Amerika gubi rat?

Gospodine, neki od momaka ovde misle da mi, gospodine, gubimo?” Ideja “da mi gubimo” sinula je na ovaj način kao sasvim ljudska zabrinutost jednog anonimnog vojnika kroz njegovo iskreno pitanje jednom vrlo poznatom američkom generalu – Stenliju Mekristalu, sada već smenjenom glavnokomandujućem Amerikanaca u Avganistanu. I ostala je u eteru nepobijena, bez merodavnog odgovora. General Mekristal povučen je odlukom predsednika SAD Obame, zbog neoprezno saopštenih ličnih ocena koje su, pošto su dospele u štampu, skrenule pažnju na nesaglasnost civila i vojnika u američkom vrhu, baš u stvarima strategije daljeg rata. Americi, ratujućoj strani protiv talibana u Avganistanu, jun je bio naopak. Rat SAD na tom negostoljubivom tlu nadmašio je u dužini trajanja vijetnamski. Broj vojnika poginulih tokom juna, američkih i savezničkih, dosegao je krajem tog meseca 65 (285 od početka 2010!). U junu se dva puta dogodilo da je po deset ljudi gubilo život u samo jednom danu. Zaključno s junom, broj Amerikanaca poginulih od početka rata (oktobra 2001) do danas povećan je na više od hiljadu – ali, ako taj i takav jun ikako “uđe u istoriju” i bude upamćen, žrtve će, kakve god one bile, ostati u zasenku, a trenutak će biti istorijski po ideji onog vojnika “da mi, gospodine, gubimo!” To su prekretnice koje znače. Pokazalo se minulih dana da pitanje nije samo dilema pojedinih, u ratu angažovanih Amerikanaca vojnika. Sa sopstvenom idejom o izgubljenom ratu oglasili su se i akteri koji Avganistan posmatraju sa strane. “Barak Obama otpustio svog komandanta. Ali prava briga je to da je rat izgubljen”, objavio je na primer londonski „Ekonomist“. “Predsednička odlučnost ne može prikriti dublju istinu. Amerika i njeni saveznici gube u Avganistanu”, procenio je „Ekonomist“. Ono što javnost počinje da zaključuje, predsednik SAD žuri da “ne vidi”. Mekristalovo komandno mesto zauzeo je general Dejvid Petreus, njegov prvi nadređeni u hijerarhiji, u vrlo hitroj zameni. Afera s komandantovim pikanterijama o “vojničkoj neupućenosti” čak nekolicine prvih ljudi vlasti, uključujući i šefa države Obamu, “zatresla je” medije. Uz druga, iskrslo je i pitanje kontrole civilnih vlasti nad američkim “činovima”. Nije li skandal generalski udar na američki način? (Sajmon Tisdl, „Gardijan“). Potezi šefa SAD bili su brzi. Obama je nastojao da se pukotina različitih sumnji zatvori što pre. Ali, glasna bojazan onog vojnika, da se rat na dalekom frontu na koji je on poslat možda gubi, ostala je da odzvanja kao prasak u šupljini. Nije saopšteno ništa da bi se mogla opovrgnuti. I to će za SAD biti najpogubnije. Taj crv predosećaja učesnika, oko kojeg se kristališe, širi i učvršćuje saznanje javnosti kod kuće da, šta god sada činili, mi gubimo. Rat u Avganistanu počeo je predsednik Buš, izgovarajući se napadom Al kaide na “kule” u NJujorku. Ali u javnosti, rat se naziva “Obaminim”. Mogućno je, zbog stava predsednika SAD tokom kampanje da je u Iraku vođen “pogrešan rat u pogrešno vreme”, a da je rat u Avganistanu “neophodan”. Potrebno je poraziti talibane i onemogućiti da Avganistan bude utočište i skrovište Al kaide (Stratfor). Recept uspeha imao je general Petreus, sa iskustvom kreatora “američkog izlaza”, krajem 2006. u Iraku. Petreusov izlaz bio je u pronalaženju i izboru saveznika SAD među iračkim suni-muslimanima, uz pomaganje raskola među muslimanima šiitima – i obilne političke i finansijske podsticaje onima koji sarađuju sa iračkom vladom. Znači, koktel rata i politike, zašećeren američkim parama. General koji će strategiju iz Iraka primeniti u Avganistanu bio je Mekristal. U propagandi, takav američki pristup obeležen je jednom čistom besmislicom – o pokazivanju “prijateljskog lica” Amerikanaca lokalnom stanovništvu. Ili, kako se opisivalo, “borbom za duše i srca” Avganistanaca. Bože, gospode! Uprkos, i posle celih dugih godina bespomoćnog stradanja nejači, staraca, žena, dece, tokom američkih “preciznih” bombardovanja i mitraljiranja iz vazduha! U svakom slučaju, Mekristalova strategija počivala je na pretpostavci da su SAD i NATO u stanju da zaštite Avganistance, ukoliko ovi sarađuju sa intervencionim snagama. To je podrazumevalo da vojnici uz oružje prodru do najgušće nastanjenih oblasti, Kabula, Helmanda, Kandahara .., i onda, umesto ofanzivnih dejstava pređu u odbranu stanovništva od talibana. U takvim zonama pomoglo bi se obnovi životnih aktivnosti, recimo nauštrb zavisnosti od opijuma. Potonji korak bili bi savezi s lokalnim liderima i njihovim sledbenicima, a na stari način, razarajuće, iz vazduha – talibani bi bili tučeni samo po retko nastanjenoj periferiji ratnog teatra. Tamo gde navodno nema opasnosti od većih civilnih žrtava. Negde na tom predugačkom zamišljenom putu, skiciranom u bezbednim kabinetima, Mekristal je stradao politički. U Avganistanu, “borba za duše i srca” Avganistanaca nije tekla glatko kako se zamišljalo. Prvo, talibani nisu konfesiono razjedinjeni, što bi mogao biti slučaj sa Iračanima u Iraku. Drugo, duboko su fizički i obaveštajno infiltrirani, i prisutni su svuda, čak i u obruču oko “demokratski izabranog” predsednika Karzaija. Najzad, sam Obama je objavio da je američki krajnji cilj povlačenje iz Avganistana. Prema tome, čemu flert sa Amerikancima? Ko bi sutra, kada se oni povuku, zaštitio eventualne saveznike Vašingtona, a i korumpiranog Karzaija? Krstareći u mislima kroz bespuće sličnih dilema, Mekristal nije sebi pronašao tražene odgovore. Onda je bio neoprezan i o ponečemu razmišljao naglas, ne misleći da li neko to treba da čuje. A baš toliko “pluralizma” među funkcionerima rata, i u kritičnom trenutku krize, nije smeo da toleriše ni Obama. Za skoro deceniju, rat u Avganistanu izrastao je u autonomni organizam, napajan sa hiljadu milijardi dolara američkog ratnog budžeta. Rat je time i mnogo šta više nego samo vojne operacije na neucrtanom frontu. Rat su špekulacije s gorivom u američkoj bazi Manas, u Kirgiziji. Rat je zarada od droge. Amerika tvrdi da droga finansira talibane, a talibani obratno – da droga nije u rukama talibana. Na početku rata, produkcija opijuma dosezala je “185 tona godišnje”. Od trenutka okupacije, “Avganistan je međutim najveća farma opijuma na svetu, s proizvodnjom od preko devet hiljada tona ovog trenutka”, izjavio je predstavnik talibana Kari Jusuf Ahmadi. Uz pomoć rata, avganistanski neprijatelj je u isto vreme i korisnik američkog budžeta – posredstvom privatnih “bezbednosnih” kompanija. One za novac isplaćen na ruke kupuju prolaz američkih teretnih konvoja. Vojska “je davala desetine miliona dolara” firmama koje su novac prosleđivale lokalnim “gazdama rata, korumpiranim službenicima i talibanima”, rečeno je u javno citiranom junskom kongresnom izveštaju. Nema evidencije dokle sve dosežu pipci rata u Avganistanu. I do berzi? Do finansijskih tržišta? Među NATO saveznicima SAD postoji neverica u pobedu, a iza nje se u javnosti ukazuje horizont poraza kao izlaza. Oseća se napetost ali se štedi na rečima iz osećaja uvažavanja teškoća Vašingtona. Na kocki je više nego sudbina jedne administracije. Nastupa kraj jednog doba. Ideja o mogućnosti SAD da vode dva rata istovremeno dezavuisana je. Ali, kako se izvući iz Avganistana? Otvarajući grotlo koje je u stanju da uvuče nekoliko regionalnih sila, pri čemu i nuklearnih? Čini se, niko i ne želi da predviđa, ali poriv saveznika Amerike motivisan je pritiskom iz evropskih sredina. U javnosti, čak i američkoj, rat gubi podršku, bez obzira na izgovore. Dve hiljade Holanđana napušta Avganistan već sledećeg leta. Britanci se vrpolje, najangažovaniji saveznik Amerike. Izaslanik Londona za Avganistan i Pakistan Šerard Kauper-Kol, skeptičan je prema ideji da se čvor i dalje preseca vojnim sredstvima. Direktor Poljske nacionalne bezbednosti Stanislav Kožej, upozorio je da je u pristupu NATO-a Avganistanu potrebna promena, inače se rizikuje “strateška katastrofa”. Direktor bezbednosti izveštava da snage NATO u Avganistanu jednostavno “pasivno iščekuju” razvoj. Pokret otpora u Avganistanu postaje “uveliko aktivan i jak”, i dobija podršku ne samo građana već i avganistanskih snaga bezbednosti. Odluke Kanade i Holandije da se iduće godine povuku “mogu se posmatrati kao početak savezničkog odstupanja”. Bronislav Komorovski, predsednički kandidat na izborima, želi da Poljska sledeće godine počne povlačenje. Na kraju, Obama takođe ne želi ništa drugo. Razlika je što u američkom slučaju to nije tako jednostavno. Teško je odgovoriti: “Gospodine, u pravu ste, mi gospodine ovaj rat gubimo!”