Realni svet je imaginaran

Alberto Mangel poznat je našoj i svetskoj publici, najpre kao autor knjige “Istorija čitanja”, prevedene na 32 jezika, tiraž veći od 100 hiljada primeraka, posvećene civilizaciji knjige. Šampion pisane reči, kako ga nazivaju mediji, trenutno živi u adaptiranoj srednjovekovnoj opatiji-biblioteci u francuskoj oblasti Puatu-Šarant, okružen sa 30 hiljada knjiga. Na kraju razgovora predložio je NIN-u- da ga ponovimo za sto godina, kada bi tek mogao da proceni da li se elektronska revolucija može porediti sa pronalaskom Gutenbergove štamparske prese. Naslov knjige “Istorija čitanja” pomalo zvuči kao komemoracija čitanju. Šta vam se čini osnovnim razlogom njene popularnosti? Mislim da čitaoci u knjizi “Istorija čitanja” nalaze svoju sopstvenu istoriju. Kao čitaoci, mi smo usamljena stvorenja i mnogo puta se iznenadimo uvidevši kako mnogi od nas imaju zajednička iskustva i interesovanja. Zajedno, mi predstavljamo kolektivnu istoriju koja održava živom aktivnu memoriju sveta. Zimus ste posetili Pulu i imali priliku da vidite arhive starih rukopisa. Kakvi su vaši utisci o Balkanu kao ostrvu sa rukopisnim blagom? Biblioteke su naše sećanje. Stari rukopisi su jednom bili novi, a naše nove publikacije, imaće, nadam se, takvo isto počasno mesto u nekim budućim bibliotekama. Kada će biti emitovana vaša TV serija “Carstvo reči” u kojoj je jedan od naratora književnik Vladislav Bajac? Ne znam tačan datum emitovanja. Ali, ja se nadam da ćete, ukoliko serija bude emitovana u Srbiji, promeniti njen naslov. Carstvo, to je pogrešna reč kojoj nema mesta kada se govori o knjigama. Čitaoce ste podelili u slične kategorije - pa je li u pitanju ekvivalencija? Pisac i čitalac nisu ekvivalenti . Horhe Luis Borhes je to iskazao na sledeći način: “Pisci pišu ono što mogu; čitaoci čitaju ono što hoće”. Ne koristite elektronsku poštu i donekle sumnjate u moć elektronskih baza podataka? Koristim ono što mi treba. Mera upotrebe tehnologije je njena korisnost. Neki ljudi je koriste zbog toga, drugi da bi nekako ubili vreme, a treći da bi se osećali manje usamljeno ili da bi umišljali da imaju moć veću nego što jeste. Ako i kada budem osetio da mi je i mejl potreban ja ću ga prihvatiti. Takođe, virtuelne biblioteke su vrlo korisne za one koji umeju da se njima služe. Moramo ipak imati na umu da je elektronska memorija vrlo krhka i da zahteva mnogo bekapova. U svetu prebrzih promena pred nama su zahtevi multitaskinga, a završavamo kao fah idioti umesto renesansnih ličnosti. Ili se samo ne vidi drveće od šume? Uvek su u istoriji postojali oni koji su čeznuli za osamom, kao što nam pevaju bukolike Grčke i Rima i oni koju su sebe zatrpavali hiljadama raznih nakana, od kojih su mnoge, naravno, bile beskorisne. Ali, čitaoci su uvek otkrivali da se njihovo vreme usporava i postaje vreme naracije, koja nam ustupa svoj sopstveni ritam. Mudrost je danas zamenjena znanjem, informacijom, kredibilitetom… Varvarska vremena nas teraju da zaštitimo osnovne ljudske vrednosti? Ono što se naziva humanističkim vrednostima uvek je na neki način izloženo opasnosti. Međusobno poštovanje, uzajamno pomaganje, očuvanje planete, sprečavanje nepotrebne patnje, pokušaj da se bude pametan i srećan, eto to su one vrednosti koje bi trebalo, ali retko uspevamo da dosegnemo. U “Istoriji čitanja” postoji zanimljiva anegdota kako ste otkrili da se knjige za dečake i devojčice razlikuju po boji korica? Smatram da je svako etiketiranje štetno. Ružičaste naslovnice za devojčice i plave za dečake su tako nametljive. To takođe važi i za kategorije “žensko pismo”, “gej književnost”, “srpska književnost”… Svaka knjiga koja zavređuje čitanje, probija ovakve barijere. Kažete da su nekada trivijalni romani dozvoljavali ženama da se osećaju drugačije. Može li se to primeniti na neverovatan uspeh sage “Sumrak”? To ne važi za inteligentne čitaoce, bilo da su muškarci ili žene u pitanju. “Sumrak” je proizvod čistog konzumerizma i nema ništa sa literaturom ili pravim čitaocima. O prevodima govorite sa osećanjem fatalizma, jer ne postoji zadovoljavajući prevod, što bismo morali da poverujemo jednom poligloti? Postoje divni prevodi, koji su ponekad bolji od originala. Ali, u svom najboljem obliku oni su premodelovanje originala. Tajna uspešnog književnog prevoda krije se u pitanju šta vam je preostalo kada zamenite originalne reči, muziku, sintaksu. Da li je to duša književnog dela? Da li bi knjige mogle da povrate, u eri tehnologije, svoj drevni, kultni status? Bilo bi to opasno da se knjigama pridoda sveti status. Sveti objekti se obožavaju a ne čitaju se iz zadovoljstva, nisu smišljeni da postanu deo vas. Nadam se da knjige neće postati objekti koji stoje na pijedestalu i koje nikada ne koristimo. Kažete da se ne moraju pročitati sve knjige u biblioteci, kao što je Borhes govorio da se ne mora pročitati cela knjiga. Knjige su jako strpljive? Knjige jesu strpljive i čekaju svoje čitaoce. Ne sme biti nikakvog nametanja i prisile u vezi između čitaoca i knjige. Ja ne verujem u ugovorene brakove. Mnogo ste putovali ali napisali i „Rečnik izmišljenih mesta”. Danas se mnogo putuje, a uprkos tome svet sve manje izgleda realno? Svet je nerealan dok mu naše razumevanje ne povrati realnost. Treba da razmišljamo o svetu da bismo ga shvatili ili, da bismo, u najmanju ruku, stekli osećanje realnosti. I knjige nam pomažu da to uradimo tako što naše iskustvo pretačemo u reči. U vrlo realnom smislu svet je imaginaran. Novi imidž pisca koji je, pod uticajem komercijalizacije i medija postao “selebriti”, razlikuje se mnogo od vekovima prisutne slike usamljenog genija? Svet knjiga pretvorio se u model supermarketa koji je industrija knjige izabrala da bi finansijski profitirala od reči. Ipak igra “selebritija” u izdavaštvu je uvek kratkog daha. Ko se seća imena na prošlogodišnjoj bestseler listi? Pravi klasici, prave zvezde , to su oni autori koji opstaju vekovima a industrija knjige nema dovoljno strpljenja da čeka tako dugo. Kako vidite pisanje za novine, pisce oduvek privlači pisanje za masovne medije? Neki novinari su fantastični pisci a neki pisci su fantastični novinari. Na čitaocu je da razazna ko je ko. Imate li dragih uspomena na svoj boravak u Srbiji? Moje najdraže sećanje na Srbiju su mladi čitaoci koje sam sreo. Oni poseduju istu strast i ljubav prema knjigama koju sam i ja osećao kao adolescent. Susret sa njima učinio me je zaista izuzetno ponosnim. Kako izgleda jedan dan u vašoj kući na jugu Francuske, u preuređenoj opatiji-biblioteci? Buđenje, pisanje, čitanje, šetanje psa po bašti, čitanje, spavanje. Može li se pojava elektronskog izdavaštva porediti sa revolucijom koju je donela pojava Gutenbergove prese? To još uvek ne znam. Hajde da ponovo popričamo za sto godina.