Nevinost bez zaštite

Ko u Srbiji hoće da se bavi politikom, bolje mu je da nema kuma. Inače lako ostane bez glave. Duga je ovde tradicija, hajde da ga tako nazovemo, kumicida, a od najpoznatijih primera spomenimo Karađorđa i Kodžu Miloša, Miloševića i Stambolića. Manje poznata kumoubistva bolje je i ne nabrajati. Istorija, kao što znamo, ima običaj da se ponavlja, pa su ovih dana osvanuli senzacionalni naslovi iz kojih se dala naslutiti vest da je u pripremi još jedno njeno ponavljanje. Elem, saznalo se da je Vojislav Šešelj iz haškog pritvoreništva (za sada navodno) naredio likvidaciju Tome Nikolića. Ne bi me to začudilo, Nikolić se grdno zamerio Šešelju odgurkujući ga na političku marginu na kojoj se našao ostatak zaklanih „srpskih radikala“, a šta drugo očekivati od osnivača radikala nego da pribegne radikalnim sredstvima? (Pa da posle pobegne.) Stvar je – poput većine drugih u nas – još uvek debelo neproverena. Ali time neka se bave MUP i BIA. Mi ćemo se pozabaviti „kriznim menadžmentom“, to jest političkim cirkusom u čijoj areni ovde završavaju i najozbiljnije stvari i najapsurdnije zamislive gluposti. Elem, na vest da Voja radi Tomi o glavi, državotvorno se oglasio prezident lično, što je stvar za svaku pohvalu. Štaviše, lično je obavestio Nikolića o pretnji. Veliki je to pomak. U ranija, ne tako davna vremena, mogućnost da glavni politički konkurent premetne svetom, ne samo da nije izazivala mučninu, nego su se onovremeni državotvorci – ako već nečiji kum nije želeo da sledi tradiciju – sami laćali organizacije konkurentovog premetanja svetom. Odmah iza prezidenta, ili čak i pre njega, hronologija nije baš najizvesnija, reagovao je i policajni popečitelj Dačić naređujući potčinjenima da Tomu stave pod danonoćnu policijsku zaštitu. Stvar, takođe, za svaku pohvalu. I sa ljudske i sa profesionalne strane. Ali, ne lezi vraže. Dačić valjda negde izjavio da su „mere zaštite“ u stvari suvišne, ali ajde, ako je Toma navalio, neka mu bude. Što je Tomislava do te mere iznerviralo da je preko svih medija, pa čak i onih nepostojećih, oglasio da njemu takva zaštita nije potrebna i da će ubuduće ići noseći glavu u torbi. Kako to već biva, stvar sa Šešeljevom odapetom strelom je u roku od nekoliko dana pala u zaborav; potisnule je druge fatve i vrane i svežiji skandali. I sve se vratilo u kolotečinu. Tačnije rečeno: žabokrečinu. Mada je tu žabokrečinu Nikolić dobrano protresao izjavom da je kum Šešelj i ranije imao običaj da izdaje naređenja za likvidacije. Novinari su ga, razumljivo, odmah saleteli sa pitanjima: kada, koga, da li i Đinđića, a Toma se ujeo za jezik i čitavu priču zamumuljio u – kako bi to patriotski analitičari rekli – „postmodernističkom maniru“. I vuk umalo da pojede magarca. Tokom dugih godina bavljenja politikom, Nikolić i Vučić su savladali mnoge veštine, ali ubedljivo su najbolji u – glumi. Govorim ovo kao poznavalac materije, a bez trunke ironije. Namerno ili ne, tek, ova dvojica političara su stasali u sasvim solidne karakterne glumce, pogotovo Nikolić, Vučić još poneki put šmira, ukršta prste i – u pozorišnom žargonu – preglumljuje. Dobro, hajde, gluma je svugde u demokratskom svetu sastavni deo politike. Jedino diktatori imaju priviliegiju da ne glumataju ili da glumataju sami sebe. Ta politička gluma, međutim, kao i ona pozorišna, obično završava kada se reflektori pogase i kada se bardovi vrate stvarnom životu i prozaičnim poslovima. Ovde – jok. Ovde je sve gluma. Iz prostog razloga što se naš „pozorišni komad“ već decenijama zasniva na političkoj fantastici u kojoj je „nacionalni interes“ neka vrsta Godoa koji nikada ne dolazi, ali koga vredi čekati uz podnošenje najvećih patnji i žrtava. Unutar takve poetike sasvim je razumljivo da „nacionalni interes“ nisu dobri putevi, moderne bolnice, visok standard stanovništva i niska stopa mortaliteta beba, već je to uvek nešto drugo, nešto uzvišenije, nekakva briga za sve Srbe sveta i sve svetske nepravde. Lišeni brige o takvim, efemernim stvarima, naši političari imaju neograničeno polje za igru. Okolna realnost, naravno, dosta trpi od toga, a pravila su takva da se iz „role“ nikada ne izlazi. O tome je mnogo, nadahnuto (i jedva zapaženo) pisao sjajni Dragutin Gostuški na koga me je u prošlonedeljnom intervjuu u NIN-u podsetio Ivan Tasovac. „Smišljeno, drsko i agresivno“, pisao je Gostuški, „izvesna vrsta titularnih intelektualaca već godinama uspeva da proturi nerad i nedarovitost pod zaštitnim znakom lažne ozbiljnosti. Najzad je ovaj način pakovanja misli postao dominantan i čak obavezan stil domaće kulture. Grč se predstavlja kao dostojanstvo, naduvenost služi za zastrašivanje argumenata, kruta suvoparnost postaje sinonim vrednosti.“ Sve navedeno se od reči do reči odnosi i na našu politiku. Drugačije nije bilo moguće. Pomenuti intelektualci, nacionalni radenici, narodni dramoseri i svesrpski ispaljivači jeftinih parola zapravo su simbolični pisci političkih komada, pardon - programa svih naših stranaka. I zato se – govorio sam to sto puta – srpska politika i iz nje proishodeća beda neće promeniti sve do onoga momenta kada se promeni srpski kulturni kod i kada „nacionalni radenici“ budu postavljeni na svoja prava mesta na margini. Nego da i ja ne dramoseram preterano. Elem, Toma Nikolić je na vreme uvideo pravu prirodu srpske politike i manje-više besprekorno glumatajući čas srpskog domaćina, čas ljutog bojovnika, čas principijelnog političara, dogurao do večitog drugog mesta na ovdašnjoj političkoj sceni. Tada je uradio nešto krajnje neuobičajeno, možda i nezabeleženo u novijoj srpskoj političkoj istoriji – promenio je rolu. Taj njegov postupak može imati dalekosežne (mada spore) posledice na budući tok stvari. Uviđajući neizbežni slom populističkog modela (koga sa ovih prostora oduvava sila veltgajsta, a ne napori „demokrata“), shvatajući da će SRS vrlo brzo postati ono što je njegov neotcepljeni deo sada, okrenuo je ćurak naopako, osnovao SNS i krenuo trnovitim putem evrointegracija. Odmah su se postavila pitanja iskrenosti Tominih demokratskih namera. Ja sam uveren da je iskren. Bar onoliko koliko je bio iskren od početka devedesetih pa do današnjih dana. Druga je stvar koliki su mu, je li, „demokratski kapaciteti“. Izgleda da u iskrenost Tominih namera nije posumnjao ni Šešelj čim je (ako je) iz dalekog Sheveningena naredio pogubljenje Vuka Brankovića. Gostujući u „Utisku nedelje“, Toma Nikolić je ostavio utisak čoveka koji ozbiljno shvata Šešeljevu pretnju. Ni traga od onog nedodirljivog Nikolića sakrivenog iza kamene maske pansrpskog pravednika. Suočen sa krajnje neprijatnim i provokativnim pitanjima, izvlačio se manje vešto nego ranijih godina, a iz mnogih verbalnih zamki uopšte nije uspeo da se izvuče. Uprkos tome što je – principijelnosti radi – nesklon da pred javnost iznosi prljav veš Srpske radikalne stranke, ponešto je rekao o poslovima njenog utamničenog šefa, strogo vodeći računa da sebe ne dovede u vezu ni sa jednom od Šešeljevih mutnih rabota. Što nije delovalo preterano uverljivo za sve one koji pamte da su dugo godina Voja i Toma bili „dva tela sa jednim srcem i jednim mozgom“. Eto do čega, na kraju, dovodi nacionalno jedinstvo između dve osobe! O kumstvu da i ne govorimo. „Odmah je“, veli Nikolić, „znao da stvar neće izaći na dobro čim ga je Šešelj uzeo za kuma.“ Za razliku od uzdržanog Tome, Vučić je na pasja kola napljuvao Voju sve tvrdeći da se on „takvog mrava“ ne boji, ali budući slabiji glumac od Nikolića, nije uspevao da sakrije izvesnu dozu straha. Saznali smo još jednu pikanteriju, da se, naime, policajni popečitelj Dačić veoma često čuje sa Šešeljem. Pa su neoradikali, je li, zatražili transkripte razgovora. Sve nešto mislim da će ih dobiti, manj ako ne potegnu lične veze. A mi ostali – kako političari tako i cenjeni publikum – možemo izvući zaključak da je u državi kojom ne vladaju ideje i zakoni nego kumovi i rođaci, sve moguće. I da će biti – ako tako smem da se izrazim – sve mogućije.