Sparina i trube

Koliko god da vam je odmor kratak, čini vam se da vam je promaklo dosta toga što bi moglo biti važno. Jer je Srbija zemlja sa mnogo istorije po glavi stanovnika. Dnevno. A ne valja da ne razumete istorijske procese. Kao što je - da li je dinar i danas dostigao “istorijski minimum”. Ili - zašto u Srbiji ne teče med i mleko? Naročito mleko. Pa ministar poljoprivrede mora da otkriva toplu vodu. Jer mleka nema. I onda od Komisije za zaštitu konkurencije traži da još jednom utvrdi monopolski položaj investicionog fonda koji je ovde u ulozi glavnog mlekara. A Komisija neće. Jer je to utvrdila već dva puta. Pa se nije desilo ništa. Jer i nad popom ima pop. Nad nezavisnom Komisijom, još nezavisnije sudstvo. Koje, doduše, posle pune četiri godine može i da donese odluku da je Komisija bila u pravu. Jer se opet neće desiti ništa. Kazna je nemoguća jer je u međuvremenu promenjen zakon. Novi postupak će dakle jednom biti moguć, ali tada monopolista više neće biti monopolista. Jer će prodati jednu mlekaru. Pošto mu je kao investicionom fondu važan novac, a ne mleko. Sve će tako proći lako, takoreći kao kroz sir. Stvar je, čujem, išla teže oko Granda. Pa se Srbija uznemirila da li će Saši Popoviću 15 miliona evra dati Grk ili Željko. O duševnom bolu zbog narušenog prijateljstva i straha pevaljki da na onoj drugoj televiziji koja je odlučila da se zove PST možda neće trebati da pevaju, da i ne govorimo. Je l` gologuze pevaljke u Srbiji toliko vrede. Dok žena koja u kiosku peče ćevape, ne vredi ništa. Pa je huligančine umlate na mrtvo da joj uzmu sve što ima. A ima stari mobilni. Milka Forcan, pak, ima mnogo. Al` zna da nije dovoljno. Jer joj Mišković dođe više. Ko i hiljadama dobavljača. O čemu se u Srbiji odavno zna, al se uglavnom ne govori. Pa činjenica da je Milka konačno rešila da priča nije shvaćena kao njena naknadno probuđena savest i naprasno nadošlo sećanje, već kao prikrivena državna politika. Optimisti se nadaju da je to najava bočnog udara na Delta imperiju, pesimisti - da je to razotkrivanje stvari koje zapravo svi godinama znamo, tek bedna pretnjica. Jer ne treba Srbiji Milka da kaže da tajkuni finansiraju političke stranke, formiraju vlade i kontrolišu medije. Nego nama treba država da kaže – dokle bre. Ovo je ustajao vazduh, bez mogućnosti provetravanja. Sparina. Posle koje ljudi priželjkuju da čuju grmljavinu. Ali jedina grmljavina za sada dolazi od truba. Svih vrsta. Pucaju prangije. Boj se bije, bije, zastava se vije. Srpska se truba s Kosova čuje. U Guči, naravno. Na Kosovu Hašim Tači prilično hladnokrvno čeka septembarski rasplet oko rezolucija u UN i nastavlja “uvođenje pravnog poretka”. Srbija od svoje rezolucije ne odustaje, mada su je mnogi ocenili kao potpuno pogrešan potez posle koga, nakon što više ne možemo da se pozivamo na Međunarodni sud pravde, nećemo moći da imamo ni poslednji oslonac – Savet bezbednosti. Dok nas to ne zadesi, ukinuli smo “kosovski dodatak” za one koji rade na Kosovu. Ne bi mi, nego je rekao Ustavni sud. A ovde se nezavisnost sudstva poštuje. Po potrebi. Kad pritisne evropska potreba pristupi se reformi pravosuđa. Kad pričvrlji neka druga zabrlja se sa reizborom sudija. Onda se sudije žale Evropi, a predsednikov savetnik prebegne kod novih radikala, u SNS. Jer ne može da trpi da sudije nisu nezavisne. Ispostaviće se, po potrebi. Jer kad je Cvijanu nastupila druga potreba, neizabrane nezavisne sudije dobile su zavisnu partijsku knjižicu. Pa su se umesto boginji pravde zakleli na vernost Tomi Nikoliću. Što sve nisu razlozi zbog kojih se znojio Boris Tadić. Borisu je prosto bilo vruće. Jer je leti asfalt užaren. A gradi se. Bar kad Predsednik obilazi radove. To što građevinari upozoravaju da su na ivici propasti, ne umanjuje Tadićevo uverenje da mi gradimo najviše u Evropi. A ne dotiče ga ni cinizam, da su drugi sve već izgradili. Valjda samo zato Mrkonjić nije smatrao da bi pohvale gradnji Predsednik trebalo da zameni ordenom. Pa je predložio da Tadić uruči orden predsednika države srpskoj trubi. Instrumentu, sa kojim, kako nam se lažno poverio, Mrka obilazi gradilišta već 40 godina. Pa ispada da su Mrkonjić i truba neodvojivi. Takoreći jedno isto.