Opsesija Milovana Danojlića

Kad se jedan obrazovan, talentovan i nadasve zanimljiv pisac kakav je Milovan Danojlić, prihvatio tegobnog posla da nam, na prvi pogled objektivno, dočara ličnost i djelo Josipa Broza, pokazalo se, nažalost, da je odmah, već u prvom pasusu, zabatalio svaku objektivnost. Zabatalio i lijep manir, pa je sasvim pristrasno i do kraja makijavelistički, grubo i bezobzirno udario na ličnost koje nema već tri decenije. U početak priče Danojlić je ugradio odavno potrošenu, primitivnu izmišljotinu o Josipu Brozu, podoficiru K und K vojske, koji je „prošao kroz Mačvu zbijajući ispod nogu tronošce osuđenika na vešanje“! To je, izgleda, trebalo da bude nešto kao literarna bomba za sve ono što slijedi iza toga. A iza toga slijede Brozovi slatki trenuci kad se u Lenjinovom puču (dakle: ne revoluciji, nego „puču“!) lukavi Joža sakrio u nekom mlinu i tamo „teferičio“ s jednom 14-godišnjom curom. A poslije – dobio orden od boljševika! Pa onda: Koba DŽugašvili šalje Broza na Balkan, a potom ga i demokratski Zapad objeručke prihvata. Ukratko: gdje god doš`o – dobro – doš`o! Danojlić priziva u pomoć i engleskog oficira Majkla Lisa koji tvrdi da „Broz nije bio opčinjen ni Istokom ni Zapadom... Umeo je da proceni upotrebljivost svakog od svojih slijedbenika, običnih ljudi, osrednje pameti, rešenih da napreduju neprirodno dugim koracima...“ (Mudar ovaj Englez, nije baš trebao Danojliću, pokvario mu je neke njegove ocjene o Brozu.) Samodržac primitivnog psihološkog ustrojstva – piše Danojlić – izmislio je i datum svog rođenja, proglasivši ga svenarodnim praznikom mladeži. I tako dalje. Sve neki, naoko sitni detalji koji izviru iz Brozovih krupnih grijehova: hedonizma, egoizma, avanturizma, lukave i prefrigane prirode, monstruoznih obračuna sa svojim i tuđim... Sve sto puta prežvakano, s pokušajem da se to kaže malo „suptilnije“. Sve ovo skupa nije trebalo gospodinu Danojliću. Nažalost, izgleda da je Tito njegova opsesija. Dok sam čitao ovaj Danojlićev tekst, sjetio sam se kraja njegovog romana „Pobjednici i izdajnici“ kad Tito dočekuje Čerčila koji se, izlazeći iz broda u Splitu, zakašljao i popljuvao svoj sako, a Tito, kao svaki lakej, pritrčao s maramicom u ruci i obrisao bale s Čerčilovog odijela! Kakva maštovita slika! Nije manje maštovito ni prizivanje Ive Andrića koji u „Znakovima pored puta“ piše o nekakvom nikakvom čovjeku koga bi trebalo što dublje sahraniti i brzo zaboraviti, a naš pisac odmah prepoznaje da to Andrić piše o Titu! Samo, eto, nije htio da mu pomene ime! Na kraju, ne bih baš tvrdio da u svemu ovome što je napisao Danojlić nema i neko zrnce istine. Ni drveta bez grane, ni čovjeka bez mane. Ali najveća i najneugodnija istina za sve one koji mrze Josipa Broza, jeste to da je on, u svakom pogledu, bio nemjerljivo i neuporedivo bolji od svih ovih koji danas vladaju u zemljama bivše Jugoslavije. Inače, zar bi i Danojlić, pod naslovom „Velikan našeg doba“ mogao napisati prvu rečenicu koja glasi: „Tri je decenije kako ga nema, a praznina koju je ostavio iza sebe nikako da se popuni“. Da je još samo dodao: „A ove sadašnje, zaboravili bismo za trideset dana“. Dalje ne bismo ni čitali!