Giljotina

Anegdota iz života. Jednog građanina ovdašnjeg, povodom njegovog prethodnog zahteva, „pozvalo“ da se javi u nadležnu instituciju (nije važno koju), dana tog i tog, od toliko do toliko sati. Čovek ode, šta će, u zakazano (iako radno) vreme. Posle uobičajenog čekanja prime ga, ljubazna službenica mu kaže: imate pravo, rešićemo vaš slučaj, samo treba da nam donesete jednu potvrdu. Dobro, kaže naš junak, a gde da uzmem tu potvrdu? Imate sreće, kaže opet s osmehom službenica, soba ta i ta, to vam je u istom ovom hodniku, „druga vrata levo“. Čoveku u prvi mah lakne, a onda proključa: pa dobro, kaže, prepričavamo malo ulepšano, zar niste mogli sami da odete i uzmete to parče hartije nego ste mene zvali da vam ga donesem, zalupi vrata i ode, žrtvujući svoje pravo i pravdu uopšte. Koliko ste puta, dragi čitaoci, bili u iskušenju da uradite to isto, iznervirani birokratskom tupošću, indolencijom i ignorancijom. A ovo je najbenigniji primer. Svedoci smo velike društvene energije koja se ulaže da se privredni, ali i generalno pravni sistem Srbije oslobodi balasta suvišnih normi. Sveobuhvatnu reformu propisa (SRP) ili popularnu „giljotinu“, pokrenulo je, i na njoj se najviše angažovalo, Ministarstvo ekonomije, posebno ministar Dinkić. U pomoć su pritekla i strukovna udruženja (Forum stranih investitora) i nevladine organizacije (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj), prave se spiskovi nepotrebnih zakona, pa i čitave knjige o tome („Siva“ NALED-ova i „Bela“ Forumova), ali su rezultati više nego mršavi. Zašto? „Tajna uspeha“ naše administracije, kao što i navedeni primer pokazuje, nije u onome što u zakonu piše, nego u onome što u njemu ne piše. Nije naš problem sa birokratijom samo, pa ni pre svega, u višku propisa i nepotrebnoj regulativi, nego u „filozofiji“ našeg normativnog poretka, duboko usađenoj u njegovim tvorcima i široko rasprostranjenoj među izvršiocima. Ta „filozofija“, kako je to nedavno primetio i direktor Lafarža u Srbiji, Kostin Bork, umesto da se drži principa da „sve što nije izričito zabranjeno, dozvoljeno je“, rukovodi se načelom „sve što nije izričito dozvoljeno – zabranjeno je“. To je, pak, samo druga strana medalje koju Anglosaksonci zovu „velika vlada“, a što označava ne samo kvantitet nego i kvalitet, tj. ne samo broj ministara i činovnika, nego i obuhvat njihovih nadležnosti. Primera za to ima dosta, da uzmemo samo najsvežije. Novi zakon o trgovini predviđa, između ostalog, da će dozvole za trgovinske objekte veće od dve hiljade kvadratnih metara davati ministar lično! Zašto, kakvog to ima smisla? Kako ministar može da zna, i šta ga briga uostalom, da li će i gde će biti podignut neki hipermarket ili šoping mol ili kako se to već moderno zove, u Kikindi, Kruševcu ili Leskovcu. Ko to zna bolje od tih ljudi tamo? Ko od njih ima veći interes? Ministar će biti brana od korupcije? Pa tek je to šansa za korupciju. Monopol rađa korupciju. Veći monopol, veća korupcija. I eto razloga da se neko nov zaposli, ili bar da stari zadrže posao. Ili, drugi slučaj. Već pomenuti ministar Dinkić i direktor Naftne industrije Srbije, Kiril Kravčenko, potpisali su prošle nedelje „Sporazum o strateškoj saradnji NIS-a i HIP Petrohemije“. Ako ministar ekonomije rešava ključne probleme jednog preduzeća, šta će onda direktor? Ako, pak, kojim slučajem, u dotičnoj firmi stvari krenu naopako, ko će biti odgovoran? Ministar? Ali, šta uopšte znači „sporazum“ u odnosima između dva preduzeća. Praktično ništa. Nije to vredelo ni pre tridesetak godina kad je ideologija (samoupravnog) sporazumevanja bila na vlasti. Mada se tada znalo ko šta potpisuje. Da ne govorimo o tome da će ubuduće u vladi, u nekom ministarstvu (danas ekonomije sutra ko zna kom) morati da postoji neko ko će da brine o Petrohemiji... Pa će posao da mu se razgrana, pa će dobiti pomoćnika, pa sekretaricu, šofera... Sledeći primer daje širu sliku. Dobar deo javnosti tražio je ostavku ministra zdravlja zbog hapšenja lekara sa Onkološkog instituta (mada je mnogo više kriv što reforma zdravstva stoji, ali to niko ne pominje). Hapšenje, kao što je poznato, još nije dokaz krivice, ali je uhapšenima takoreći već presuđeno. Tom opštem „utisku meseca“, nema sumnje, znatno je doprineo sam ministar policije izjavom da su (tada a i sada zvanično još uvek samo) osumnjičeni davali duple doze lekova (posle se vadio da nije mislio „davali“, nego „prepisivali“, ali - „nije šija nego vrat“). Koji je samo pojačan kad su transkripti sa saslušanja dospeli u javnost. Nikome, međutim, nije palo ni na pamet da dotičnog ministra, ni zbog prvog ni zbog drugog, a oboje spada u teško kršenje profesionalnih pravila, priupita oseća li se on zbog toga iole odgovornim. To se izgleda smatra normalnim. Kao i to da policija s vremena na vreme nekoga prebije bez razloga. Štaviše, uprkos svemu tome, ministri policije ovde spadaju u najpopularnije članove vlade. Sad je valjda nešto jasnije gde je krajnji uzrok ogromnog broja nepotrebnih propisa, sa jedne, i ogromne pravne nesigurnosti, sa druge strane. Mi državnu samovolju izbacujemo kroz prozor, a ona nam se u još nakaznijem obliku vraća na vrata. Ako izbegnete prebijanje, šaltersko maltretiranje dođe vam kao milovanje. Zar ne!?