U podzemlju egoizma

Kao i istoimena novela Dostojevskog, tako se i predstava Zapisi iz podzemlja Jugoslovenskog dramskog pozorišta (Teatar „Bojan Stupica“), za koju dramatizaciju i režiju potpisuje Ana Đorđević, odmotava nekako retroaktivno. Sâm kraj novele otkriva nam glavni razlog, mada Dostojevski nagoveštava da neće biti i jedini, zašto nam se na njenom početku – naracija ima strukturu „fleš beka“ – junak predstavlja kao cinični očajnik, potpuno srođen s položajem čoveka iz (moralnog i duhovnog) podzemlja. U predstavi se priča ne kreće unatrag, ali na njenom kraju otkrivamo, u punom obimu i čistom obliku, duboki duševni mrak protagoniste, te tako shvatamo zašto je, od samog početka, njegovo ponašanje bilo krajnje čudno. Isti osnovni sindrom javlja se u oba slučaja: prestrašen od nagoveštaja vlastite čovečnosti i empatije prema Drugom, protagonista beži u (urođenu ili stečenu) sebičnost, surovost, niskost i cinizam, uništavajući time nadu te druge osobe da će biti spasena, a koju joj je on sâm ponudio. Konkretno, junakova niskost nalazi se u tome što najsurovije odbacuje prostitutku Lizu kojoj je neiskreno ponudio spasonosni beg u pošten život. Iz ovog pojedinačnog sindroma razvija se središnja tema i cele predstave, a u kojoj Ana Đorđević prepoznaje aktuelnost (univerzalnost, zapravo) Zapisa iz podzemlja: nesposobnost savremenog čoveka, unakaženog egoizmom, da se preda Drugom i time njega, ali i sebe, oslobodi patnje. Prožimanje novele i predstave završava se, međutim, na ovom, opštem nivou, jer se na pojedinačnom vide razlike. Dramatizacija Ane Đorđević svodi se na dva događaja iz Zapisa iz podzemlja: susret Čoveka i Lize i, pre toga, njegov takođe neuspešan pokušaj da se približi školskim drugovima, što su, realno, i jedina dramska čvorišta u prozi Dostojevskog. Ali, posledica ovog svođenja isključivo na dramske vrhunce jeste ta da, u većem delu predstave – ne računajući nekoliko izolovanih eksplozija jedne jako uznemirene prirode – Srđan Timarov igra Čoveka kao nekog ko trpi radnju, kao introvertnu i samozatajnu osobu. Glumac taj zadatak ubedljivo obavlja, ali je rediteljka – drastičnom redukcijom prvog, pripovedačkog dela novele – ukinula bogate slojeve njegovog lika: opsesivnost u samoanalizi, mutaciju gađenja nad samim sobom u mazohističku nasladu, kukavičko bežanje od života u kvaziknjiževne sublimacije, neurotično mešanje kompleksa više i niže vrednosti... Reditelj ima, naravno, punu slobodu da iz teksta izdvoji one aspekte koji su njemu bitni, ali gledaoci koji znaju predložak mogu, takođe, da procene da li se time izvorna građa razvija ili osiromašuje. Ana Đorđević je, doduše, donekle nadomestila izostanak cinične introspekcije s početka novele tako što je taj kritički pogled podarila liku Čovekovog nezainteresovanog sluge Apolona, koga odlično, finim prožimanjem ozbiljnosti i ironije, tumači Marko Baćović. Poslednja scena predstave, u kojoj njih dvojica sede zajedno kao stari drugari i vrše identičnu radnju – ispijaju čaj – razgovetan je scenski znak da su oni lice i naličje istog čoveka. Na kraju se zaokružuje opšti utisak da ova predstava, kultivisanim i nenametljivim scenskim jezikom, uspešno teatarski oživljava, iako uz redukciju smisla, jedno značajno književno delo. Osim glumačkom igrom kao svojim glavnim izražajnim sredstvom – pored već pomenutih, dobre uloge ostvarili su i Jelena Trkulja (ranjiva i ponosna Liza), Marinko Madžgalj (ironični i dominantni Zverkov), Bojan Lazarov (kruti i nadmeni Trudoljubov), Slobodan Tešić (zluradi i gadni Ferfičkin) i Đorđe Marković (suzdržani Simonov) – ovaj rediteljski rukopis konstituiše se i odgovarajućim dekorom. Vesna Štrbac osmislila je stilizovanu scenu u kaskadama koja, i stubovima iza kojih proviruje ogoljena pozornica i tim platformama koje se spuštaju ka središnjem prostoru za igru, gradi metaforičnu predstavu podzemlja. Zahvaljujući toj stilizaciji, „podzemlje“ nije društvena odrednica, kao što bi bila kod Gorkog, već upravo duhovna i moralna, kao što to zaista jeste kod Dostojevskog. Mračnu i mučnu atmosferu podzemlja grade, pored scenografije, i svetlosni i zvučni efekti. I ovom predstavom Ana Đorđević je potvrdila svoju prilično unikatnu poziciju u našem teatru. Iako rediteljka nove generacije, ona se ne prepušta, kao većina njenih vršnjaka, smelim istraživanjima pozorišne forme i radikalnim tematskim izborima: naprotiv, birajući klasične tekstove s univerzalnim i intimnim temama, ona razvija tradicionalniji scenski izraz zasnovan na osovini tekst – gluma. Kakav god bio naš pozorišni ukus, ovakav umetnički pristup treba podržati, u prvom redu zato što se iza njega prepoznaje ozbiljan i savestan rad.