Satelitske državne tajne

Plan je da Vlada Srbija danas, 27. maja 2010. godine, skine oznaku državne tajne sa skandala zbog koga građani moraju da plate oko 36 miliona evra duga za zakup izraelskih satelita EROS A i EROS B koji ni vojska ni država nikada nisu koristile. Takođe, plan je i da Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, bude šef vladinog tima koji će sa predstavnicima izraelske kompanije ImageSat International N. V. pokušati da se nagodi i da za pare koje dugujemo (po presudi Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu) ipak, neku, vajdicu dobijemo. Za vikend je i Boris Tadić, predsednik Srbije, na televiziji objasnio kako je Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, a čiji je član i sam bio, raspravljao samo o potrebama da se zbog bezbednosnih rizika na jugu Srbije pribave satelitski snimci tog područja, ali da nije bilo reči ni o kakvim detaljima. Po Tadićevom mišljenju „o svemu drugom VSO nije imao ni kapacitet, ni pravo da odlučuje, već samo vlade, u to vreme Savet ministara SCG i Vlada Srbije. Kakvi satelitski snimci i kakvo angažovanje o tome je morala da odlučuje vlada, to jest VSO o tome uopšte nije govorio.” A o tome šta se kasnije dešavalo, odnosno da li postoji odgovornost članova VSO i Vlade Srbije, po Tadiću, trebalo bi da utvrdi istraga. Prvi ko će doći pod udar domaćeg pravosuđa je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG. Optužnica koja mu se priprema u osnovi ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj jer je na svoju ruku sa Izraelcima potpisao štetan ugovor vredan 44,9 miliona evra. Sam Davinić je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN prošle nedelje, objasnio da nikakvog ugovora nije bilo i da njegov potpis stoji na papiru koji se jedva može smatrati nacrtom budućeg sporazuma. Isto tvrdi i Svetozar Marović, nekadašnji šef državne zajednice SCG. Marović je 4. juna 2005. godine takođe bio u Parizu, u prostorijama Imidžsata. Tada je Davinić na dokumentu - koji su Izraelci ne samo unapred pripremili (u jednom primerku, samo na engleskom jeziku) već su u njega nešto i dopisivali - rukom dodao da se navedeni papiri ne mogu smatrati konačnim ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa odgovarajućim organima vlasti SCG. „Razgovor u Parizu nije presudan jer ugovora nije bilo!“, kaže Svetozar Marović u telefonskom razgovoru i sugeriše NIN-u: „Nađite ko je u Vladi Srbije doneo odluku da se prihvati ovaj radni dokument. Tražite ko je dao saglasnost. Pitajte zašto je neko prihvatio da se ide na arbitražu i zašto taj neko služi interesima Izraelaca koji su dva puta pokrali našu državu. Pitajte ko im je u tome pomogao. Umesto da dobijemo satelit sada država za ništa treba da plati 36 miliona evra. Ovo je pokušaj reketiranja jedne države i ovo je lov na jednog čoveka. Neću dopustiti da nevin čovek kao Davinić plati za sve“. Skidanje oznake tajnosti u slučaju „Satelit“ omogućiće javnosti uvid u dokumenta do kojih je NIN već došao, iz nekoliko izvora. Iz dokumenata moguće je rekonstruisati neke od događaja koji do sada nisu bili poznati a bitni su za razumevanje satelitskog skandala. Firma Camira Creek Corporation sa Holandskih Antila, inače zastupnik izraelske kompanije Imidžsata, pripremila je, vidi se, prvu ponudu Izraelaca od 2. decembra 2004. godine. Radijus snimanja iznosio je hiljadu kilometara, zemaljska kontrolna stanica bi koštala 12,5 miliona evra dok bi usluge korišćenja EROS-a A i EROS-a B godišnje koštale osam, odnosno 11 miliona. Na to treba dodati još 300.000 evra za troškove analize snimaka. Sve u svemu po toj ponudi, za šest godina, SCG bi trebalo da odvoji 69,80 miliona evra. Druga ponuda Imidžsata stiže 14. decembra 2005. godine gde bi sateliti snimali površinu od oko 750 kilometara, zemaljska stanica bi bila skromnija pa bi koštala oko 8 miliona evra. Srazmerno bi troškovi za EROS A i EROS B bili manji, pet i devet miliona evra, a analitika bi koštala isto koliko i pre. Ukupno, za šest godina, satelitska kontrola teritorije (uključujući i granice) bi koštala 50,3 miliona evra. Dalju uštedu, od oko 400.000 evra, pregovarači SCG uspeli su da postignu u trećoj rundi pregovora 28. februara i 1. marta 2005. godine. Dakle, ako se zna da je „prvookrivljeni“ u satelitskom skandalu Prvoslav Davinić, od aprila 2004. godine ministar odbrane SCG da li je moguće da je baš on doprineo da se cena satelitskog nadzora smanji za 24,9 miliona evra tj. oko 36 odsto? A kad smo već kod Davinića potrebno je pomenuti da je on pod zakletvom, pred Međunarodnim arbitražnim sudom (Case No. 14839/FM), svedočio 26. septembra 2008. godine. Između ostalog, tada je rekao: „Tokom istog perioda SCG razgovarala je sa još jednim provajderom satelitskih usluga, EADS-om (European Aeronautic Defense Space Company) o mogućnostima pružanja usluga satelitskog nadzora“. Marta 2005. godine ponuda EADS-a iznosila je oko 70 miliona evra. Prema zapisniku sa 21. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 8. marta 2005. godine, „VSO je prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO-a i drugih zemalja i podržava aktivnosti na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora“. Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja NIN je od Ministarstva odbrane 17. maja 2010. tražio, između ostalog, nekoliko informacija. Na čiji je zahtev, ko i kada stavio oznaku državne tajne na dokumenta vezana za slučaj Republic of Serbia v Imagesat International N.V. I šta je navedeno u obrazloženju te odluke koja se odnosi na proces vođen pred the International Chamber of Commerce Court of Arbitration. Ministarstvo odbrane još ćuti, što mu još neko vreme omogućava i Zakon, ali uskoro će morati da zauzme stav. Što neće biti lako ako je izvor NIN-a, koji je zahtevao da ostane anoniman, u pravu. Sasvim je moguće da je jedan od prvih dokumenata koji su članovi VSO SCG usvojili zapravo odluka da se sednice VSO više ne snimaju i da se ne prave stenogrami. Ipak, tragajući za činjenicama NIN je došao do kopije dela stenograma sa 75. sednice Saveta ministara. Na sastanku 12. aprila 2005. godine tačka 29. je bila diskusija o Predlogu zaključaka u vezi sa uključivanjem Srbije i Crne Gore u sistem satelitske kontrole. Citiramo: „[Bezimeni govornik]: Kontrole čega, ne znam šta to znači. Bezimeni govornik: Ovo je jedna bezbednosno osetljiva materija o čemu je odlučivao Vrhovni savet odbrane i klasifikovao kao poverljivu materiju. Ali može da se kaže o čemu se radi. Mi imamo mogućnost da se priključimo na jedan od postojećih satelita i da koristimo visokotehnološke mogućnosti za materiju koja se tiče naše bezbednosti. Drugim rečima da sa tim satelitom pratimo šta se dešava u našoj zmelji, pogotovo u osetljivim područjima u realnom vremenu sa svim merama koje, što se tiče izazivanja ili opasnosti za nacionalnu bezbednost možemo da preduzmemo. Moram da vam kažem da ovu mogućnost ima samo mali broj zemalja. Na našem području, na Balkanu, nema. I to nam daje određene prednosti ali ne ulazimo u tehničke detalje zbog toga što će takvo jedno saznanje upozoriti i one koji bi mogli da se onda ponašaju na drugi način i da izbegavaju tu tehničku mogućnost. To je to. MAROVIĆ: Vrhovni savet odbrane to je definisao kao državnu tajnu, stvar koju treba tako i ovde tretirati, dakle posebno o kontroli granica koja može biti veoma korisna i za civilni sektor, jedan drugi program... To bi u značajnoj meri i dalje doprinosilo pojeftinjenju i modernizaciji, na primer kada je mornarica u pitanju. [Bezimeni govornik]: Naravno i pokrivamo, na primer, ne samo teritoriju Crne Gore nego i Jadran sa stanovišta onih drugih aktivnosti koje su važne za Vladu Crne Gore. MAROVIĆ: Konačno imali bi one informacije, dakle da ne moramo da tražimo sve te satelitske snimke od Amerikanaca. Predlažem da prihvatimo i jednu sugestiju u tačci 2. da ostavimo, gospodine Daviniću, da li ono da ipak ostavimo, obezbediće se iz prihoda Fonda za reformu iz budžeta i Fonda, pa ćemo mi finansirati Fond ali neka ostane rezervno ako ništa drugo možda će nam u datom trenutku biti potrebno da premostimo. Hvala.“ Trenutak od koga se u papirima, dostupnih NIN-u, nacrtni dokument iz Pariza odjednom shvata kao ugovor je novembar 2005. godine. Tadić se vratio iz zvanične posete Izraelu sa „ugovorom“ koji je, izgleda, ostavljen na recepciji hotela i to na ime jednog od najbližih savetnika. Generalni sekretarijat Saveta ministara, između ostalog, obaveštava Marovića, kao šefa države, da „od strane Ministarstva odbrane, u proceduri razmatranja Saveta ministara nikada nije dostavljen na davanje saglasnosti Ugovor o zakupu satelita sa firmom IMAGESAT INTERNATIONAL N.V.“ Potom, 15. decembra 2005. Zoranu Stankoviću, tadašnjem ministru odbrane, stiže pismo Šimona Ekhausa, izvršnog direktora Imidžsata, u kome do 4. novembra traži isplatu prve rate od 4.625.000 evra. Izraelci traže pare, a Lav Lajović, direktor službe za zakonodavstvo Saveta ministara piše 21. feburara 2006. godine Stankoviću: „Predlog vašeg ministarstva da se prva delimična isplata po ovom ugovoru u naznačenom iznosu, kompenzira isporukom druge opreme neophodne Ministarstvu odbrane izraelske firme, po našem mišljenju u suprotnosti je sa zaključkom Saveta ministara, i mogao bi predstavljati radnju izvršenja ugovora, odnosno njegovu konvalidaciju“. Takođe, postoji dokument iz kabineta predsednika Republike pod oznakom 04 broj 06-768/2006, od 4. aprila 2006. godine, upućen Dejanu Mihajlovu, generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije, gde se kaže: „S obzirom da iz medija saznajemo da Vlada Republike Srbije pristupa pregovorima koji mogu dovesti do priznavanja ugovora koji, prema mišljenju organa državne zajednice, ne proizvodi pravno dejstvo, molim Vas da nas obavestite o razlozima za takvo postupanje... Smatramo da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost.“ Fotokopiju ovog dopisa NIN je predočio Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije, tokom razgovora koji je u ponedeljak 24. maja 2010. godine vođen u njegovom kabinetu. Dinkić tvrdi da ovaj dokument nije video ranije. Za razliku od ostalih sagovornika Mlađan Dinkić, svoje reči nije potkrepio nijednim jedinim dokumentom. Inače, Dinkić je tokom prelomnih trenutaka u satelitskom skandalu bio ministar finansija Vlade Srbije a Naom Zafriri, potpredsednik Imidžsata za marketing i prodaju, je svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom naveo: „Ministar za finansije Srbije je inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005. godine, bez ikakvog nagoveštaja sa naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum.“ Možda Vlada Srbije već danas otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna. Satelitska istraga NIN-a je u toku. EKSKLUZIVNO: Aleksandar Dimitrijević, penzioner Ko je klimnuo glavom Do ovog broja NIN-a malo ko je mogao da se pohvali da zna kako izgleda prvi obaveštajac Vojske Jugoslavije. Aleksandar Dimitrijević, penzionisani general-pukovnik, pristao je ne samo da govori za NIN, pod imenom i prezimenom, već i da se slika. Oba puta, u toku istog dana 24. maja 2010. godine Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove SCG, stigao je u foaje hotela „Slavija luks“ minut pre zakazanog sastanka sa novinarima NIN-a. Treći susret je dogovoren za sutradan, u sedam sati ujutro, na livadi iza stadiona „Partizan“ (ul. Humska 1). Tada je Dimitrijević zajedno sa škotskom ovčarkom Sarom autorizovao ovaj, ekskluzivni, intervju. Na koji način ste učestvovali u priči o eventualnom zakupu izraelskog satelita SCG? U toj priči nisam učestvovao. Priča o zakupu, ne o kupovini, kako se to u nekim medijima sada plasira, je započeta negde prema mojim saznanjima 2002. godine, pa se provlačila 2003. Do 2005. godine i do mog dolaska u Ministarstvo odbrane bilo je nekoliko poseta Izraelu, išao je ministar odbrane tamo... Mislite na Borisa Tadića? Koliko znam Tadić je išao u Izrael. Da li to znate ili ne znate? Sasvim je moguće, tako mi prolazi kroz sećanje. Ali 2003. godine kao ministar odbrane je sigurno bio, jer mi je o tome 2005. godine pričao i pukovnik Tomislav Đurin koji je u to vreme bio naš vojni izaslanik u Izraelu. Rekao mi je to, uz ocenu da imamo izuzetno dobru saradnju sa Izraelcima i da je prilikom posete ministra Tadića dogovoreno dosta dobrih, velikih poslova...Satelitska priča je, dakle, započeta već 2002. godine. Do 2005. godine održavani su zajednički kolegijumi Ministarstva odbrane i Generalštaba, prisustvovao je i načelnik Generalštaba, pa je i to pitanje bilo na tim kolegijumima. Izraelci su dolazili, održali su jednu ili čak dve prezentacije i prikazali mogućnosti tog satelita. Satelit je trebalo da bude u funkciji zaštite bezbednosti tadašnje državne zajednice SCG? Jeste! Priča je aktuelizovana posle martovskog pogroma 2004. godine nad Srbima, ali i nagoveštaja da će verovatno brzo uslediti proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije. Da li je satelitski nadzor bio nužan i zbog rovite situacije na jugu Srbije i zbog nadgledanja Jadranskog mora? Jadran nije pominjan u toj varijanti uopšte. Suština je bila da se zaštiti kopnena zona bezbednosti i da se obezbede snimci, da u slučaju ponovnog pokušaja novog pogroma ili proglašenja nezavisnosti koja bi za posledicu imala ekstremno ponašanje, moglo na vreme da se reaguje i zaštiti stanovništvo koje živi na severu KiM, a i kopnena zona bezbednosti. Zona bezbednosti je bila prepuštena uglavnom vojsci i sećate se verovatno bilo je i tada od strane Mlađana Dinkića i još nekih ljudi, mnogo priča da li nam baza Cepotina treba, da li je previše luksuzna, da li je ovakva ili onakva... A, evo, vidite sada se pokazalo da je to bio dobro urađen projekat. Kako objašnjavate da se Dinkić em protivi prodaji vojne imovine, em mu je baza Cepotina bila previše komforna, em je bio protiv satelita? Em je samoinicijativno krenuo u pregovore sa Izraelcima... E, ovako; taj sukob sa Davinićem inicirao je, upravo, Dinkić i to se dogodilo u avgustu 2005. godine. Dakle, direktan sukob Dinkića sa Davinićem. Jer, Davinić je stalno insistirao na tome da trebaju sredstva za modernizaciju, opremanje, za izvršenje tih zadataka a iz vlade odnosno od Dinkića je dolazilo da tih para nema, da treba prodati vojnu imovinu. A kada bi se pokušalo da se nešto od te vojne imovine proda, onda je Dinkić objašnjavao da ne može tek tako da se proda državna imovina, i da to treba da radi Republička direkcija za imovinu. Šta je epilog sukoba sa Davinićem? Dinkić je hteo da dovede Aleksandara Radovića, baš, za pomoćnika ministra za finansije i imovinu? Zašto?Zato što bi onda Davinić bio samo obična figura, a ne ministar odbrane... Dinkić je, očito, hteo da bude taj koji će imati apsolutnu kontrolu nad finansijama i imovinom vojske! A Radović nije mogao da dođe na tu funkciju u Ministarstvu odbrane i iz bezbednosnih razloga. Jeste li bili informisani o događajima 4. juna 2005. godine kada je Davinić tog dana u Parizu potpisao taj nacrt, pismo o namerama... Da li ste vi taj dokument videli? Taj papir video sam tek kada se krajem godine otvorila priča o tome... Kada je Tadić, u novembru, doneo dokument iz Izraela? Da, on je bio u poseti Izraelu i to je doneto otuda. Dokument je došao u Ministarstvo odbrane i onda je to, eto, moglo da se vidi. Znači, koliko se sada sećam, na prvoj, početnoj strani, gore, po sredini ukoso, ispisano je Davinićevom rukom da to nije ugovor. Jednostavno, to je po meni bio draft. Iz izraelskog Imidžsata poslali su pismo da se traži uplata prve rate od oko 4,5 miliona evra. To počinje za vreme Zorana Stankovića koji dolazi na mesto smenjenog Davinića?... Sa Stankovićem ni jedan jedini put nismo razgovarali na tu temu. Stanković je dobijao zadatke iz kabineta Koštunice. Na kraju krajeva, bojeći se da se neke stvari u sistemu odbrane ne urade na neki drugačiji način, došao je i zahtev iz Koštuničinog kabineta da odem sa tog mesta. I naravno, ja sam otišao. Veliki uticaj na to su imali Aleksandar Nikitović i Rade Bulatović. Vi, dakle, idete u paketu sa Davinićem? Pa dobro, može se to tako reći, s tim što je on otišao ranije a ja sam otišao na kraju godine. Šta biste vi pitali Dinkića? Pitao bih ga: zašto je započeo pregovore sa Izraelcima i time indirektno priznao validnost tog, nazovi, ugovora i time nam naneo štetu. U celoj priči najvažnije je ovo; ko je taj ko je klimnuo glavom i rekao: O.K. idite ili idemo na arbitražu. Čuli ste izjavu Tadićevu u nedelju, za B92. Kako vama to zvuči? Vidite, ako danas pitate sve one koji su u to vreme sedeli na sednicama Vrhovnog saveta odbrane, svako bi mogao da vam ispriča svoju priču i kada biste tražili dokaz za bilo koju od tih priča – dokaza, verovatno, ne bi bilo. Uostalom, to ćemo videti ako se skine oznaka tajnosti sa dokumenata u ovom, satelitskom, slučaju. Postoje verovatno samo odluke VSO, ali ne i kako se do njih došlo. Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Svi smo u kandžama satelitskog skandala! Naš sagovornik Mlađan Dinkić, ministar ekonomije, inače, najglasniji u napadima na Prvoslava Davinića, svog bivšeg partijskog druga i eksministra odbrane SCG, za NIN je odvojio „petnaest minuta“ koji su se pretvorili u ceo sat uzbudljivog i, nadamo se, za čitaoce NIN-a zanimljivog razgovora o „satelitskom skandalu“. Ako je nešto zajedničko Dinkiću i Daviniću to je što nisu tražili intervjue na autorizaciju čemu nova politička elita skoro, po pravilu, pribegava. Taj gest može se shvatiti dvojako: da su sagovornici mirne i čiste savesti ili da se, jednostavno, veruje našem nedeljniku. Postoji svedočenje Naoma Zafririja pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu koje kaže da ste vi samoinicijativno kontaktirali izraelsku ambasadu i počeli pregovore oko ove priče o satelitu. Bio sam protivnik tog ugovora, za njega sam prvi put saznao iz medija. Čak se sećam da je jedno vreme Davinić poricao da je potpisao ugovor, pa se tek kasnije saznalo da jeste, jer niko nije imao taj dokument, niko ga nije video. Jeste li vi videli taj dokument? Imate li kopiju tog dokumenta? Ne. Prvi put sam za njega čuo u novinama... Kada? Čini mi se da je to bio avgust 2005. godine kada sam prvi put čuo za to. I imajući u vidu da je Davinić u to doba napravio čitav niz propusta i da je po mom mišljenju dopustio da Crnogorci u Ministarstvu odbrane vode finansije, zvanično i javno tražio sam 1. septembra njegovu smenu. Davinić je 9. septembra podneo ostavku. Da li je Davinić, između ostalog, podneo ostavku i zbog toga što ste postavili Aleksandra Radovića za pomoćnika u Ministarstvu odbrane za finansije i imovinu? Moj osećaj tada, 2005. godine, bio je da Davinić apsolutno ne drži konce u finansijama vojske. Za Radovića sam se odlučio, imajući u vidu da se za vojsku troše srpske pare, a ne crnogorske i da je potrebna neka ozbiljna ličnost koja bi kontrolisala kako se sklapaju ugovori, da li se namenski troši novac, da li se dugovi plaćaju redom dospeća a ne preko reda, pošto je tu bilo svega i svačega. Davinićev rad u Ministarstvu odbrane, u načelu, bio je pravi fijasko. A šta mislite o pomenutom pismu koje je Imidžsat poslao i u kome se traži isplata prve rate? U novembru je Tadić dobio ugovor od Izraelaca, a za petnaestak dana sledi zahtev za isplatu prve rate. Nismo želeli da plaćamo nešto što Srbiji ne treba, onda je krenula arbitraža. Izraelci su je pokrenuli. Šta se dalje dešava? Ambasadorka Izraela Jafa Ben-Ari tražila je sa mnom sastanak, više puta, nakon što su arbitražu pokrenuli Izraelci posle Davinićeve ostavke. Ko je, sa naše strane, pristao na arbitražu? Eee, to ne znam. Treba da vidite u dokumentaciji. Kada ste se sreli sa izraelskom ambasadorkom? Izraelska ambasadorka je tražila zvaničan sastanak sa mnom i održan je 16. februara 2006. godine. Molila me da primim predstavnike kompanije Imidžsat, njih dvojica su bila u pitanju... Naom Zafriri i Šimon Ekhaus, izvršni šef proizvodnje Imidžsata? Da, oni su tražili da ih primim da se vidi da li se može izbeći arbitraža koja je već bila pokrenuta. Sastanak je održan, sa tom dvojicom Izraelaca, 22. marta 2006. ali ja nisam bio na tom sastanku. NJemu su prisustvovali Dejan Mihajlov, sekretar tadašnje vlade i Milica Lašić-Kuturović, sekretar ministarstva odbrane. Uglavnom, na tom sastanku su Izraelci dali predlog da se napravi neka kompenzacija pošto je Ministarstvo odbrane sve vreme, znači nakon ostavke Davinića, tvrdilo da taj satelit njima ne treba jer ne šalje podatke u realnom vremenu nego sa zakašnjenjem od 24 sata i da je to potpuna besmislica. Postoji li neka odluka ili dokument o tome što govorite? Govorim samo ono što sam čuo šta se priča. Vlada je nakon toga formirala jednu komisiju, koju su činili uglavnom ljudi koji nisu na ministarskim nivoima i sastavljena od predstavnika ministarstva finansija, predstavnika ministarstva odbrane, tu je bio javni pravobranilac Milan Marković. Ta komisija je održala samo jedan jedini sastanak sa Izraelcima i to u avgustu 2006. Predlog je bio: ako Izraelci povuku arbitražu, da bi eventualno mogli da razgovaramo o mogućnosti poravnanja ukoliko bi oni ponudili našoj vojsci nešto što njima treba. Međutim, oni su ponudili neku opremu koja je za vojsku bila sporna... Vatrogasnu opremu i prskalice? Da, tražili smo, eventualno, vatrogasna kola, ali na kraju oni to nisu ponudili jer da jesu to je trebalo našem MUP-u. Šta su još ponudili? Ne znam, to treba pitati naše ljude iz vojske. U svakom slučaju, nešto čemu su cene bile naduvane. Uobičajeno je da se međunarodni sporazumi potpišu na dva jezika i da budu i ratifikovani. A taj sastanak sa Izraelcima, koji pominjete, indirektno je verifikovao nešto što je do tada bilo pravno moguće osporiti i sprečiti arbitražu... Apsolutno! Ali, ja nisam pravnik, već, ministar finansija. Moj zadatak je bio da brinem da Srbija ne plaća ako ne mora. Ta vladina komisija nije formirana na bazi predloga ekonomista, nego na predlog javnog pravobranioca koji je zadužen da brine o ovim stvarima o kojima pričate. On ne samo da je dao saglasnost za formiranje ove komisije nego je lično bio i član te komisije. Kao ekonomista nisam morao da razmišljam o pravnim posledicama, jer je javni pravobranilac bio direktno uključen i dao je saglasnost za formiranje komisije. Rekli ste da ste ekonomista i da niste videli taj Davinićev „ugovor“, ali ulazite u razgovore sa izraelskom ambasadorkom i na neki način duvate Izraelcima vetar u leđa. Ne,ne,neeeee! Podsećate nas na Davinića koji, se, takođe, brani da nije ekspert za anglosaksonsko pravo. I on je, kao i vi, smatrao da će to neke pravne službe prekontrolisati i tek pripremiti valjan ugovor o eventualnom zakupu satelita. A šta je trebalo da radim!? Ako imate zahtev ambasadorke da se pokuša mirnim putem... Mogao sam da nemam nijedan razgovor sa njom. Ali to je bio pokušaj da se vidi da li može da se spasi što se spasti može.Jer su pravobranilac i još neki ljudi smatrali da je ugovor koji je Davinić potpisao apsolutno van srpskog zakonodavstva. A u međunarodnim razmerama Izraelci dobijaju arbitražu. Sve vreme smo bili u kandžama tog prvog potpisanog ugovora i sada je potpuna zamena teza bacati svetlo na 2006. kada se već zahuktala arbitraža, a ne na 2005. kada je nastajala ta šteta za državu. I zbog toga bi bilo jako važno, s obzirom na to da je velika šteta za državu, da se otvori opsežna istraga i da svi oni koji su odgovorni za to snose oštre posledice! Ovakvo prepucavanje po medijima kao da ima možda političku dimenziju sada, a nikakvu korist za naše građane... A gde, po vama, treba tražiti odgovorne? Odgovorni su, po meni, oni koji su potpisali. Čak i ako je potpis stavljen na osnovu odluka Vrhovnog saveta odbrane i Saveta ministara? Znači svi koji su učestvovali u potpisivanju. Ne znam ko su svi ti, znam samo ko su formalni potpisnici i oni su sigurno odgovorni. Mislite li i na sebe? Moja odgovornost je jednaka vašoj. Isto smo saznali iz medija. I vi i ja! Prosto odgovornost za potpis mora biti na onome ko je potpisao i na onome ko je dao saglasnost za taj potpis. Republička vlada nije obaveštena a kamoli da je pitana za to. Skandal je u tome što je obaveza od 45 miliona evra očito napravljena da je plati republički budžet, a da ministar finansija nije obavešten. A ja sam bio taj ministar finansija! Kako tumačite jučerašnju izjavu predsednika Tadića koji odgovornom smatra i republičku vladu? Neka se otvore arhive i neka se vidi, ni po babu ni po stričevima, da li je i ko iz republičke vlade imao udela u tom potpisivanju ugovora. Ministarstvo finansija sigurno nije imalo udela. Da li znate ko je stavio i zašto oznaku državne tajne na ceo slučaj? [Ćuti dve, tri sekunde] Ne znam, ali pretpostavljam da je to prvo radio Savet ministara dok je postojao, posle je rađena arbitraža i uvek su ti slučajevi pod oznakom državne tajne dok traje arbitraža... Ali arbitraža je davno okončana... Onda pretpostavljam sekretarijat ili tako neka služba u vladi.