Kosovski zavet i Evropska unija

Srpsko nacionalno pitanje rešava se već više od dva veka. Kosovo u istoriji razvoja savremene srpske državnosti predstavlja posebnost u okviru srpskog nacionalnog pitanja. Budući da je na ovim prostorima pravoslavno stanovništvo izgubilo većinu, negde krajem XVIII veka, srpsko nacionalno pitanje je na primeru Kosova gubilo demokratski karakter jer nije postojala legitimnost za pripajanje ove teritorije. Među najstarijim pouzdanim podacima o muslimanskoj većini u Metohiji je podatak dr Jozefa Milera za 1838. godinu koji navodi da je u Metohiji tada živelo 58,5 odsto muslimana, i 41,5 odsto hrišćana. Protekom vremena udeo Srba se dalje smanjivao. Nedovoljno pouzdana, ali ipak indikativna, austrougarska statistika iz 1903. beleži 16,4 odsto pravoslavnih Srba i 9,2 odsto Srba muslimana u Pećkom sandžaku. Kosovo je zato zahtevano, početkom XX veka, kao istorijska teritorija, kao dragulj srpske srednjovekovne države, kao najvažniji topos srpske tradicije, uz očekivanje da će kada jednom uđe u sastav Srbije postati i etnički srpsko. Etnički procesi krenuli su drugim tokom, pa je i legitimnost srpske vlasti postajala sve slabija. Tradicija kakvu je znamo danas, sa Kosovom kao središnjim mestom srpske svojstvenosti, nije, međutim, prenesena Srbima XX veka neposredno iz srednjeg veka, ili rane moderne. Ona je nastala sabiranjem koje su izvršili NJegoš kroz Gorski vijenac i Vuk Karadžić kroz sakupljanje srpskih narodnih pesama kosovskog ciklusa. Kada je srpska država stavila, ono što su NJegoš i Vuk sabrali, u nastavni program, tek je onda, u drugoj polovini 19. veka, a posebno od osamdesetih godina nadalje, Kosovo postalo središnja tačka srpske svojstvenosti. Tek od tada Kosovo postaje srpski Jerusalim. Budući da je i obnova srpske državnosti u prethodna dva desetleća nerazdvojiva od pitanja Kosova jasno je da je u simboličkom polju nacionalne svojstvenosti reč Kosovo postala neodvojiva od reči Srbi. Činjenica da je kosovska tradicija kako je danas znamo „konstruisana“, kako bi rekli postmodernisti, ima čisto akademski značaj jer su gotovo svi drugi nacionalni identiteti Evrope obrazovani u 19. veku. Ovo je važno napomenuti zbog zabluda u srpskoj javnosti da bi značaj Kosova za srpski identitet mogao da se intelektualnim prevrednovanjem umanji. Zabluda srpskih antitradicionalista počiva na naivnom ubeđenju da je srpskom društvu moguće nametnuti novi kulturni model koji će tradiciju da posmatra sa odbacivanjem, pa čak i sa prezrenjem. Istorija XX veka pokazala je, međutim, da su radikalni prekid sa tradicijom zagovarali isključivo totalitarni pokreti, i da se ono završilo i kod komunista i kod fašista uzdizanjem sopstvenih pokreta na nivo dogme i tradicije. Paradoks je u tome što antitradicionalisti žele da se Srbija što brže uključi i Evropu, a sva zapadnoevropska društva XX veka su društva manjeg ili većeg kontinuiteta, snažno porinuta u sopstvenu tradiciju. Druga zabluda povezana je za sa prvom i ona smatra da je nacionalizam anahrona i prevaziđena ideologija. Ovaj anacionalni i areligijski utopizam poriče praksa EU gde se trenutno jedna od najrazvijenijih država – Belgija - guši pod udarom nacionalizma. Britanija i Španija su sledeća dva kandidata gde bi uskoro moglo da dođe do odvajanja njihovih pokrajina, a nezavisnost Grenlanda od Danske očekuje se u narednih nekoliko godina. Neprijatno otkriće novije evropske istorije je da ekonomski razvoj ne samo da ne smanjuje nacionalizam već u nekim slučajevima može i da ga pospeši. Starenje stanovništva u jezgru zemalja EU, marginalizacija EU u globalnim okvirima, i očekivani pritisak miliona svetskih nevoljnika da nađu spas u EU, samo će još više ojačati nacionalizam u ovim zemljama. Sa EU u kojoj su nacionalizam ali i ksenofobija, sve očigledniji, i sa susednim nacijama od kojih se tri nalaze u romantičarskoj fazi nacionalizma (Bošnjaci, Makedonci i Crnogorci), tri susedne države ispoljavaju jak istorijski nacionalizam (Mađarska, Rumunija i Hrvatska), a kosovski Albanci snažan antagonizam prema Srbima, zaista deluje kao potpuna utopija da će nacionalna tematika prestati da opterećuje Srbiju kao jedna od centralnih tema. Ako se tome doda na Balkanu neizbežno preklapanje nacije i religije stanje je još jasnije. Konačno, u Srbiji je SPC zauzela u vakuumu vrednosti nastalom osamdesetih i devedesetih, središnje simboličko mesto u odbrani tradicije i nacije. Od 2000. demokratske vlasti dobile su u nasleđe da reše kosovsko pitanje. Prethodni režim ostavio im je rezoluciju 1244 koju je svojevremeno proslavio kao odbranu suverenosti SRJ nad Kosovom. Problem je što u stvarnosti ova rezolucija predstavlja spisak ingerencija koje SRJ i Srbija kao njen pravni sledbenik gube nad Kosovom. Kada su zapadne sile rasporedile vojnike na Kosovu, njihova dalja briga postala je prvenstveno bezbednost sopstvenih vojnika. Posle martovskog nasilja iz 2004. u ovim zemljama je rasla zabrinutost da bi nezadovoljstvo kosovskih Albanaca zbog nerešavanja pitanja statusa moglo da se okrene protiv njihovih vojnika. Ova zabrinutost je dovela do ubrzanja procesa rešavanja statusa, a protivljenje Rusije je samo odložilo donošenje odluke za dve godine. Kada je nezavisnost proglašena, Srbija se okrenula jedinom instrumentu koji joj je preostao - međunarodnom pravu. Ono, međutim, nije instrument globalne pravde, već derivat međunarodnih odnosa, a u tim odnosima desetak zemalja ima poseban status, i to pet članica Saveta bezbednosti UN u političkom pogledu, a sedam članica G7 u ekonomskom pogledu. Od ovih devet zemalja sedam je priznalo nezavisnost Kosova u roku od samo dve sedmice od proglašenja nezavisnosti, odnosno otprilike četiri petine onoga što čini kvalitet međunarodnih odnosa dalo je svima do znanja da je nezavisnost Kosova završena stvar. Štaviše, rezolucija 1244 predviđa da će političko rešenje biti zasnovano na opštim načelima iz aneksa 1, a aneks 1 predstavlja izjavu ministara spoljnih poslova zemalja G8, dakle i Rusije. Od tih osam zemalja sedam je odmah priznalo nezavisnost Kosova i time jasno iskazalo stav da je pitanje nezavisnosti nepovratna stvar. Srbija od tog trenutka nije mogla da povrati Kosovo ni na jedan način. Ono što je mogla da pokuša bilo je i jeste da zamrzne konflikt snažnom međunarodnom ofanzivom i da izbori određene važne ustupke. Na tom tragu, zvanična Srbija, podržana od „nacionalne Srbije“, dala je ministru spoljnih poslova Srbije nemoguć zadatak. Sa budžetom svih diplomatskih predstavništava Srbije koji je manji od budžeta jedne ambasade SAD u većoj zemlji, Vuk Jeremić je dobio zadatak da zaustavi talas priznanja nezavisnog Kosova, suprotstavljajući se najmoćnijim zemljama na planeti. Ovaj zadatak on je obavio iznad svakog očekivanja. NJegova jedina greška bila je što je na trenutak poveravao da kvantitet u međunarodnim odnosima može da pobedi kvalitet. Kada se došlo do pretposlednje tačke u zamišljenom planu zamrzavanja konflikta, MSP je odbijanjem da se izjasni o legalnosti secesije izričito potvrdio da su međunarodni odnosi važan okvir u kome deluje međunarodno pravo, a ne obratno. Legitimnost vlasti u nacionalnoj državi teško da se može održati ako se ospori nacionalni identitet, a u srpskom identitetu temeljni simbolički okvir čini Kosovo. Sasvim je svejedno da li to piše u preambuli Ustava i zakletvi predsednika Republike ili ne. Ali, Ustav u članu 1 pored toga što navodi da je Srbija država srpskog naroda propisuje i da je Republika Srbija zasnovana na „vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima.“ Evropski principi i vrednosti prirodno vode u EU, a teško da bi se i vladavina prava mogla ostvariti bez pritiska koji zahteva postupak približavanja EU. Ovde i nastupa dilema kako da srpska politička elita istovremeno ispoštuje programski cilj iz člana 1 i ustavnu odredbu da su Kosovo i Metohija delovi Srbije. Putokaz za ovu naizgled nerešivu zagonetku dala je vlada Vojislava Koštunice kada je izbrisala kosovske Albance sa biračkog spiska za referendum o Ustavu Srbije. Ako kosovski Albanci nisu ni mogli da glasaju za Ustav Srbije logično je da se na njih Ustav Srbije i ne odnosi. Svako drugačije tumačenje moglo bi da dovede u pitanje sam Ustav jer bi suprotno tumačenje značilo da je legitimno doneti ustav bez mogućnosti izjašnjavanja dela građana na koje se odnosi. U tom slučaju, moglo bi da se postavi pitanje legalnosti samog referenduma, pa samim tim i Ustava iz 2006. godine. Ustavna obaveza da su Kosovo i Metohija deo Srbije odnosila bi se prema tome samo na Srbe sa Kosmeta i deo nealbanskog stanovništva koji to želi, a razume se da bi se Ustav odnosio i na najvažniji deo simboličkog polja srpskog identiteta Gračanicu sa Gazimestanom, manastir Dečane, Pećku patrijaršiju i ostale relevantne delove srpskog nasleđa. Niko u Srbiji ko je svestan značaja simbolike Kosova neće priznati njegovu nezavisnost i to nije sporno, ali to ne znači da se može zanemariti da na Kosovu žive Albanci koji imaju svoja prava i koji već 36 godina, od donošenja Ustava iz 1974, deluju van ustanova Srbije, a od 1999. i nezavisno od Srbije. Kako će se uspostaviti dijalog sa kosovskim Albancima kao narodom, a ne sa Kosovom kao „državom“, stvar je za koju ovde nemamo prostora za razmatranje. Svaka diplomatska akcija koja jača pregovaračku moć Srbije u pogledu prava Srba na Kosmetu i prava nad raspolaganjem srpskim kulturnim nasleđem na Kosovu zato je od ključnog značaja. Na tom tragu je i mogućnost nalaženja formule i EU i Kosovo. Tekst rezolucije koji je Srbija predložila UN otvara mogućnost dijaloga sa kosovskim Albancima, vodi računa o srpskom identitetu, a nije suštinski suprotstavljen približavanju Srbije EU. Zbog toga srpski predlog rezolucije predstavlja još jedan korak u iznalaženju rešenja formule i EU i Kosovo.