Etablirani Tarzan

AUTOR: Bern Hogart NASLOV: Tarzan IZDAVAČ: Darkwood, Beograd, 2010. Iznenada i bez ikakvih najava, pojavile su se dve vanserijske knjige sa stripovima o Tarzanu. Nije toliko čudno to što je ove obimne tomove (veliki format, tvrd povez, 310 stranica, vrhunska štampa i hartija) objavio do sada nepoznati izdavač, koliko nesporna činjenica da ovakva izdanja još nismo imali na srpskom jeziku, ni u periodu od pedesetih do sedamdesetih, kada je bio na vrhuncu popularnosti, a ni tokom svih 75 godina, koliko se ova stripska serija o „kralju prašume” publikuje u Srbiji. Posle nešto starije beogradske striparnice „Alan Ford”, i druga specijalizovana prodavnica, „Darkvud”, konačno se upustila u rizičan, ali i uvek potencijalno unosan posao oko stripskog izdavaštva. Knjige su predstavljene u Muzeju jugoslovenske kinoteke, što je i pravo, ne samo zbog toga što je Tarzan najviše svojih avantura uporedo „proživeo” kroz ova dva medija, film i strip, nastala gotovo istovremeno (oko 1896), već što je promocija izdanja svoj termin našla baš usred ciklusa filmova o ovom liku. Naime, izvan svakog globalističkog pomodarstva i mimo svih aktuelnih svetskih trendova u kojima prednjače filmske adaptacije stripova o maskiranim superherojima, pa i baš njima nasuprot, saradnik u biblioteci Kinoteke Vladimir Ćuk (1977) inicirao je ciklus u okviru kojeg je prikazano tridesetak dela, što igranih, što animiranih, nekih najneposrednije vezanih za lik, a nekih koje su adaptacije literature koja je tvorcu Tarzana, Amerikancu Edgaru Rajsu Barouzu (Edgar Rice Burroughs, 1875-1950) poslužila kao inspiracija, prvenstveno „Knjige o džungli” Radjarda Kiplinga. Najzanimljivije je što su tu prikazani i neki manje poznati filmovi dvojice majstora režije, Fransoa Trifoa i Vernera Hercoga. Ideja je bila i da se ukaže na tužnu činjenicu kako je, iako se film Tarzanom počeo baviti pre stripa, i to samo šest godina od objavljivanja prve priče o njemu, poslednji dugometražni igrani snimljen pre četvrt veka, dok se danas još ponegde i crtaju stripovi. Da podsetimo, prvi film je bio „Tarzan među majmunima” režisera Skota Sidnija iz 1918, a poslednji „Grejstok, legenda o Tarzanu” Hjua Hadsona iz 1984. Ipak, o svevremenosti i neuništivosti fenomena govori i njegova druga mladost u novim medijima. Zahvaljujući internetu, doživeo je svojevrsnu reafirmaciju, oživljavanje i reinterptretaciju, pa i dorađivanje. Na sajtovima se vode polemike, fanovi beleže i najsitnije, do sada neprimećene detalje i međuodnose, konstruišu fiktivne biografije likova iz serije, raspreda se o ovome i onome, pišu se eseji, panegirici... Ma, ko te pita da li je „kišna šuma” u Aziji ili Africi, odnosno da li je Tarzan na svom kontinentu „kralj džungle” ili „kralj prašume”?! Ko će da cepidlači može li on tamo da se bori protiv tigrova i da li je Afrika uopšte postojbina ovih šarenih, vazda atraktivnih životinja, sa kojima se Tarzan tu i tamo u ranim epizodama hvatao u koštac, a koje, usput, svojom dekoracijom, za grafičku stilizaciju neizostavno veoma zahvalnom, ionako upadljivo liče na zebre?! Mnogi koji sve ovo posmatraju sa strane gube iz vida da naziv za poklonike „fan” nije u vezi sa zabavom (engleski: fun), već sa fanatičnošću (engleski: fanatic), a da za to kvalifikacija ili nekakvo formalno obrazovanje nisu neophodni, ponekad ni poželjni uslovi. Nekako najozbiljniji „tarzanski” sajtovi su lako pamtljivi: www.tarzan.com i www.tarzan.org, ali su mnogo zabavniji oni drugi, relaksiraniji i neopterećeniji, a o blogovima i forumima da i ne govorim. Na promociji su pred mnogobrojnom publikom nadahnuto govorili: spiritus movens i glavni urednik projekta Slobodan Jović, možda najbolji poznavalac američkog stripa Bojan Đukić, stripski i filmski scenarista Zoran Stefanović i stripar Vladimir Vesović. Da podsetimo, posle premijere u SAD prvog Barouzovog palp-romana 1912, za kojim je narednih godina odmah usledio čitav niz, i posle uspeha filma iz 1918, prvo stripovanje u 300 prizora je tek 1929. predstavio Harold Foster, potonji tvorac serije „Princ Valijant”. NJegov rani Tarzan mogao je već od aprila 1935. da se čita u beogradskom časopisu „Crtani film”, no baš ta prva, može se reći pilot-epizoda, i to kompletna, našla se u srpskom prevodu tek 1994. (videti moj prikaz „Staro i dobro” u NIN-u br. 2268 od 17. juna 1994). Crtanje je, pored drugih stripara, 1937. nastavio i Bern Hogart (Burne Hogarth, 1911-1996). On nikada nije prežalio što nije počeo od prve priče, već od sredine, ali je to nadoknadio mnogo godina docnije, pošto je 1947. napustio kreiranje stripova i posvetio se likovnoj pedagogiji. Zbog potom nastajalih i u elitnim galerijama izlaganih minucioznih anatomskih studija, prvenstveno zasnovanih na ogromnom stripskom iskustvu i objavljenih u više knjiga, novinari su ga nazvali „Mikelanđelo stripa”. Posle 25 godina objavio je prvu od ove dve knjige koje su sada pred nama. U njoj je 1972. konačno ispunio svoj san - sam je stripovao prvi Barouzov roman „Tarzan među majmunima”! Delo je izazvalo svetsku senzaciju, a kada se dve godine potom pročulo da će Hogart preleteti okean i biti gost tada potpuno nepoznate, prve po redu smotre u južnom francuskom gradiću Angulem, a danas najvećeg svetskog stručnog skupa, ondašnji urednik rubrike kulture NIN-a Žika Bogdanović je otputovao na Salon, napravio intervju sa Hogartom i 1974. ga na dve stranice objavio u našem listu. Druga knjiga (izvorno: SAD, 1976), sadrži četiri kraće priče koje se dotiču Tarzanovog poimanja sveta, religije i još ponečega. Za svaku pohvalu je i to što je kod nas Hogartov opus reprodukovan crno-belom štampom, pri čemu sve ono što karakteriše njegov specifičan crtež dolazi do savršenog izražaja, te što table nisu naknadno kolorisane, kao na primer ono nesrećno američko izdanje, nezgrapno prilagođeno ukusu najšire publike.