Deca vodila glavnu reč

Šest meseci su Mik DŽeger i američki reditelj Stefan Kidžak radili na dokumentarnom filmu “Stones in exile” (“Stonsi u egzilu”), koji je uz veliku pompu premijerno prikazan na filmskom festivalu u Kanu, nedaleko od mesta gde je 1972. godine snimljen jedan od najboljih albuma u istoriji rokenrola, “Exile on the main street”. Iz arhiva Stounsa su izvukli snimke koji otkrivaju neobične okolnosti pod  kojima je nastao veliki deo pesama sa ovog  duplog albuma, u vlažnom podrumu romaneskne vile Nelkot u Vilfranšu, na jugu Francuske, koju je Kejt Ričards iznajmio 1971. godine. Gotovo neverovatno zvuči da je ovaj album bluz i soul inspiracije snimljen na Azurnoj obali. Razlog za  njihov dobrovoljni egzil je bio manje poetičan – Stounsi, koji su u to vreme već snimili tri legendarna albuma “Beggars banquet” (1968) “Let it bleed” (1969) i “Sticky fingers” (1971) napustili su Veliku Britaniju u privatnom avionu kako bi izbegli plaćanje  velikog poreza. Od nemontiranog dokumentarnog materijala čiji je izbor DŽeger brižljivo nadzirao, Kidžak  je napravio film u duhu porodičnog albuma, sa klanom Stounsa sastavljenim od muzičara, porodice, prijatelja, tehničara i dilera, prepuštenim potpunom hedonizmu, opijenim drogama i alkoholom koliko i letnjim suncem. Tako sa iznenađenjem otkrivamo Kita Ričardsa koji u pauzama sviranja vodi decu u zoološki vrt, ili osmogodišnjeg  DŽeka Vebera, danas poznatog televizijskog glumca u Americi, koji mota džointe starijima. DŽeger je iskoristio ovaj boravak na jugu Francuske da se venča sa Bjankom DŽeger u San Tropeu, u prisustvu Rože Vadima, što je takođe prikazano u filmu, u kome sećanja protagonista, poput Anite Palenberg, devojke Kita Ričardsa, gitariste Mika Tejlora, koji im se pridružio na ovom albumu, basiste Bila Vajmana i mnogih drugih ilustruju fotografije Dominika Tarlea i inserti iz smelog dokumentarnog filma “Cocksucker blues” Roberta Frenka iz 1972. godine. Oni svedoče o apoteozi životnog stila čija je deviza seks, droga i rokenrol, ali i o stvaralačkom procesu ove izuzetne grupe muzičara, o njihovim neumornim noćnim sešnovima i njihovoj posvećenosti muzici. Iako je film pravljen u promotivne svrhe - uz obnovljeno izdanje legendarnog albuma na kome je veliko iznenađenje deset dosad neobjavljenih pesama - on prenosi nešto od duha vremena u kome je album nastao. Kidžak, koji se proslavio dokumentarnim filmovima o američkoj filmskoj kulturi i pevaču  Skotu Vokeru, objašnjava pozadinu ovog filma u intervjuu koji je dao NIN-u i nekolicini drugih stranih novinara koji su imali priliku da sa njim razgovaraju u Kanu. Šta je novo u ovom filmu? U rukama sam imao zlatni rudnik  – tridesetak kutija nemontiranih snimaka iz filma “Cocksucker blues” Roberta Frenka i negative koje nam je dao Dominik Tarle. NJegove fotografije o ovom periodu su izuzetno retke, objavljene su u knjizi koja je izašla u vrlo malom tiražu. DŽim Maršal, veliki rok fotograf koji je u međuvremenu umro, dao mi je koverat sa njegovim kontaktima na ručku na kome smo dosta popili, čega se posle nije sećao. Neobično, ali gotovo sve oko ovog albuma je retko i nije do sada viđeno. To je bio još jedan razlog da snimimo ovaj film, uz želju da pokažemo korene albuma i uticaje koji su na njega izvršili američki bluz i kantri muzika. To je album koji vas vozi duž Rout 66 (put koji prolazi kroz Ameriku). Šta ste otkrili o Stounsima tokom snimanja filma? Dominik Tarle, koji je sa njima proveo šest meseci u vili na jugu Francuske, pričao mi je o tome kao o porodičnom albumu, o normalnom, zdravom načinu života. Pitao sam ga: ”Heroin za doručak je zdrav?”, a on mi je odgovorio da je bilo toga, ali da je u početku to bilo vreme idiličnog, boemskog rokenrol života. U filmu se vidi da je bilo mnogo dece, što im je davalo snagu. Kit kaže: “A, vi ste Rolingston, snimate sve te albume, ali  ujutru vam deca skaču na krevet i traže da ih vodite u zoološki vrt”. Svi sa kojima smo razgovarali su nam rekli da su deca veći deo vremena vodila glavnu reč. Bilo je interesantno otkriti  DŽeka Vebera koji je kao osmogodišnjak motao džointe i čuti njegov pogled na stvari, što se uklapalo u Tarleovu viziju. Posmatrati stvari iz njihove perspektive je bilo izuzetno i romantično na neki čudan način. Želeli smo da prikažemo taj duh kroz snimke iz tog vremena, jer je  u naraciji pomalo izgubljen. U filmu nema eksplicitnih scena iz filma Roberta Frenka. Da li je bilo cenzure ? Nije bilo prave cenzure. Neke stvari nisu bile prigodne jer se nisu uklapale u priču. Hteli smo da napravimo film koji će se svuda prikazivati, a imali smo nekoliko snimaka koji bi  danas verovatno dobili oznaku X. Ponekad bi Mik rekao: “To ne može da se prikazuje na televiziji, zar nismo dovoljno govorili o drogama i ostalom“, ali to su više bile sugestije. Govorio nam je koji deo priče je za njega važan. Želeli smo pre svega da prikažemo radnu atmosferu, jer ova grupa je neumorno radila, da prikažemo ono što se dešavalo u podrumu, tokom džem sešnova, njihov odnos. Mik Tejlor mi je rekao da je mnogo toga skandaloznog što je izašlo u javnost o tom vremenu preterano, jer se on seća da je sve vreme bio u podrumu, da nije video sunce jer je sve vreme radio. Da li DŽeger nerado priča o prošlosti? Tačno je da ne voli mnogo da priča o prošlosti. Intervju sa njim nije bio lak. Odmah je izneo svoju viziju priče, a mi smo mu rekli: “Sačekaj, spusti loptu, ajde da prvo razgovaramo o tome”.  Dobra stvar je što sam većinu vremena bio ograničen samo na diktafon, pa intervju sa njim nije bio formalan kao što bi bio da je pričao pred kamerama. Sedeli smo na kauču i pili čaj, i tada je izgledalo da postajemo intimni i da se dotičemo stvari o kojima ranije nije bilo reči. Šta najviše fascinira kod Mika DŽegera? NJegova energija, pamet i energija. On je dinamit, a pokazao je i da ima neverovatan instinkt za montažu. Od prvog dana nam je davao instrukcije tipa: “Pomeri to, izbaci ovo, stavi ovo ovde…” U početku smo tresli glavom u neverici, ali smo ubrzo shvatili da je bio u pravu. Čarli Vots u filmu kaže da je Kit više boem, dok je Mik dobar menadžer… Uvek je tako kada je reč o saradnji, neko mora da drži stvari u rukama kako bi omogućio drugima da budu rasterećeni. Mik je imao sposobnost da drži stvari pod kontrolom i da istraje. Kit ima potrebu da istražuje granice kreativnosti. Čarli je u pravu, on je pravi boem. Nekad to podrazumeva upuštanje u eksperimente sa opijatima, ili osmišljavanje sopstvenih pravila, da živi noću a spava danju, ali pogledajte rezultate. Stounsi su izuzetna kombinacija ličnosti sa velikim talentom i u tome je tajna njihove dugovečnosti.