Nema više gospođica

Pre izvesnog vremena, na sajtu zaštitnika građana Saše Jankovića objavljena su “Uputstva za standardizovan nediskriminativni govor i ponašanje”, podeljena na tri poglavlja. U prvom se nalaže kako treba izbeći diskriminaciju kada se govori o ženama, u drugom o “LGBT osobama” (tj. homoseksualcima i transseksualcima), u trećem o osobama sa invaliditetom. Ja sam dosada zamišljao da zaštitnik građana (iliti ombudsman) treba da štiti građane od nepravednih postupaka organa vlasti, a da je borba protiv diskriminacije nadležnost ministarstva za ljudska prava i pojedinih nevladinih organizacija. U svakom slučaju, neobično je da “uputstva za standardizovan govor” daje neko ko nije stručan za tu oblast. Tim povodom dnevni list “Pres” se obratio lingvisti Pavlu Ćosiću, koji je sasvim umesno rekao: “U naučnom smislu, ovakvi tekstovi moraju da se potpišu, ne može to da bude neko generalno uputstvo. Ko je dao ovlašćenje za pisanje ovakvog uputstva, na osnovu kog prava?” O jezikoslovnim aspektima ovog zvaničnog dokumenta moglo bi se nadugačko raspravljati, ali pomenimo samo neke od originalnijih instrukcija. U delu o ženama kaže se: “Neophodno je pojam ‘gospođica’ potpuno eliminisati iz usmene, pismene i telefonske komunikacije, službenih dopisa, u svim javnim i nejavnim situacijama profesionalne komunikacije.” Kao razlog za tu zabranu navodi se da “žene ne treba da se tituliraju na način identifikovanja njihovog bračnog statusa ili odnosa sa muškarcima”. Zaista, ovo je jedan zaostatak patrijarhalnih vremena, i zato su Amerikanci za sve žene uveli titulu Ms. (izgovoreno “miz”) namesto ranijeg Miss, gospođica, i Mrs. (izg. misiz), gospođa. Kod nas, međutim, titulisanje iz učtivosti nikada se nije do kraja ustalilo. Mi nismo Francuzi, kod kojih je nezamislivo da prodavac mušteriju koji ulazi u radnju pozdravi samo sa “Bonjour”: mora da kaže Bonjour, monsieur ako je u pitanju muškarac, Bonjour, madame ako je starija žena, a Bonjour, mademoiselle ako je mlađa. U poljskom su se titule ugradile u samu gramatičku strukturu jezika, tako da imenice pan (gospodin) i pan’i (izg. panji – gospođa) imaju značenje naše zamenice “Vi”, dok pridev pan’ski (panjski, bukvalno “gospodski”) služi umesto naše zamenice “Vaš”. “Gospodin”, “gospođa” i “gospođica” tek su počeli da se ukorenjuju u našem građanskom društvu kada su ih nasilno istisnuli “drug” i “drugarica”. “Gospođa” nije nikad sasvim iščezla iz upotrebe: malo starijoj dami i u socijalističko vreme se govorilo “gospođo”, jer da kažete “drugarice”, delovalo bi kao da ste milicajac ili partijski sekretar. “Gospođica” se, međutim, više nije upotrebljavala, osim u ironičnom smislu (“Uh, baš si mi ti neka gospođica!”). Ne znam da li danas ima starijih neudatih žena kojima smeta ako ih zovu “gospođo”, ali mladim devojkama niko se ne obraća sa “gospođice”. Ako ih baš treba pozvati i privući njihovu pažnju, kažemo “devojko”, “seko” ili “devojčice”, upravo kao što i mladom muškarcu kažemo “mladiću”, “momče”, “dečko” i slično, što sve pokazuje da je titula vezana za godine starosti, a ne za pol. U tom smislu, zabrana reči “gospođica” mogla bi predstavljati kucanje na otvorena vrata. Još zanimljivije su anateme bačene na reč lezbijka (u drugom delu “Uputstava”) i invalid (u trećem), ali o tome ćemo sledeći put.