Razni spomenici

Novija srpska istorija nas uči da se vandalizam ponekad može korisno upotrebiti za ostvarivanje političkih ciljeva, ali ista nas ta istorija uči da je vandalizam jako teško staviti pod kontrolu. Sve se to uklapa u Hegelovu tezu da iz istorije niko nikada ništa nije naučio. Nikada i nigde, a pogotovo ne ovde. Upotreba huligana, naime, u Srbiji ima dugu i uspešnu tradiciju i poprilično je odgovorna za istorijske neuspehe Srbije koji se sa neumanjenom uverljivošću i dan-danas pripisuju međunarodnim zaverama. Da raščistimo jednu stvar: zavere zaista postoje. Svakojake otimačine i nametanje zakona jačega na snazi su jednako sada kao i pre pet hiljada godina. Istina, u opticaju je nekoliko neproverenih priča o „međunarodnom pravu“, o „pravima ljudi“ i sličnim – donekle funkcionalnim – mašinama za maglu. Ali, u grubom, stvarnom životu, niko ne daje ni pet sitnih para za takve priče. Svako gleda gde će i šta će da zgrabi. Uspešnije države od naše nastoje da grabež i huliganstvo eksteritorizuju i izvezu, strogo vodeći računa da unutar njihovih granica zakon i poredak ostanu na snazi. Kod nas se, međutim, uvrežilo mišljenje da je najbolji vid borbe protiv međunarodnog bezakonja – podrška unutrašnjem bezakonju. Ne znam ko je u vreme Ala Kaponea bio predsednik Amerike, ali ko god bio taj nije mogao biti viđen na nečijoj sahrani sa Kaponeom iza leđa, kao što je svojevremeno bio viđen Milošević u „nepristojnoj“ blizini Arkana. Bog da dušu prosti obojici, sumnjam da je Miloševiću bilo drago da se slika sa „komandantom“. Možda se čak lično nisu ni poznavali. Ali, posredno uključivši Arkana u poslove oslobađanja srpskih zemalja, počivši mu je dao fiktivni a ipak funkcionalni legitimitet, a sve se završilo tako što su i jedan i drugi završili kao žrtve mešanja baba i žaba. Ni posle svrgavanja Miloševića novi se vlastodršci nisu naučili pameti. I to odsustvo pameti je odnelo još nekoliko desetina života. Zabluda da se ljudi koji se ne obaziru na bilo kakve zakone mogu iskoristiti za profit i stvaranje zakonitog poretka nije izgubila ništa od svoje varljive primamljivosti. Najopakije u svemu tome jeste što su huligani bili vispreniji od svojih političkih mentora. Odlično su, naime, ukapirali da je inkantacija sublesastih mantri političkih mentora najkraći put ka nekažnjivosti i nedodirljivosti. Naročito od momenta kada ih je vlast jednog neharizmatičnog lidera proizvela u časne junake i borce za opstanak „međunarodnog pravnog poretka“. Okolnosti se, međutim, menjaju. Ratovi su prestali. Čak i borba protiv unutrašnjih neprijatelja, manje vrednih Srba i soroševskih izdajnika jenjava, a pusta agresivnost se mora negde ispoljiti. Pa su tako Koštuničini „borci protiv međunarodnih nepravdi“ morali da se ograniče na lokalni nivo. Sledstveno, „pravedni se gnev“ huligana sručio na skulpturu dečaka sa Čukur-česme i na temu ove kolumne – Boru Stankovića. Ne spomenika, nego velikoga pisca. Nestanak dečaka sa Čukur-česme večno budna patriotska piskarala odmah su objasnila nekom od tekućih zavera; u potpuno domaćem vandalizmu su videli atak spoljnih sila na tekovine srpskih ustanaka. Pokazalo se, međutim, da je vandalski motiv bio mnogo prizemniji: određena nadoknada za težinu bronze. Sitne pare. Ali mala para veseli čoveka. Nedugo potom, neki su veseljaci u Vranju oborili kip Bore Stankovića, potom mu crtali brkove i – uopšte – ne zna se šta su sve radili, ali sve u svemu zgražavanje je bilo nešto manje nego ono sa čukurčesmanskim dečakom. Što se odlično uklopilo u „zvaničnu priču“. Ovde, naime, samo oni koji su besmisleno izgubili život, pa im je posle toga podignut spomenik, nailaze na saosećanje. A Bora Stanković – šta on hoće? Umro relativno prirodnom smrću. Dobio spomenik. Takoreći ni za šta. Iz pustog hira i viška para. Ako su taj spomenik i izvalila naša deca, zakleti branitelji „međunarodnog pravnog poretka“, pa šta, što bi rekao Đorđe Vukadinovič - time su samo izražavali opravdani bes protiv „NATO bombardovanja i secesije Kosova“. Stanjili se živci. Mora se tim momcima gledati kroz prste. Oni su naša budućnost. Čak sam i ja bez neke posebne uznemirenosti posmatrao rušenje Borinog spomenika. Kako da kažem, crnje su i gore postupali sa živim Borom; spomenik je jednom srušen, a original su rušili decenijama. Ima jedna Borina knjiga, a nije umetnička proza, knjiga koju nevoljno doštampavaju, knjiga Stankovićevih sećanja na austrougarsku okupaciju Beograda iz koje se belodano vidi da se ovde ništa ne menja. Strpljivo i blagočestivo – vidimo iz te knjige – Bora prolazi kroz patriotskog toplog zeca, trpi teror pravovernog ološa, preživljava svakakva poniženja nanošena od strane kreatura kojima se smisao života iscrpljuje u prizoru pečenog jagnjeta. Neki pronicljivi čovek, da je takvih bilo, mogao bi još 1915. da kaže: narod koji se tako ophodi sa svojim najboljim i najduhovnijim sinovima, ne bi trebalo da očekuje naročit prosperitet. Takvim će narodom, pre ili kasnije, zavladati najgori. Što nas, kako vidimo, i snađe. Ali umesto da uživaju u plodovima svojih decenijski subverzivnih akcija, lokalne pseudoelite idu korak dalje i nameravaju da se, sa sve navijačima i endemskim huliganima, uguraju u neko bolje društvo i da huliganizam proizvedu u rang „nacionalnog identiteta“. Poruka je sledeća: „Molim, primite nas u EU, davajte kredite i investicije, ali nemoj da vas guja ljuta ujede, pa da se mešate u naše unutrašnje identitetske stvari.“ Pa tako, oboreni spomenik Bori Stankoviću – bar ja tako vidim – leži postrance, prilično je hladnokrvan i kao da veli: „Šta ste tražili, to ste dobili. A meni je i ovako udobno“. Šta sad biva? Iako islam zabranjuje izobražavanje likova, bilo kao skulptura, bilo kao slika, muftija Zukorlić – vispreno uočavajući slabosti srbijanskog kulturnog poretka – rešio da se postavi kao spomenik pod zaštitom države. Napravili u „Blicu“ neku neduhovitu fotomontažu, zalepili muftiji krst na čelo. Stvar, fakat, za muftiju uvredljiva. Ima sva prava da tuži fotomontažera, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog neduhovitosti. Ali, `oćeš vraga. Muftija, kao spomenik, hoće mnogo više. Naše vlasti, koje nemaju mnogo toga protiv rušenja spomenika Bori Stankoviću, stravično su se uznemirile protiv rušenja Zukorlićevih ambicija. Muftija, inteligentan čovek, u celoj zavrzlami vidi odličnu priliku da jednoj (navodno) sekularnoj državi nametne pravila svoje religije. E, sad, da naša sekularna država nije napadno očijukala sa arhijerejima većinske veroispovesti, da ih nije, da kažemo, predstavila kao ravnopravne partnere vlasti, moglo se muftiji reći neka piše privatnu tužbu i neka traži pravdu u institucijama sistema. Ovako – ne može. Da je Deklaracija o Srebrenici doneta jednoglasno i iskreno, da se režim ogradio od prošlorežimskih zločina, lako bi bilo reći Zukorliću: nemamo mi s tim ništa, počinioci su identifikovani, a to što su ih Koštuničini ministri pratili na avion za Hag, to je njihov problem, sloboda veroispovesti, ljudska prava, bla, bla, bla... Iz pomenutih razloga, muftiji se tako više ne može reći, pa muftija uzima stvar u svoje ruke. Kad se setimo da glasovi sandžačkih Bošnjaka presudno pretežu u Borisovu ili Tominu korist, tek onda vidimo veličinu problema. Nije meni naročito krivo što će vlasti morati da izađu muftiji u susret – da su mu dali ono što mu je pripadalo ne bi bilo ovog belaja – nego mi je krivo što će cela ujdurma biti veliki korak u pravcu razgradnje pravnog poretka. Znamo da se jednom osvojene slobode ne mogu ukinuti. Poklekne li ova vlastoljubiva vlast i ispuni sve muftijine želje, lako se može dogoditi da Zukorliću porastu ambicije. Pa tako, umesto pokrštavanja muslimana, možda dobijemo islamizaciju Srbije. Mislite o tome.