Sekretar Neba

Neko radi jogu, neko mantra i šapatom ime Krišne i Bude pominje, dok neko, jednostavno, džogira ili hekla šustikle, a meni, nekako, najlepše da smirujem živce čisteći mahune graška ili boraniju u mom ligeštulu, na terasi sa pogledom na Centralni zatvor i Avalu. Zaista, zaista vam kažem; od jednog tamnoputog, ali plavookog indijskog gurua, u budističkom hramu kod švajcarske varoši Vintertur, čuo sam i dobro zapamtio, čak, primio k srcu da se „nervi, pa i duša, najbolje smire sitnim dosadnim poslovima“. Čistim grašak, uživam. Ruke vešto otvaraju mahune, a one kao da imaju moć opijuma, marihuane, i, pred očima vidim slike sa letnjih ferija kada sam sa mojom babom, popadijom Stankijom, uvek predveče, posle dnevne žege, baštu zalivao, pa tek onda na belopalanačko korzo zaždio i devojčice lovio, pa ih u mrak pored vrela, na gustu mesečinu odvodio... I, gle, zauzet, opčinjen graškom, potpuno sam na K. G. Junga, ali i na Biljanu zaboravio!A ona u beržeri čita „Hadrijanove memoare“, a on, moj guru iz Švice, ne pušta ni glasa sa šamlice! U šakama drži požutelu brošuricu iz 1928. godine, drži „Nacionalne rebuse u tajanstvu religije“ od g. Mladena Protića, bogumila iz Guče. Čita „Nacionalne rebuse“, mrtav ozbiljan, kamena lica, ali, odjednom, Jungu brk počne da igra, da se smeška: “Ovaj tvoj Protić sigurno nije ženi čistio grašak, pa je, baš, poludeo! Ne samo da tvrdi kako Isus u prvom veku nije postojao, već, po njemu, ni Mojsije čobanin nikad nije stvaran, istorijski lik bio!Te da je Novi zavet ANTIDATIRAN za čitavih DVANAEST VEKOVA, a o Starom zavetu ne vredi ni govoriti, jer je od Novog zaveta u svemu mlađi!“ Tu podignem obrve i ne prestajući da spretno otvaram mahune, nalik na ženske usmeni, pitam više za sebe: A šta je tu čudno? Istorija ove „prevarene Evrope počela je da se piše 666. godine kada je, konačno, srušen Rim, naš stari etrurski Rim, i kada je Zver u papskoj odeždi prvo ovu važeću a lažnu Bibliju napisala, a onda i evropskim, pa i srpskim narodom, počela da vlada...Jung me prekorno, ali i zabrinuto gleda, pućka srebrnastu patarensku lulu. A onda moj guru iz Švice počne, nervozno, da traži „ludačke Protićeve rečenice“, i lista li, lista požutele stranice brošurice, pa ih, napokon, nađe, mislim, rečenice i, naglas, ih recituje:“...No, ne bude li slučaj takav da se meni, Protiću iz Guče, od hrišćana u ovom dobu, ospori mogućnost silaska sa neba na zemlju, ja ću se, u tom slučaju, odmah ukrcati u moj leteći aparat i vratiti na nebo, pa ću, odozgo, sredstvom bežične telegrafije, izdavati potrebna naređenja mome sekretaru te da se tajna što pre otkrije za dobro i slavu prevarene Evrope i celog čovečanstva.“ Kad sve ovo pročita, Jung digne glavu sa Protićevih „Nacionalnih rebusa“ pa mi se duboko u oči zagleda: “A da ti nisi taj Protićev sekretar kome ovaj sa neba diktira naređenja?“ Tu smerno priznam: Ne, nisam sekretar Neba, ja sam samo daktilografkinja sa bradom. Mahune pršte pod mojim prstima, a zrna graška dobuju u šerpi, jedva čujno, kao ova prolećna kiša... Kad, tiruli, tiruli, pišti morbidni. To me moj sjajni saradnik Mića Danojlić zove iz Francuske iz njegovog Poatjea. Obaveštava me da mi je poštom poslao fotokopiju ikone Svetog Trojstva koja je bila na izložbi „Srbija, tajnovita zemlja evropske kulture“. A izložba je bila u Vandeji, našoj srpskoj Vandeji, ah, valjda će se i to, nekad, saznati. Naravno, kada bi se, kojim slučajem, vratila Srbiji „pokradena istorija“, onih 25 vagona arhivskog materijala, onih 1.390 rukopisa iz ranog srednjeg veka koje su odneli iz Beograda, za vreme Drugog svetskog rata, vredni i sistematični Hitlerovi „arhivari“... U redakciji me čeka Danojlićevo pismo; na koverti prepoznajem Mićin ispisani, dirljiv rukopis, tu je i propratno pisamce, sročeno na staroj ćiriličnoj pisaćoj mašini, i, najzad, tu je i fotokopija ikone Svetog Trojstva. Tri istovetne glave, valjda Isusa mladenca i tri spojena tela; sve isto kao kod našeg drevnog boga Troglava, to jest, boga Vida. Ili kao kod Geriona, našeg arhetipskog geroja, heroja, boga rata, koga spominje i Homer. A tom troglavom i utrojičenom Gerionu, setite se Srbi, njemu je Herakle ukrao ona riđa božanska goveda, tu, na nekoj adi, usred Dunava... Nego, manimo se tih tema od kojih glava puca, a nervi tanje. Pitanje je sledeće; ima li blagougodnije hrane od mladog graška sa junetinom, pa sve to zaliveno Nikolinim vinom? E, sad, ako smažeš tri-četiri tanjira, ne gine ti beržera sa pogledom na terene Rolan Garosa, na sve te teniske guze u suknjicama dok te ne uhvati slatka dremka. A onda u san dolazi moja neizbežna Crna iz Vrčina: “Lepo je što Biljani čistiš grašak i što si daktilografkinja onom Protiću iz Guče. Jer, biti Sekretar Neba velika je obaveza, a može lako da ti se napakuje i ludnica...“