Kamen u tuđoj ruci

Vostani, Serbije, mati naša mila, I postani opet što si prije bila! Ove nadahnute reči „srpskog Sokrata“ hrane dušu i bude nadu, ali ne odgovaraju na pitanje: šta smo to pre bili, što bi trebalo ponovo da budemo? Kako je tema dana odluka Međunarodnog suda pravde da „Deklaracija o nezavisnosti Kosova od 17. februara 2008. godine ne predstavlja kršenje međunarodnih pravnih normi“, to se postavlja i pitanje: kada smo mi to sami odlučivali o tome šta ćemo da budemo? Ili, kada su to velike sile dozvoljavale malim narodima da budu ono što oni žele? Umemo li da čitamo istoriju, još bolje, ko nam je piše? Jedino želim da upitam zašto toliko malo znamo o nama samima i stvarnim akterima događaja koji su određivali našu sudbinu? Da je to tako svedoči očekivanje da iz arhiva britanskih tajnih službi saznamo i to gde je grob generala Draže? Mogu dugo nabrajati istorijske događaje o kojima još ne znamo sve: od atentata na Đinđića; pa redom, o 5. oktobru; o Miloševiću, miljeniku američke politike i neprijatelju br. 1; o „događanju naroda“ i 8. sednici; enigmi zvanoj Tito; okretanju leđa kralju, vladi i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini; 27. martu; formiranju banovina; Solunskom procesu; Sarajevskom atentatu; likvidaciji dinastije Obrenović; svrgavanju kralja Milana; Berlinskom kongresu; ubistvu knjaza Mihaila; smenama dinastija Karađorđevića i Obrenovića; odnosima velikih sila sa vođama Prvog i Drugog srpskog ustanka? Danas znamo ko je sve bio na spisku plaćenih od britanske obaveštajne službe u Srbiji pred Drugi svetski rat, ali ne znamo ko je to bio pred 5. oktobar. Da li treba da promenimo udžbenike istorije posle takvih saznanja? Kako se u njih uklapa izjava specijalnog izaslanika predsednika SAD, pukovnika Donovana, koji je boravio u Beogradu uoči puča: ’’Srbi se ne mogu pozivati na 27. mart 1941. godine jer smo mi tu revoluciju kupili...’’. Kada ćemo moći kritički da preispitamo čin Gavrila Principa u Sarajevu, koji nije više samo istorijsko pitanje, već i pitanje koje ima veze sa našim ambicijama da uđemo u zajedničku kuću evropskih naroda i država. Italijanski istoričar Đorđo Rumi tvrdi: „Apsolutno razumem gnev Austrije. Gavrilo Princip je bio ubica i ekstremista koji je otvorio crnu rupu na Balkanu. Ovakvim postupcima samo se daje povoda onima koje mir ne zanima’’. Češki istoričar Kratohvil pak nagoveštava da su mladi Srbi iskorišćeni za uklanjanje Ferdinanda. Iako ozbiljni istoričari znaju da bi Prvog svetskog rata bilo i bez Gavrila Principa, nama ostaju posledice Sarajevskog atentata. Nekad smo bili „faktor mira i stabilnosti”, a danas smo „remetilački faktor”. Oni dokazuju da Srbi nikada nisu poštovali postojeće odnose i važeće međunarodne sporazume, od ustanka protiv Porte, preko Balkanskih ratova, do krunskog dokaza - „terorističkog” akta u Sarajevu. Na nadležnim je da saznaju da li su velike sile namenile Srbima ono što su dobili na Berlinskom kongresu i ulogu „balkanskog Luksemburga”. Da li su nam zato citirali Geteovu izreku: „Malo je lepo!” Ne mogu da sudim o dometima današnje srpske diplomatije. Ali, možda bi naša sudbina bila drugačija da smo, primera radi, imali nekoga ko bi pročitao izveštaje srpskog diplomatskog predstavnika u Beču, Koste Čukića, koje je daleke 1875. slao u Beograd? U prvom javlja šta mu je rekao ruski ambasador: “U vas je svaka vlada moguća. I sve bi bilo dobro da vreme i okolnosti hoće da vas čekaju, ali ste vi (Srbi) u toj politici njihanja mnogo propustili i propustićete još i više...“ U drugom savetuje Jovana Ristića: „Čuvati se agenata koji nam se kao prijatelji pokazuju“ i navodi reči generala Robiljana: “Za slučaj da vas Porta napadne znajte da će vas ona pre satrti ako može no što bi vam i otkud kakva pomoć došla, jer ima sila koje bi se takvoj vašoj sudbini od sveg srca radovale.“ A u trećem Čukić piše: “Evropa ima svoje obšte interese i svaka velika sila ima svoje posebne, koji se obšte poštuju jer ne potiru u svom sadašnjem obliku i izrazu ove prvopomenute i sva je Evropa zauzeta da se u postojećem stanju ništa ne menja jer svaka promena može saglasnost sila porušiti ... O ovoj temi ne prima Evropa diskusiju ona je postavlja kao aksiom. Ko ushte i uzmože svoje interese i svoje držanje da udesi prema nazorima i interesima Evrope taj se prima u društvo koje je na svaki način jače i pretežnije od pojedinog; ko to neće ili ne može tome zlo od Evrope predstoji.“ Mnogo pitanja bez odgovora. Ako država nastavi sa ovakvim odnosom prema arhivskoj građi i noviju istoriju će nam pisati Haški tribunal i službe koje medijima dostavljaju naša dokumenta na engleskom. Do tada, mi ćemo se još načekati istine iz tajnih arhiva o ubistvima knjaza Mihaila, kralja Aleksandra i premijera Đinđića. Ipak, ova razmišljanja završavam optimistički. Izgleda da smo nešto naučili od Učiteljice Istorije. Setimo se „događanja naroda“ zbog stradanja Srba na Kosmetu pre nešto više od dvadesetak godina, kada se tresla čitava zemlja. Danas smo svedoci da niko nije izišao na ulicu po objavljivanju odluke MSP u Hagu. Ostaje da vidimo da li je to zato što nećemo više da budemo „kamen u tuđoj ruci“, ili zato što niko nije odrešio kesu.