Hanibal Antić Portas

Već poodavno držim da fudbal treba odvojiti od države. I to u najdoslovnijem mogućem smislu. Klubove i stadione na doboš, pa privatizacija, pa neka posle svako ko to hoće i ima računa pika loptu o trošku vlasnika. Naravno, pod budnom paskom organa pravne države jer se oko fudbala formirala poširoka kriminogena zona i čisto sumnjam da bi privatizacija tu nešto izmenila. Ali – ne ide to. Fudbaldžije su se pozicionirale kao paradržavna institucija i neka vrsta patriotskog fronta. Pod parolama „fudbalom protiv separatizma“ i „fudbal će svetom proneti istinu o Srbiji“ nogometaši su (inače, najnedužniji u svemu tome) zajedno sa teško opisivom pratećom bulumentom „sportskih radnika“ postali „srpski brend“. I, kako to biva, i država i državni fudbal su podlegli međusobnim uticajima. Evo, recimo, neki istorijski potezi naših državnika umnogome podsećaju na ona nespretna igranja rukom, dočim trenerska kuknjava protiv fudbalske Srbofobije i antisrpskih sudija navode na pomisao da bi u ovom momentu najbolji selektor reprezentacije bio Dobrica Ćosić. Koji bi se, kao renesansna figura, verovatno i prihvatio tog posla. Samo da mu ga ponude. Kako stvari stoje, u nezapamćenoj konfuziji i dezorijentaciji u koje se Srbija zaglibila, možda bi Ćosiću i ponudili mesto selektora, da to mesto već nije popunjeno Radomirom Antićem koji – poput političke sabraće – ne namerava da ide sa funkcije. Nije to ništa novo u sredini gde je doživotnost vrhunski ideal, bilo da se radi o predsedniku najzabitije opštine ili predsedniku republike. Antić je ispravno zaključio da u Srbiji politika prožima i kontroliše doslovno sve (a pogotovo oblasti u kojima se vrte pare), pa su on i njegov štab krenuli u politizaciju zbornaje komande. Dizajnirani su novi dresovi sa stilizovanim srpskim grbom na prsima; fudbaldžije odevene u crvene dresove, plave gaće i bele štucne pretvoreni su u hodajuće srpske zastave, a pripreme reprezentacije za Svetsko prvenstvo mnogo su više podsećale na predizbornu kampanju ili promociju neke stranke, nego na ozbiljan posao. Ne sporim ja da se ozbiljno radilo, ali taj je rad zaturen u drugi plan. Političari su, naravno, dolivali ulje na vatru nerealnih ambicija. Prezident lično je blagoizvoleo da ode u neku pripizdinu u poluzvaničnu posetu reprezentativcima. Nešto me sećanje ne služi, a mrzi me da kopam po internetu, ali sam siguran da su tu pale govorancije o identitetu, kosovskom zavetu i proćaja. Antić je to ozbiljno shvatio i počeo da daje gromopucatelne izjave o predstojećoj vaseljenskoj pobedi srpskog fudbala koji, gle nelogičnosti, za razliku od rukometa, nema čak ni srpsko ime. Iako sam religiozan čovek, razdvajanje crkve i države smatram najvećom (možda i jedinom) zaslugom Francuske revolucije. U nepristojnom zagrljaju sa državom, crkva je vremenom zaboravljala da njen delokrug rada ne pripada poretku ovoga sveta. Nikada se još nije desilo da iz te simbioze proistekne „produhovljenje“ politike, ali se redovno događala despiritualizacija crkve. Otuda je kooptiranje Fudbalskog saveza Srbije (umal ne napisah Jugoslavije) u politički sistem Republike Srbije imalo za rezultat još veći kalambur i prouzrokovalo lavinu verbalnog, tekstualnog i vizuelnog kiča. Tu sada dolazimo do same suštine beznadežne neuspešnosti i srpske politike i srpskog fudbala. Generator te neuspešnosti nije – kako se doskora smatralo – anahronost nacionalizma. U Srbiji – odgovorno tvrdim – nacionalizam uopšte ne postoji; ono što se krije iza njegovog imena jeste užirena i zaparložena malograđanština koja nacionalni patos koristi kao sredstvo legitimacije. Elem, delom naporima fudbaldžija, delom zaslugom politikanata, uoči Svetskog prvenstva je stvorena atmosfera masovne egzaltacije i histerije i fudbal je postao „pitanje svih pitanja“. I šta biva? Kada se u suštini beznačajna stvar poput fudbala apsolutizuje, razumljivo je da ključne ličnosti počinju da misle o sebi kao o mesijama, a da se dvadesetak loptaša (i logistička bulumenta) počnu osećati kao izabranici ionako izabranog naroda. Antić polako kreće da o sebi govori u trećem licu i to je pažljivijim posmatračima ukazalo da će on u fudbalu biti ono što je Koštunica bio u politici. Da su reprezentativci u Južnoj Africi radili svoj posao, dakle davali sve od sebe da uguraju loptu u protivnički gol, a ova postava to ume, sigurno bismo dogurali dalje nego što jesmo, mada Kosovo ne bi bilo osvećeno. Potajne ambicije fudbalskog i političkog vrha nisu bile realne; bilo je tamo mnogo boljih timova. Opterećeni, međutim, teretom „viših ciljeva“ i nenadležnom odgovornošću, naši su igrači dali mnogo manje nego što su mogli. Svakako nije njihova krivica što ovdašnje glavešine pokušavaju da u grandioznoj nedotupavnosti spoljnu politiku vode pomoću Ane, Jelene, Novaka i fudbalske reprezentacije. Selektor ipak mora da snosi odgovornost. Neki otresitiji čovek bi nesumnjivo, bar privremeno, odvojio fudbal od države, ljubazno rasterao delegacije političara, a igrače naterao da trče i do besvesti im ponavljao da je smisao igre od koje sasvim lepo žive uguravanje lopte u protivnički gol, a ne ispravljanje istorijskih nepravdi i prekrajanje geopolitičkih mapa regiona. Antić nije odoleo čarima (i koristima) patriotizma. Usvajajući aktuelnu državnu politiku, donekle opismenjenu, ispeglanu i modifikovanu Ćosićevu nebulozu, kao sportsku strategiju, ovaj – inače sposobni i talentovani trener - unapred je trasirao južnoafrički fijasko. Da je osim pomoćnika, kondicionog trenera, fizioterapeuta, lekara, Antić imao i političkog savetnika – a taj mu je u Srbiji potrebniji od pomenutih – ovaj bi mu svat mogao ukazati da gubitnička politička doktrina primenjena na fudbal može doneti samo poraz. S tim što između srpskog fudbala i srpske politike ipak ima značajnih razlika. Ponajpre ova: politički establišment svoje Pirove pobede zasniva upravo na nacionalnim porazima; politički autogolovi su nevidljivi, dočim su oni fudbalski bolno očigedni. I, kako to ovde biva, glavna fešta se odigravala posle svega. Saglasno tradiciji, Antićeva glava je trebalo da bude odsečena, usoljena i poslata sultanu u Stambol. Ali Antić je postupio mudrije od Karađorđa. Pa zar nije on, Antić, sve skresao u brk nekom tamo srbomrziteljskom sudiji, a antisrpski lobi to iskoristio da ga kazni. Pa hoće Antića smeniti, pa neće smeniti. Pa pregovori, dogovori, lobiranja, muljanja i nadgornjavanja. Utom nas i pravoslavna braća Grci pobediše. Na kraju se došlo do toga da selektoru za kaznu i uzimanje u pamet skrešu platu na tričavih 100.000 evra mesečno. A na kraju krajeva – još se ništa ne zna. A i kada se sazna, ništa se neće znati. Tako to ovde ide. Moglo bi se možda kontemplirati o putevima oporavka srpskog fudbala, ali to ostavljam zagriženijim sportsmenima. I dalje mislim da fudbal treba prepustiti privatnim preduzetnicima. A u svakom slučaju da ga treba skinuti sa državne kase. Naivna je, naime, nada da je u jednoj sistematski opustošenoj, razdešenoj i svestrano neuspešnoj državi moguće imati uspešan fudbal. Ili bilo šta drugo. Opšta stagnacija je sistem spojenih sudova. I tako će to teći do u nedogled, sve dok jednog dana (koji uopšte ne mora osvanuti) neka buduća politička elita ne uvidi da se u postistorijskom svetu svedenom na sistem digitalnih znakova ništa ne može ostvariti primenom sekularizovane mitologije. Tim pre što je ta lažna mitologija paradoksalno zasnovana na upotrebi poraza. Baš tako. Treba znati da ciljevi srpske politike – vešto zakrabuljeni kičastom nacionalnom pričom – nisu stabilnost, prosperitet i konkuretnost, već suprotno: beda, podanički ropski mentalitet koji proizlazi iz bede, postizanje što je moguće više neuspeha, da bi se odgovornost za čemer u kome živimo prebacila na Vatikan, Kominternu i na srbomrzačke fudbalske sudije. U tom sistemu srpski fudbal ima veoma važnu ulogu. Sve se lakše provodi pred televizorom, uz plastičnu flašu pivskih splačina i gordo saznanje da bismo mi pokazali svetu samo da nije podmuklih zavera masona iz FIFA-e. Što rekao Fiškal: Živela Srbija!