Složni samo u kritici Putina

Jedini pravi opozicionari ruskoj vlasti su oligarsi koji su u emigraciji, izjavio je jedan od oligarha Leonid Nevzlin, koji se od ruskog zakona krije u Izraelu. I to nije daleko od istine. U ruskom parlamentu su zastupljene tri opozicione partije koje politički analitičari nazivaju saučesnicima u vlasti. NJihovi osnovni stavovi često se podudaraju sa stavovima vladajuće „Jedinstvene Rusije“. Primer za to je lider „Pravedne Rusije“ Sergej Mironov koji stalno ističe svoju podršku Putinu, dodajući da je u opoziciji partiji kojom rukovodi Putin. Vladimir Žirinovski, lider Liberalno demokratske partije, sa velikim zadovoljstvom pretvara parlament u cirkus, ali kad zatreba, ume da bude čvrst oslonac sadašnjoj vlasti. Što se komunista tiče, situacija je nešto drugačija – oni jedini imaju svoj program u koji veruju i koji pokušavaju da sprovedu. Istina, to su najčešće ljudi koji su svoj životni vek proveli u Sovjetskom Savezu i na novi sistem nisu uspeli da se naviknu. Oni će iskreno svake godine na dan Oktobarske revolucije izaći na ulice sa fotografijama Lenjina i Staljina jer su to simboli njihove bolje prošlosti, vremena kada su svi bili jednaki. NJihov večiti vođa Zjuganov u svakoj prilici istakne ideju socijalne pravde, ravnopravnosti i na tome osvaja mesta u parlamentu... Kad je reč o takozvanoj nesistemskoj opoziciji, situacija je sasvim drugačija. Objedinjuje ih jedino odnos prema Putinu, koji im je za sve kriv, ali ni to nije dovoljno da ih objedini u jedan front. Prvi put su 2004. pod dirigentskom palicom šahiste Garija Kasparova zajedno počeli da se pripremaju za izbore 2008. godine. NJihova prva organizacija nosila je naziv „Komitet 2008“, ali nije izdržala do te izborne godine. Posle Komiteta, usledio je niz drugih „neprincipijelnih koalicija“, sa istim učesnicima, partijama dijametralno suprotnih političkih stavova kao što je ekstremistička partija Limonova i partija građanske orijentacije Kasparova. Poslednji je pokret „Solidarnost“ koji, kao i njegovi prethodnici, nije u stanju da okupi mnogo pristalica. Današnji opozicionari su jednako udaljeni od naroda kao i političari koje kritikuju i malo se od njih razlikuju – nose skupa odela, voze „besna“ kola, imaju kuće i dače, detektuju probleme a ne nude rešenje, i što je još gore, narod nije zaboravio vremena kad su oni bili na vlasti. Kako Mihail Kasjanov, bivši premijer, koji je uzgred rečeno, po ekonomskim rešenjima koje je predlagao, tvrde stručnjaci, bio najbolji od svih premijera poslednjih 20 godina, može da se bori protiv korupcije kad je od naroda dobio nadimak „Miša tri posto“ – po procentu koji je uzimao kao mito. Ili drugi koji objašnjavaju da su od reformi devedesetih godina profitirali samo oni koji su sprovodili reforme jer su jedini „bili pametni“. Zato ti „pametni“ na sledećim izborima nisu uspeli da pređu ni petoprocentni cenzus i uđu u parlament. I makoliko bilo tačno da u Rusiji cveta korupcija, da je privreda orijentisana na izvoz sirovina a ne gotovih proizvoda, da cveta alkoholizam i vlada bela kuga ... narod, ipak, više veruje Putinu i Medvedevu. Često se u Rusiji može čuti mišljenje da je ruski narod inertan, da ume mnogo da trpi, ali kad izađe na ulice... to se završava tragično, kao 1917. Događaji poslednjih godinu dana i to su demantovali i opozicija bi iz toga mogla mnogo da nauči. Narod i te kako ume da se bori kad su njegovi interesi stvarno ugroženi. Protestne demonstracije u Kalinjingradu (12. 000 ljudi) gde se narod pobunio protiv povećanja cena komunalnih usluga i poreza, ili u Vladivostoku gde je odluka da se povećaju carine na uvozne automobile ostavila bez posla stotine ljudi, ili u Toljatiju gde su radnici protestovali protiv zatvaranja fabrika, nisu organizovali opozicioni prvaci, mada su kad su shvatili šta motiviše narod, pokušali da ih iskoriste. Takođe je simptomatično da je vlast na to reagovala raznim ustupcima. Da li vlast u Rusiji ometa opoziciju? Naravno. „Naše je da tražimo, a vaše je da ne date”, rekao je svojevremeno Putin, odgovarajući na novinarsko pitanje o pritiscima vlasti na medije. Ali opozicija je sklonija da – daje. Dovoljno je prisetiti se opozicionih lidera koji su danas na vlasti – Dmitrij Rogozin, nekad lider partije Rodina, danas je ambasador u NATO, Nikita Belih je gubernator, Jegor Gajdar koji je posle odlaska s vlasti sve vreme kao opozicionar rukovodio Institutom koji je finansirala vlada, Čubajs nikad nije ni prestajao da bude državni službenik... I tako redom. Većina televizija je u državnom vlasništvu, ali ima mnogo novina i internet-sajtova koji su opozicioni. Činjenica je da je unutrašnjost mnogo manje obaveštena nego Moskva i veliki gradovi, ali je isto tako činjenica da lideri opozicije više vole da iritiraju vlast u Moskvi nego da idu u druge gradove. Razlog je prost – iako tvrde da se finansiraju iz Rusije, mnogi od njih dobijaju razne dotacije iz inostranstva, a za to je potrebno da strani novinari snime Kasparova sa lisicama na rukama ili zabeleže da je uhapšeno ovoliko ili onoliko opozicionara. Policija im tu zdušno pomaže dovodeći na svaku akciju nesrazmerno veliki broj čuvara reda koji često palicama obavljaju svoj posao, a za najmanje narušavanje pravila hapse. Učešće nacionalista Eduarda Limonova koji su u stanju da se pentraju po krovovima, razbijaju prozore, upadaju u zgrade administracije i na njima ističu svoju zastavu, svaki put garantuje publicitet. Demokratskim liderima u takvim situacijama ni najmanje ne smeta nacionalizam i ekstremizam Limonova. I konačno – može li ruska opozicija da dođe na vlast? Ovakva kakva je – sigurno ne može. Praksa u Rusiji pokazala je da osim revolucija, jedina mogućnost promene vlasti je raskol u vladajućoj koaliciji. Tako je Gorbačov izgubio vlast. Zato se u poslednje vreme toliko insistira na razlikama između Putina i Medvedeva. A, njih uzgred rečeno, u pravom smislu – nema.