Skupi, loši, ali naši

Početkom ove nedelje cena barela nafte pala je sa 70 na ispod 65 dolara. Samo nekoliko dana pre toga gorivo na pumpama u Srbiji poskupelo je sedmi put tokom ove godine i litar bezolovnog benzina trenutno košta 119,4 dinara, a evrodizela skoro 117 dinara. Upravo zbog toga, prodaja goriva smanjena je u ovoj godini za 12 do 15 odsto, a stanovnici pograničnih mesta u Srbiji sve češće derivate toče u susednim zemljama, pre svega u Bosni i Hercegovini. U državnu kasu se zbog toga, prema podacima Poreske uprave, mesečno od akciza slije između 700 i 800 miliona dinara manje nego prošle godine. Nije li i jedno i drugo (pad prometa i poskupljenje goriva kada cena nafte pada) jasan dokaz da sa Uredbom o formiranju cene derivata nešto ne valja? Jer, bez obzira na to što poređenje cena derivata i strukture tih cena (videti tabele), pokazuju da mi ipak ne trošimo najskuplje gorivo u Evropi, kao što se često može čuti, sigurno je da građani Srbije za svoju prosečnu platu mogu kupiti manje goriva od drugih u okruženju. Za razliku od Hrvata čija plata omogućava kupovinu oko 650 litara benzina ili Nemaca (1.500 litara), građani Srbije za mesečnu platu mogu da kupe jedva nešto više od 300 litara benzina. Uz sve to, za cenu koju plaćaju, naši građani dobijaju neuporedivo lošije gorivo od svojih suseda. Recimo, proizvodnja olovnog benzina koja još uvek egzistira u Srbiji, u SAD je ukinuta pre 20 godina, a u Evropi pre blizu jedne decenije. Cena goriva u Srbiji, podsećamo, najpre zavisi od cene sirove nafte na svetskoj berzi i odnosa dolara prema dinaru. Kako su i jedno i drugo, ako izuzmemo trenutni pad nafte, od početka ove godine u stalnom porastu, država je, u želji da svoje potrošače svako malo ne „uznemirava“ novim, višim cenama početkom aprila, odlučila da promeni način formiranja cene derivata. Umesto da se presek radi na 15 dana, pod uslovom da se cena u međuvremenu promenila više od 1,5 odsto, odlučeno je da se korekcija obavlja jednom mesečno - ako su odstupanja veća od 3,5 odsto. Upravo takvu odluku države sagovornici NIN-a smatraju apsurdnom. Nebojša Atanacković, predsednik Upravnog odbora AD Nafta, kaže da je poslednji pad cene sirovog petroleja pokazao da je Uredba kontraproduktivna i sada plaćamo cenu te greške. Slobodan Sokolović, bivši pomoćnik ministra energetike, kaže da njegov predlog o formiranju cene goriva na osnovu cene derivata na tržištu Mediterana, a ne na osnovu cene sirove nafte na svetskom tržištu i korekcije svakog ponedeljka umesto svakih 30 dana, nije prihvaćen prošle godine, ali da bi o takvoj ili nekoj drugoj formuli svakako trebalo razmišljati. Isto misli i ekonomista Ivan Nikolić, saradnik MAT-a. „Neverovatno je da u vremenu kada se cena goriva koriguje svakog dana, eventualno jednom nedeljno, mi donosimo Uredbu da to bude na mesec dana“, kaže Nikolić. Za istu ili sličnu cenu goriva polovinom 2008, kada je cena barela nafte beležila maksimum, i danas, kada je ona upola niža, Nikolić „okrivljuje“ skok dolara u odnosu na evro i dinar i, sa druge strane, značajno povećanje akciza. Akcize predstavljaju još jednu značajnu stavku u konačnoj ceni goriva. Iskoristivši permanentni pad cene nafte od kraja 2008. godine, a suočena sa smanjenjem prihoda u budžetu zbog ekonomske krize, naša država je lani nekoliko puta povećavala visinu akciza na gorivo, pa su one danas gotovo dvostruko više nego 2005. godine. Zajedno sa PDV-om od 18 odsto država Srbija na litar goriva uzima više od šezdesetak dinara. I na sve to, upozoravaju privatnici, NIS naplaćuje znatno veću cenu rafinerijske prerade: 39 dolara za tonu, dok se cene u rafinerijama u okruženju i zemljama EU kreću od 18 do 22 dolara. „Plaćamo cenu NIS-ovog monopola i dugogodišnjeg lošeg upravljanja ovom kompanijom“, kaže za NIN Atanacković. Za razliku od većine svojih kolega, koji smatraju da je za skupo gorivo pre svega kriva država, Atanacković smatra da nivo poreskog opterećenja goriva nije veći nego u drugim zemljama. „Kod nas je problem isključivo cena rafinerijske prerade, jer NIS-ove rafinerije nisu u stanju da proizvode ni količinu, ni kvalitet goriva kao rafinerije u okruženju“. Podsetimo da je Srbija, kako bi prekinula šverc goriva, 2001. godine donela Uredbu o zabrani uvoza derivata nafte, koja je mada doneta privremeno, na snazi ostala celu ovu deceniju. Zanimljivo je da od početka ove godine sirovu naftu uvozi isključivo NIS, iako pomenutom Uredbom privatnim kompanijama to nije zabranjeno. Kako saznajemo od bivših uvoznika, razlog za odustajanje je povoljan dogovor sa NIS-om o kupovini njegovih derivata. Pored sirove nafte, slobodan je uvoz i evrodizela, kao i tečnog nafnog gasa, pa se na slobodnom tržištu trenutno nalazi oko 46 odsto od ukupno prometovanog goriva. LJubinko Savić, savetnik u Udruženju za energetiku Privredne komore Srbije kaže za NIN da je vreme za razgovor svih učesnika na tržištu i države, jer je 1. januar 2011, kada Uredba o zabrani uvoza prestaje da važi, sve bliže. Država će, bez obzira na liberalizaciju tržišta derivata početkom naredne godine, i dalje propisivati maksimalnu maloprodajnu cenu. „Od januara privatne pumpe će moći da kupuju derivate od inostranih rafinerija i da ih uvoze. To će svakako naterati NIS da preispita cenu rafinerijske prerade i da požuri sa modernizacijom rafinerija kako bi proizvodio gorivo evropskog kvaliteta.“ Istovremeno, kaže Savić, potrebno je preispitati i mogućnost smanjenja akciza ili njihovu drugačiju preraspodelu. „Akciza na tečni naftni gas je 15 dinara i tu ima prostora za povećanje. Takođe, postoje indicije da se gas namenjen automobilima prodaje kao gas za grejanje, jer je tako oslobođen akciza. Ako bi se tu poboljšala naplata, a akciza na gas povećala, država bi imala prostora da za određeni procenat smanji akcize na benzin i dizel“, kaže Savić. Otvoreni „rat“ vlasnika malih pumpi (čije se učešće na tržištu smanjilo sa 70 odsto 2003. godine, na oko 38 odsto ove) i NIS-a počeo je pre nekoliko meseci kada je NIS „u skladu sa svojom poslovnom politikom“ odlučio da svoje gorivo prodaje jeftinije od maksimalno određenih cena. To je razljutilo privatnike koji su najpre pretili blokadom Vlade, a onda su i Komisiji za zaštitu konkurencije podneli tužbu za zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu. Kako saznajemo, navodi privatnika trenutno se ispituju. Privatnici napominju i da im iznos fiksne marže od pet dinara po litru goriva nije promenjen pet godina, dok su za to vreme i prerađivačka cena i akciza porasle za više od 50 odsto. Ako im je verovati, zaradu na prodaji motornog benzina nemaju već neko vreme, zbog čega je cena evrodizela na pumpama za 10 do 15 dinara veća od moguće. Atanacković se slaže da bi litar evrodizela mogao da bude znatno jeftiniji, ali da su pumpadžije primorane da na njemu nadoknađuju gubitke koje imaju prodajom benzina. Do liberalizacije tržišta ostalo je oko pola godine, a za nju, očigledno je, nije spreman niko. Država još uvek nije domaće propise uskladila sa standardima EU, NIS neće biti u stanju da konkuriše rafinerijama u okruženju, a privatnici uglavnom nemaju propisno obezbeđene pumpe, niti skladišta za odlaganje goriva. O nižim cenama goriva, ni pre ni posle liberalizacije, niko i ne govori.