Sam pao, sam se ubio

Već je postalo pravilo. Kad procuri vest da je, pod nerazjašnjenim okolnostima, neko umro na nekoj privatnoj klinici u Srbiji, mediji progovore o lekarskoj grešci i odgovornosti belih mantila. Tek toliko koliko je moguće isisati tiraž iz naslova za crnu hroniku. Javnost se zgražava neko vreme. Lekari pak upozoravaju na medijski linč: „Ne sudite nam dok nas sud ne osudi!“ U prevodu: pišite o ovome za jedno deset godina ili nikad. Ako i stignu do suda (a to je retkost), ovi slučajevi, međutim, ostanu tamo dovoljno dugo, da na njih svi zaborave. I sudije i lekari i novinari. Pamti ih samo porodica kao ličnu tragediju. Lekarska komora Srbije, otkako postoji, od 2006. godine, nije oduzela nijednu licencu nijednom lekaru. A podeljeno je za nekoliko godina 29.114 licenci. I dalje, nažalost, postoje oni lekari, koji rade bez licence. To je zasad i jedini razlog što je pre neki dan privatnoj bolnici „Beoklinika“ Ministarstvo zdravlja na šest meseci oduzelo dozvolu za rad – anesteziolog nije imao licencu Lekarske komore Srbije za samostalno obavljanje rada. Ko zna kada bi i da li bi Ministarstvo poslalo inspekciju u „Beokliniku“, da dvadesetpetogodišnja Jelica Panić iz Paraćina nije umrla posle laserske intervencije na grliću materice u ovoj privatnoj bolnici... I stigli smo, opet, do vesti o nečijoj smrti. Poput one o maloj Anji Grahovac koja je došla zdrava na operaciju oka. I preminula. Ili o Jelici Radović, koja je pošla od kuće na operaciju čukljeva i više se nije vratila. Koliko je takvih slučajeva za koje nikada nismo čuli? Zašto najčešće slušamo o lekarskim greškama na privatnim klinikama? Postoji li bilo kakva statistika o lekarskim greškama u Srbiji? Ne postoji. Ovde se ne zna šta je lekarska greška. Tačnije, nije definisana zakonom. Tomica Milosavljević je, ima tome bar tri godine, opet povodom nečije smrti, zaključio kako je to veliki problem jer takvi slučajevi ne mogu efikasno da se procesuiraju. U redu, lekarska greška nije definisana kod nas, ali s druge strane, svaki pacijent pre ulaska u operacionu salu potpisuje da preuzima odgovornost za eventualne komplikacije koje mogu da nastanu za vreme ili posle hirurške intervencije. Što bi naš narod rekao, sam pao sam se ubio? Zorica Marković, predsednica Udruženja korisnika zdravstvenih usluga, pita: „Zašto hirurg ne potpiše šta operacijom garantuje, šta je mogući ishod? Ovako, pacijent je pred svršenim činom, on o svemu odlučuje. Na njemu je odgovornost. To je ucena. Uslov svakog dobrog odnosa je da postoji podela rizika. A ovde se sav rizik prebacuje na pacijenta. Onda je bolje ići kod travara, zar ne, ako svu odgovornost za eventualne komplikacije preuzima pacijent?“ „Preuzimanje odgovornosti“ zove se, eufemistički, pravo na informisani pristanak. Tako nam je objasnila za NIN predsednica Lekarske komore Srbije dr Tatjana Radosavljević, koja kaže da je ovo pravo zapadna medicinska tekovina: „Pacijent mora biti upoznat sa svim potencijalnim i mogućim komplikacijama koje mogu da uslede vezano za određene operacije kao i za sve invazivne dijagnostičke procedure. Pacijenti potpisuju pravo da su upoznati sa svim komplikacijama koje mogu da se dese, jer ih upoznajete nekad s komplikacijama koje se dešavaju jednom u deset hiljada slučajeva… ali za onog kome se dese su 100 posto.“ Neurohirurg profesor dr Danica Grujičić iz Kliničkog centra Srbije kaže da svaka invazivna metoda može da se iskomplikuje i da je, recimo, američka praksa pacijentov potpis ispod čitavog spiska detaljno opisanih komplikacija koje mogu da se dese ako pacijent pristane na određeni način lečenja. To je spisak na četiri, pet stranica sa statistikom za svaku komplikaciju, kao i šta pacijent može da očekuje, i oni ispod tog svetskog procenta komplikacija ne mogu da obezbede bolju uslugu nego što ona postoji u vrhunskim institucijama svuda u svetu: „Kao pacijent potpisujete da ste svesni do kojih sve komplikacija može da dovede način lečenja na koji pristajete. I tako će, pretpostavljam biti i kod nas, uskoro. Pacijenti ovde, samo u načelu, potpisuju informaciju o mogućim komplikacijama.“ Američka je praksa, međutim, da u proseku 100.000 ljudi godišnje prijavi lekarsku grešku. U Nemačkoj 40.000 pacijenata ili članova njihovih porodica godišnje traže odštetu za lekarsku grešku. U Hrvatskoj 1.600. U Srbiji tačan podatak – ne postoji. Oni koji to i učine, ulaze u borbu s vetrenjačama. Ponovo zato što lekarska greška nije definisana u zakonu. Mi nemamo ni zakon o zaštiti prava pacijenata, koji u Hrvatskoj recimo postoji od 2004. godine, kao i u mnogim evropskim državama. Ali, drugo je u Americi, pravdaju se lekari, tamo je zdravstvo biznis i postoje timovi advokata, čitave advokatske kancelarije koje se bave samo time – uteruju odštetu za lekarsku grešku. Daleko smo mi od toga. A Hrvatska? Drugo je i u Hrvatskoj, oni imaju Lekarsku komoru od 1995. a mi tek od 2006. Kod nas je uvek sve u povoju. Mada Lekarsku komoru Srbije nedostatak podataka i definicije lekarske greške nisu demoralisali u potrazi za osiguravajućom kućom kojom će svoje lekare osigurati od lekarske greške. Dr Radosavljević kaže: „Takvo osiguranje će pokrivati odštetne zahteve pacijenata i ne može nikada pokriti krivičnu odgovornost, odnosno nesavesno lečenje dela protiv zdravlja ljudi. Niti može da utiče na krivični postupak. Ne možemo reći da je to dodatna zaštita lekara, nego znači pacijentima koji mnoga vansudska poravnanja mogu raditi sa osiguravajućim kućama.“ Sećate li se Jelice Radović (19) koja je umrla 2006. posle četiri dana od operacije čukljeva na privatnoj klinici „Decedra“? Tek tri dana posle operacije, kad je prebačena u Urgentni centar, utvrđeno je da ima sepsu. NJena majka Dijana Radović pamti da su joj lekari iz Kliničkog centra Srbije kazali da je Jelica prekasno stigla u Klinički centar. I nisu mogli da joj sačuvaju život. Od tada Jeličini roditelji pokušavaju da na sudu dokažu krivicu lekara privatne klinike „Decedra“ zbog nesavesnog lečenja njihove kćeri. I nisu tražili nikakvu materijalnu odštetu. NJima novac, kažu, ne treba. Prvooptuženi je dr Slavko Tomić, hirurg-ortoped, ali je optužnica podignuta i protiv anesteziologa Miodraga Stojanovića i Olivere Jeremić, a vlasnica klinike Svetlana Sremčević tereti se za nesavestan rad u službi. Suđenje i dalje traje. U međuvremenu, Dijana Radović, majka pokojne Jelice, pisala je i Sudu časti Lekarske komore Srbije. To je bilo 7. aprila 2008. Tek posle godinu i mesec dana su je obavestili da „postoji ispunjenost formalnih uslova za pokretanje postupka pred Sudom časti“. Dijana nam pokazuje i rešenje LKS od 11. decembra 2009, da postoji osnovana sumnja da su Slavko Tomić, Olivera Đoković-Jeremić, budući da pripadaju Lekarskoj komori Srbije, učinili povredu ugleda člana LKS: „Anesteziolog Miodrag Stojanović ne pripada Lekarskoj komori, pa o njemu ne mogu da raspravljaju. Sudija primarijus Radoslav Radosavljević je utvrdio, kao istražni sudija, osnovanost sumnje za pokretanje postupka. I tu piše ovako: Lečenje se završilo fatalno jer u trajanju od puna četiri dana bolesnica nije dobila adekvatnu terapiju, zato što njeni lekari nisu prepoznali prave simptome bolesti, ova činjenica govori samo za sebe i potpuno demantuje odbranu lekara protiv koga se vodi postupak. Na osnovu gorenavedenog postoji osnovana sumnja da su prijavljeni lekari docent doktor Slavko Tomić i dr Olivera Đoković-Jeremić prekršili kodeks etike Lekarske komore Srbije čime bi na opisan način izvršili povredu ugleda člana Komore i zbog čega se pokreće postupak pred Sudom časti radi odgovornosti istih. Kada sam dobila ovo rešenje, pomislila sam: Bože, nešto se u ovoj zemlji ipak pokrenulo, ipak postoje oni koji žele da svoju profesiju sačuvaju od nesavesnih lekara...“ Međutim, pre nekoliko meseci, tačnije 1. marta 2010. Dijana je dobila novu kovertu od Suda časti Lekarske komore Srbije u kojem stoji da je doneta odluka da se sa postupkom zastane do okončanja krivičnog postupka. Dijana to razume ovako: „Da li su podlegli pritisku? Je li to lekarska solidarnost? Zašto onda Lekarska komora postoji, i zašto postoji Sud časti LKS, koja je svrha njihovog postojanja ako oni nisu u stanju da donesu odluku da li je neko iz njihovih redova kriv ili nije? Oni, lekari koji sede u tom Sudu časti, dakle čekaju da sudija na redovnom suđenju koji je pravnik po struci i traži mišljenje sudskih veštaka - lekara, odluči da li je lekar kriv ili nije. Jer, oni, lekari ne znaju i ne mogu da odluče da li je njihov kolega kriv za nesavesno lečenje? Zašto onda postoji Sud časti? Oni jako dobro znaju zašto je neko kriv, ali nemaju hrabrosti da kažu: krivi su, gube licencu i gotovo.“ Takva je procedura, reći će za NIN dr Tatjana Radosavljević, predsednica Lekarske komore Srbije. Zato nijedna licenca još nije oduzeta. Najkomplikovaniji procesi još traju. „Postoje prvostepene presude o zabrani bavljenja profesijom u redovnim sudovima“, kaže dr Radosavljević, „ali, tek kad od njih dobijemo pravosnažnu presudu, to će podrazumevati apsolutno oduzimanje licence“. Dr Radosavljević je uverena da je glavni kamen spoticanja u stvari lekarska greška koja nije definisana u zakonu: „Lekarska greška se kod nas dokazuje na sudu, uz pomoć veštaka, da je činjenje ili nečinjenje lekara dovelo do direktnog smrtnog ishoda ili teškog oštećenja zdravlja. Nažalost u našoj zemlji još uvek tzv. protokoli lečenja nisu obavezujući. Ti protokoli lečenja su zapravo niz jasno definisanih koraka koje lekar treba da uradi. To je, recimo, američki model. Ukoliko ste uradili određeni sled koraka onda ne možete biti odgovorni za smrt pacijenta ili teško oštećenje zdravlja. Lekarska komora se zalaže da i u Srbiji postoje obavezni protokoli lečenja, jer na taj način se skraćuje procedura u dokazivanju lekarske greške pred redovnim sudovima. Krivicu je tako lakše ustanoviti. Jer to su pravila koja su propisana od strane najvećih naučnika iz određenih oblasti, kardiologije, pulmologije...“ Tako se lekari, na sudu ne bi više mogli braniti rečenicom „kao lekar, smatrao sam da nije reč o toj vrsti bolesti, išao sam u drugom pravcu“, kako ih advokati savetuju na suđenjima. Godinama unazad, Ministarstvo zdravlja je, međutim, gluvo na predloge Lekarske komore Srbije da se uvedu obavezujući protokoli. I tako, u priči o odgovornosti za život kao da je najvažnije prebaciti krivicu na nekog drugog. Komora na Ministarstvo, Sud časti LKS na veštake u krivičnim postupcima, hirurzi na anesteziologe, anesteziolozi na sestre, sestre na pacijente, pacijenti na lekare... Dr Grujičić za NIN kaže ovako: „Neurohirurški bolesnici su vrlo specifični i patologija kojom se mi bavimo je vrlo specifična. Možete biti briljantan hirurg, najbolji na svetu, ako nemate podršku svih onih kolega i sestara, posebno ističem sestre, koje znaju bolesnika, koje znaju posao, proći ćete loše na svakoj privatnoj klinici. Često se dešava da su našim pacijentima živote spasle mnogo više puta sestre nego doktori, jer mi uradimo hirurški deo posla, ali, neki put, treba na vreme prepoznati da se nešto dešava s pacijentom. Tu su sestre od enormno velikog značaja, ako nemate iskusne sestre, ako nemate iskusan tim anesteziologa i radiologa, koji će reagovati u minutu i neće pitati: što sad opet skener, kad smo radili pre dva sata, onda možete loše da prođete.“ Ona upozorava da se dešava da sve bude urađeno kako treba, ali pacijent ne podnese dobro operaciju, što je opet pitanje procene: „Pacijentu može da se iskomplikuje stanje, ali posle toga pacijent mora žestoko da se izvlači iz komplikacije. Po mom mišljenju, lekarska greška je ako ne vodite računa o pacijentu čije se stanje iskomplikovalo.“ Zanimljivo je i to da su se u Srbiji prvenstveno procesuirali predmeti protiv lekara koji su radili na privatnim klinikama, jer su oni bili (i jesu?) ekskomunicirani iz lekarskog esnafa. Ali ne samo zato. Do podataka o propustima na državnim klinikama je teže doći. Sistem je, čini se pacijentima, sve učinio da se zaštiti od sopstvenih grešaka. Pacijenti i njihove porodice nisu skloni da ih prijave. Valjda i zato što im je lakše da prijave one koje su zvanično platili, a ni priznanicu za novac koji su dali nisu dobili. A mislili su da će za taj novac dobiti bolju negu, čiste, nove papuče i ćebad i više pažnje nego na državnoj klinici. A nisu. U Srbiji vam ne trebaju ni titule koje će vas operisati, a ni novac kojim ćete operaciju platiti. Treba vam nešto malo sreće. I da vas Bog pogleda.