Skulpture od vode

Posle višegodišnjeg dogovaranja i odlaganja vajar, akademik Nikola - Koka Janković dočekao je da i u Galeriji SANU, nakon Skoplja, Kragujevca i Užica, bude otvorena retrospektivna izložba njegovih skulptura i crteža, preko 60 godina umetničkog rada. Više ga, kaže, od te sporosti čudi današnja brzina rada na umetničkim delima , “vreme sporta i razonode”, kako naziva nove trendove u umetnosti. Sluša redovno najave izložbi umetnika, njihova objašnjenja dela koja predstavljaju publici i nije mu jasno kako on kada ode da vidi kod većine tih radova ne vidi ono o čemu je mladi umetnik pričao. Nije da se ne interesuje za savremenu umetnost. Kroz njegovu univerzitetsku karijeru su prošle generacije umetnika koje više od četvrt veka čine umetničku scenu Srbije. Svojim studentima je, kaže, uvek govorio: “Osnove moraju da se savladaju, a možda ćete vi kasnije da pravite i skulpture od vode”. Slušali su njegova predavanja Miloš Šobajić, Olja Ivanjicki, Marina Abramović, Mrđan Bajić… Ko je od slikara, vaših studenata, imao najviše talenta za vajanje? Olja Ivanjicki. Olju ste poznavali mnogo pre nego što je postala vaš student? Za vreme okupacije stara slikarka LJubica Filipović, skoro slepa, u svojoj kući u Ulici Tanaska Rajića u Kragujevcu je držala kurs crtanja. Tamo sam prvi put video Olju. Bila je devojčurak. Stalno se smejala. Kako je došlo do toga da izvajate njenu glavu? Pre toga sam u Beogradu vajao glavu slikara Bože Prodanovića. Nezadovoljan, srušio sam rad, što mi Boža nikada nije oprostio, i sa glinom u rancu otišao kući u Kragujevac na raspust. Jednog dana brat mi kaže: “Znaš, ona mala što lepo crta, što ima lepu glavu. Što je ne izvajaš?” Ko se udvarao Olji, vi ili brat? Nijedan, bratov drug se tada zabavljao sa Oljom. Oduševila se skulpturom. To ju je podstaklo da i sama počne da vaja. Kako ste vi počeli da crtate i vajate? Da li je bilo umetnika u vašoj porodici? Ne. Otac je služio u kafani. Gazda mu je testamentom ostavio nešto novca, te je i sam otvorio malu kafanu. Majčin otac je bio opančar iz sela nadomak Smedereva, moguće da sam od tih gena povukao. Sećate li se svog prvog rada? Prvi, ozbiljniji, rad koji pamtim uradio sam u drugom razredu osnovne škole, profil mlađeg brata u svesci za matematiku. Ne znam gde sam to tada video, ali potpisao sam se ispod crteža i okačio ga na zid. Majku sam neprestano ispitivao liči li to na brata Dražu. Povlađivala mi je i govorila da liči. Meni je jako ličilo. Mada, što je vreme prolazilo, sve mi je manje ličilo. Crtao sam često kod oca u kafani. I na izložbi u SANU ima nekoliko crteža iz tog perioda. Jeste li imali nekog omiljenog kafanskog gosta za crtanje? Čika Ilija Jovanović, brat čuvene glumice Mile Dimitrijević, prvakinje zagrebačkog pozorišta, bio je redovan gost. Dole je nosio čakšire, a gore je bio obučen po građanski. Kojih se još umetnika, gostiju očeve kafane, sećate? Prvo su dolazili glumci Dunavskog pozorišta, potom redom, Mija Aleksić, Vaso Pantelić, koga sam vajao pa nisam bio zadovoljan, potom LJuba Tadić. LJubu sam šminkao kada je bio statista u kragujevačkom pozorištu. Igrao je nemačkog vojnika u komadu Najezda, Leonida Leonova. Napravio sam ga maltene kao Frankeštajna, sa crnim oko očiju. Da asocira na Nemca čiji sam lik upamtio na dan streljanja u Kragujevcu 1941. godine. Svi su zviždali kada je izašao na scenu. I sami ste bili đak, gimnazijalac te 1941. Kako pamtite taj dan? Čista sreća je bila što me nisu streljali. Tog jutra, kada je bilo streljanje, majka je rano otišla na pijacu da kupi namirnice za kuću i kafanu. Videla da Nemci odvode ljude. Brat od tetke i ja smo još doručkovali, a dva druga su nas čekala da krenemo u školu kada se ona vratila i rekla: „Deco, vratite se kući, videla sam da i mlade odvode“. Otac se sa još nekoliko mlađih gostiju sklonio na kafanski tavan, a mene su poslali kroz dvorište, naše i susedne kafane Lapovo, kod komšije mesara Švabe, čika Dragog. Spasao vas je komšija Nemac? Žena i on bili su napred u radnji, nisu čuli da lupam na kapiju. Pronašao me u dvorištu Nemac, ogroman čovek, tupog izraza. Tražio mi je legitimaciju i rekao da sačekam dok on vidi koga ima u pekari u istom dvorištu. Sve je videla teta Olga, vlasnica kafane Lapovo. Dok je Nemac bio u pekari zaključala me je u jedan od tri dvorišna klozeta i rekla: “Ćuti tu”. Čuo sam iz klozeta kako je Nemac pita gde sam, a teta Olga kaže da sam otišao. Šta se dogodilo sa vašim drugarima iz odeljenja? Celo odeljenje su Nemci odveli. Troje su streljali. Streljali su i mog brata od tetke koji je tog jutra doručkovao sa mnom. Ko vas je zvao da radite reljef za Muzej “21. oktobar” u Šumaricama? Predložio me je kolega Miodrag Živković. Pozvali su me i rekli: “Mora biti gotovo do 15. februara, Dana samoupravljača, jer Tito dolazi da otvori muzej”. Glavni u komitetu, neki Rovčanin, dodao je: “Slušaj, to ima do tada da bude gotovo inače ćemo svi da visimo, i ti i mi”. Šta je Tito rekao kada je došao? Rok je bio toliko kratak da nije bilo vremena da odlijem reljef u bronzi. Noć pred otvaranje sam sa majstorom iz Ivanjice do tri sata ujutru nameštao gips, polivao ga vrelom vodom . Svet se slio, niko nije primetio da je umesto bronze bio gips, a Tito, naravno, nije ni došao. Kasnije je postavljen bronzani reljef. Nekoliko spomenika koje ste radili proteklih godina imali su nesrećnu sudbinu, Aleksa Šantić, Dositej Obradović, Boris Kidrič… Spomenik Dositeju Obradoviću ispred Univerziteta u Prištini je srušen, ali nije uništen. Video sam na jednoj maloj fotografiji u novinama da je sad ispred rektorata u Kosovskoj Mitrovici. Da li vas je neko obavestio te 1997. godine da će skloniti spomenik Borisu Kidriču iz Ulice kneza Miloša? I to sam samo video u novinama. Prvo sam čitao da planiraju da ga sklone, a potom u novinama video fotografiju viljuškara kako odnosi spomenik. Tek potom me je zvao Radislav Trkulja, direktor Muzeja savremene umetnosti, da se posavetuje gde da ga premestimo. Možda smo mogli i neko bolje mesto da mu nađemo od placa ispred Muzeja savremene umetnosti. Ko vas je zvao 2002. da radite ponovo, tokom rata srušen, spomenik Aleksi Šantiću u Mostaru? Dvojica predsednika opštine, tadašnji i bivši, Braca Andrić koji je bio na čelu opštine kada sam prvi put radio Šantićev spomenik. Da li ste imali stari model, ili ste sve iz početka? Potpuno iznova sam ga radio, nije postojao model, tako da je novi malo veći. Kakva je bila razlika između otvaranja prvog spomenika Šantiću 1975. i drugog 2002. godine? Prvo je bilo mnogo svečano, a i na drugom je bilo dosta sveta, ali i suza. Plakali su i Srbi i Muslimani. Za Mostar me veže i jedan od mojih najtalentovanijih studenata, Numan Huseinbegović. Da je ostao u Beogradu bio bi sigurno profesor na Akademiji. Bavi li se Huseinbegović i dalje vajarstvom? Otišao je početkom devedesetih u Nemačku, u koloniju blizu grada Fulde. Ostao je da radi u njihovom kulturnom centru, a nekoliko godina kasnije pozvao me je da izlažem tamo. Zamolio me je tada da na moju adresu šalje pismom novac sestri u Beograd. Poštari u Mirijevu, gde ona živi, shvatili su šta je u pismima i uzimali ih. Jeste li pristali? Dugo je na moju adresu slao pisma. Čim vidim njegov rukopis, odnesem pismo njegovoj sestri. Jednog dana, po dolasku iz ateljea, supruga mi kaže da me je zvao mladić koji ima za mene pismo iz Frankfurta. Odem. Vidim Numanov rukopis i kažem da znam za koga je, a mladić odgovori da je sestri već dao pismo. Ovo je bilo za mene. Javio mi Numan da se seli u Ameriku, da je imao uspešnu izložbu i dodao: „Nemojte da se uvredite što sam sebi dozvolio da vam pošaljem 1.000 maraka, jer znam kakva je situacija u Srbiji. LJut što mi je poslao novac kada on ima malu decu pozvao sam ga istog dana. Već je otputovao. I dalje se čujemo. A čega se vi najviše sećate u radu sa svojim profesorima Sretenom Stojanovićem, Lojzetom Dolinarom? Stojanović je bio zanimljiv. Veliki pozer. Umeo je sa ljudima. Da li vam je pričao o svom životu u Parizu ili kako je bio član organizacije Mlada Bosna? Najčešće je pričao o Parizu, kakav je profesor bio Emil Burdel, kakve su bile njegove kritike. Profesor Dolinar je bio zadovoljniji sa onim što ja radim nego ja sam. LJutio se što rušim svoje radove i zato je došlo do nesporazuma između nas. Ivan Tabaković vam je predavao crtanje? Dosta sam razgovarao sa Tabakovićem, znao je da navede čoveka da razmišlja o nekim stvarima. Umeo sam da ga pratim od Akademije do Slavije, gde je on hvatao tramvaj za Senjak, i da pričam. NJegove korekture radova su uvek bile duhovite. Gleda nečiji crtež i pita studenta: “Mladi čoveče, zašto vi mucate?” Student odgovori da ne muca, a Tabaković će njemu: „Mucate, mucate. Pogledajte ovaj vaš crtež, linija, linija pa zadebljanje, opet linija pa zadebljanje“. Da li vam je ostala praksa još od Akademije da rušite skulpture sa kojima niste zadovoljni? Desi se. Dobio sam na konkursu da radim bistu Milutina Milankovića. Nisam zadovoljan, stoji u ateljeu. Pokušaću ponovo da je napravim. Problem je što se sve radi na brzinu. Sa čijom ste se skulpturom najviše mučili? Jedina muka je kada vas pritegne rok. A kad jednu napravite pa srušite za drugu vam je sve jasnije. Na drugoj godini radili smo neku vrlo karakterističnu glavu, ženu s punđom. Srušim rad jednom, drugi put… Nabacim ponovo glinu i počnem da radim. Uto uđe u prostoriju ruska vajarka Vera Muhina, mala, energična žena sa previsokim štiklama. Odmah je prišla do mog rada i pitala: “Čije je ovo?” Koji period u poslednjih 60 godina je bio najzahvalniji za umetnost? Nikada nije bilo sjajno, ali svet se otvarao prema tadašnjoj SFRJ. Mnogi me pitaju kako se socijalistički realizam odrazio na moj rad. Nikako, nije uticao na mene. Interesovala me je suština, ne šta se radi već kako se radi. Šta biste sada rado radili, mimo konkursa, samo zbog sebe? Izložena je sada u SANU mala figura Majka, voleo bih kada bih je napravio veliku, da stoji kao spomenik stradalim u Kragujevcu Jeste li dobili nacionalnu penziju? Odbio sam je. Zašto? Imam profesorsku penziju i, kao i svi akademici, dodatak od SANU.  Do Kidriča preko Dare Nijagare - Početkom decembra 1962. godine pozvao me je telefonom Aleksa Čelebonović, koga sam samo iz viđenja znao, supervizor tada prvog novogodišnjeg vašara u Beogradu. Plan je bio da vašar bude podeljen na dva dela, prehrana i sve ostalo. Za svaki je trebala po jedna skulptura u prirodnoj veličini. Za prehranu treba, kaže mi tada Aleksa, gurman Joca, da je debeljuca i da ima čašu, a u drugom delu iste veličine skulptura Dare Nijagare, korpulentne dame, junakinja iz stripa Dese Glišić, karikaturiste u Ježu. Nisam baš bio oduševljen. Po završetku vašara dobio sam poziv da učestvujem na konkursu za Kidričev spomenik. Čelebonović me je predložio. Sećam se, za praznik lijem predlog za spomenik kod Mitića u livnici, svi gledaju prenos prvomajske parade, a ja mislim da li da uopšte pošaljem moje rešenje – da se ne obrukam. Svi na konkurs pozvani vajari bili su poznatiji od mene. Na otvaranju su bile supruga i ćerka Borisa Kidriča i svi vodeći političari. Kardelj mi je prišao i rekao: “Dobro ćete vi proći Jankoviću”. Časopisi krojača Dinića - Kada sam počeo da se interesujem za umetnost, te 1942-1943. godine, nije bilo lako da nešto više saznam. Kod krojača Svetozara Dinića, oženjenog Francuskinjom, oca glumca Bogoljuba Dinića, odlazio sam da vidim šta je izašlo u francuskim časopisima. Bilo je uvek zanimljivih reprodukcija u boji. Jednom je u nemačkim novinama izašla slika Meštrovićeve skulpture. Isekao sam je i sačuvao. Čitao sam uz to stare brojeve časopisa Umetnički pregled u Narodnoj biblioteci. Prvi put sam u članku Sretena Stojanovića tada čitao šta je skulptura, pisao je o planu. Nisam ni znao šta to znači. Gledao sam kako vaja Kragujevčanin Srba Petković. Potom sam otišao na ciglanu, uzeo glinu i napravio glavu školskog druga. Zatim su u Kragujevac došli slikari Svetislav Mladenović i LJubomir Anđelković. Nosio sam im svoje crteže, razgovarao sa njima.