Ukrotiti neman

Britanski Ekonomist na naslovnoj strani jednog od poslednjih brojeva prikazuje državu kao morsku neman koja je ščepala različite sektore ekonomije, od automobilske industrije, preko finansija do novih („zelenih”) tehnologija. Ukazuje se na činjenicu da se širom sveta, neposredno i posredno, povećava prisustvo države u privrednim tokovima. Namera političkih elita je da se industrijskom politikom podstaknu rast i zaposlenost. Ideja, naravno, nije nova, a viševekovna iskustva su, istini za volju, različita. Zagovornici državnog intervencionizma ukazuju na uspešne primere državnog favorizovanja odabranih privrednih sektora, dok se pobornicima tržišta, osokoljenim neretko sumanutim državnim projektima, „diže kosa na glavi” na sam pomen industrijske politike. Aktuelne okolnosti su ove sukobe dovele do usijanja, pošto ne postoji ni najmanji stepen slaganja oko krivca za izbijanje globalne krize (da li je to razulareno tržište ili nepotrebna državna regulativa), niti u vezi sa načinima da se problemi prevaziđu (oslanjanje na državu ili na tržište). U svakom slučaju, dok se na ideološkom planu vodi rovovska bitka, u praksi se čini da državni intervencionizam ima „rezultatsku prednost” nad nesputanim tržištem. Bez obzira na to da li podržavamo ili ne ideju o industrijskoj politici, ona se u našoj praksi i te kako sprovodi. Stoga nije dobro da se predlog o koncipiranju i primeni nove industrijske politike u Srbiji unapred odbaci. Naprotiv, što se o tome manje priča, veći je prostor za loša rešenja i javašluk, pa i za pronevere prilikom trošenja budžetskih sredstava. A ta sredstva nisu mala. Teško je i nabrojati sve odrednice u budžetu koje mogu da se podvedu pod industrijsku politiku. Kada se saberu budžetski rashodi za kreditiranje i subvencionisanje preduzetnika, preduzeća, građana, investitora, državnu administraciju koja se bavi ovim poslovima, proizlazi da se za industrijsku politiku (u užem smislu, bez infrastrukturnih investicija) u 2010. planiralo oko pola milijarde evra. Država treba da preduzima neke aktivnosti koje, bar na papiru, i kod nas postoje – da podstiče razvoj klastera, poslovnih inkubatora, tehnoloških parkova, preduzetništvo, protok informacija, da kreditira i subvencioniše početnike, inovatore, pa i poslovanje u nerazvijenim regionima ili targetiranim sektorima. Ključno je, međutim, što svemu treba da prethode važnije strategije i politike: unapređenje ambijenta za poslovanje, ozbiljne strukturne reforme, izgradnja infrastrukture i odgovarajuća institucionalna podrška industrijskoj politici. U suprotnom, dobija se vulgarizacija industrijske politike – diskreciono i ad hoc odlučivanje i korišćenje industrijske politike za smirivanje socijalnih tenzija i za sticanje političkih poena. U Srbiji se industrijska politika svela na podržavljenje imovine, subvencije i različita obećanja kojima se gubitnici održavaju u životu i čini se upravo ono što industrijska politika mora da izbegne. Od slučaja do slučaja, obećava se „spasonosna ruka” države (umesto „nevidljive ruke” tržišta), čime se derogira bilo kakva strategija, a preduzećima se šalju pogrešne informacije. Još jedna posledica je okoštavanje zatečene privredne strukture. Nema oročene državne intervencije, štite se stare i neuspešne aktivnosti, čime se narušava jedan od principa industrijske politike – promovisanje novih aktivnosti i preduzetničkog duha. U institucionalnom smislu, umesto što se industrijska politika razbija i delegira različitim agencijama, čime dobijamo preklapanje nadležnosti, netransparentan odnos države prema privredi i neracionalno trošenje sredstava, valjalo bi razmisliti o centralizaciji aktivnosti. To ne bi značilo ukrupnjavanje administracije, već suprotno. Stvari bi bile isterane na čistac: imali bismo izraženiju koordinaciju u sprovođenju mera ekonomske politike i ne bi se dešavalo da različite institucije nude slične programe; boljim pregledom aktuelnih i potrebnih mera industrijske politike bila bi uočljivija „uska grla” u državnoj potpori razvoju; ispunile bi se pretpostavke za dublju i sadržajniju komunikaciju između države i privrede; klijenti (preduzeća) bi dobijali optimalnu pomoć (moglo bi se proceniti da li su kvalifikovani za inkubator, klaster, kredit za inovacije, kredit za mala i srednja preduzeća ili neko drugo rešenje). Da li bi se industrijska politika sprovodila pod okriljem razvojne banke ili neke institucije sa još širim opisom posla, manje je bitno pitanje. Deni Rodik, profesor sa Harvarda i vatreni zagovornik industrijske politike, kaže da se umešnost vlade ne ogleda u tome da li zna da odabere pobednike, već u tome da li zna da prizna kada podržava gubitnike. Kada budemo ostvarili ovo drugo, onda možemo da razmišljamo i o prvom.