Kuća sa okućnicom (10)

Pre trideset godina napisao sam i objavio sonetni venac, pod nazivom KUĆA, posvećen roditeljima Milesi i Mihailu. Pisan je ijekavicom i u formi narodnih poslovica. Moji roditelji su tim jezikom i u toj formi bratu i meni davali savete, kada su želeli da ih ozbiljno shvatimo i zapamtimo. Ja sam te savete dopevao i složio u petnaest klasičnih soneta. Bilo je to vraćanje emotivnog duga roditeljima i zavičaju, ali i pokušaj da blago koje su oni meni darovali prenesem dalje, svojim sinovima, i još dalje - svojim čitaocima. Želeo sam da čvršće spojim dva različita vremena, dva načina mišljenja, dva stila vaspitanja, dva etička i estetička sveta. Sada, posle trideset godina, učinilo mi se lepim i nadasve korisnim da objasnim savremenom čitaocu neke reči i neka suštinska značenja poruka u sonetnom vencu KUĆA. A biće svakako i literarno zanimljivo pročitati kratke zapise o poreklu pojedinih stihova iz ove sonetne građevine. To prozno dograđivanje nazvao sam OKUĆNICOM. OD VRLOGA MORE JOŠ VRLIJE Učiteljica nam jednog dana pročitala priču Aska i vuk Iva Andrića. Svi smo pažljivo slušali kako mala Aska igra da bi se spasila, i kako opasni Vuk uživa u njenoj igri, i kako su čobani oterali Vuka da ne pojede izmorenu i onesvešćenu Asku. - Kako vam se dopada ova priča? - pita nas učiteljica. - Aska je bila vrlo hrabra i spasila se, - prvi ustade Velizar. - Nije to ništa, Neđo je jednom bio vrlo hrabriji, oteo je kurjaku jagnje iz zuba! - brzo dodade Gvozden. - Kako se to dogodilo? - pogleda Milica u Neđa. - Nikako, morali smo da ga zakoljemo! - Vuka? - Ne, nego jagnje, slomio mu kurjak vrat, prije no što sam ga ja uvatio za noge. - Vuka si uhvatio za noge? - Ne, nego jagnje. - I vuk se uplašio od tebe i pobegao? - Ne, pobjego je kad sam ga tresno nekom krljom po glavi. - Bravo! Pa to je prava hrabrost. - Neđo je hrabriji od te Aske, - pohvali ga i Vera Lukina. - Nisam... - branio se Nedeljko, - samo mi bilo žao... - Vuka? - upita opet učiteljica. - Ma ne, nego jagnjeta, vuk nije moj, šta ima da ga žalim. NIZBRDO SE I TUGA KOVRLJA Baba Anika nas savetuje: - Uzmite prazne buce, jedan jednu, drugi drugu, idite gore na Točak, natočite vode i donesite. - Ali, baba, kako ćemo, teške su buce a mi mali. - Ko vas je to slago da ste vi mali? Uzmite one bučice koje nisu teške, nego su taman za vas. Uzbrdo ih noste prazne, a nizbrdo će vam biti lakše. - Kako lakše, baba? - Lijepo, lakše. Nizbrdo se i brabonjak kovrlja. SPORA PRAVDA POSTEPENO STIŽE Majka je primetila da joj nestaje šećera iz jedne platnene kese koju drži u mljekaru. Posumnjala je na Kosanu. - Ja sam vođe samo sluškinja, ja ne umijem da kradem! - branila se Kosana. - Ćuti, đuturume, ko da je to neka nauka. - Očiju mi, ne pomakla se s ovoga mjesta. - Ne kuni se, ili ću te išamarati. - Išamaraj me, ubi me, nisam krala. Majka je nije išamarala, nije je ubila, samo je ljutito odmahnula rukom. Milivoje i ja smo ćutali, znali smo da Kosana nije kriva. Posle nekoliko dana majka je banula na vrata od mljekara dok smo mi bili zabavljeni odvezivanjem platnene kese sa šećerom na karatavanu. Ja sam odmah skočio i pored majke, koja je držala prut u rukama, šmugnuo napolje. Milivoje je krenuo za mnom, ali je nezgodno pao u veliki lonac sa surutkom. Majka se uplašila da se nije polomio, i panično ga izvadila iz surutke. Posle, dok ga je prala, pretila je, pogledajući u mene: - I ti, matori, ćeš dobiti svoje, nećeš od kazne pobjeći, samo dok te uvatim! OD NEMILJA NE MOŠ PASTI NIŽE - Zašto Aleksu Krstinog zoveš Đever, kad on nije tatin brat? - pitam majku. - Mikailo nema brata, pa se pobratimio sa Aleksom dok su bili još mladi, zato Aleksu zovem - Đever. - A zato, znači, i Ginu zoveš Đevermilje? - Pa meni je Gina Aleksina mila, kao sestra mi je. - A kako bi je zvala da ti nije tako mila? - Ne bi je nikako zvala, ona bi dolazila sama. - Ja bi je zvao Nemilje. - Nemoj se šaliti sa tijem, nemilje je poslednje. Bogu fala nismo dotle došli! SANJAJ SOMUN ALI POŠTUJ PROJU - Što nam Bog stvori želje? Samo da nas muči, - žali se baba Jovanka. - A šta bi ti to još željela, pored svega ovoga što imaš? - odgovara joj deda, puneći metke za lovačku pušku. - Umrijeću željna Beograda. - Umrijeće i Beograd željan tebe, pa ste na istom, - nasmeja se deda šeretski. - Prije neki dan mi Puniša pročita da je naš Dile tamo saranjen, u sred Beograda, i da mu je spomen lijep podignut, baš ko dolje u Tucovićima pred njegovom kućom. - Neka Dila, boga ti, šta ćeš mu ti tamo... - Da mu zapalim svijeću, Stevane, valja se, bar o Zadušnicama. - Zapali mu svijeću vođe, pred kućom, ne moraš toliki put praviti. - A i da se promodiram malo, šta bi mi valilo. - Ti bi, mešči, somuna preko kačamaka, Jolušino, e pa ne more to biti za našega vakta, vjeruj. SMRT DALEKO A ŽIVOT JOŠ DALJE Nagovaram oca u Čajetini da odemo zajedno u bioskop. - Šta ima tamo? - pita me. - Film. Zove se „Viva Zapata”. - Čekaj, kažeš Viva? Da to nije neki lovački film? - Ne, otkud ti to? - Tako se zove Stevanova keruša. - Ratni je film, ti to voliš. A „viva Zapata” znači živeo Zapata. Dade mi pare da kupim karte. Bio je oduševljen filmom. Počeo je on meni da objašnjava gde je Zapata pogrešio, kako je naivno poginuo, i kako naši partizani ne bi nikad tako glupo uleteli u zasedu. Sretosmo Boža Nikovića. Otac sa njim radi u Opštini. Pozva nas da sednemo u kafanu. Otac mu naširoko i nadugačko prepriča film, pijuckajući kafu i rakiju. Na kraju setno primeti: - Ali ne dade mu se, Smrt ga sačeka u zasjedi. Lukava ti je Smrt, ne zna čoek đe će joj pasti šapa. - Ma, pušti sad smrt, Mikailo, daleko je ona još. - More ona biti kolko oćeš daleko, ne kažem, ali život more biti još dalje. - To samo onaj gore zna, - prozbori Božo. - Znaju to i ovi dolje, ali neće da nam kažu. NE POSJECI NI TREŠNJE GRKALJE - Šta radiš, Obradilo? - pita Sava, moj rođak, Obrada Marića koji seče trnjak ispod kolibe na Metaljci. - Raskrčujem malo oko vrta. - Da nisi promašio, nema ti vrta na tome mjestu. - Sad ga nema, ali biće ga opet, ako bog da. - Pazi da na istrijebiš i neki kalem, da ne posječeš neku voćku. - Ni toga sad nema, sve je ovo divlje. - Nekad smo tu brali kruške i jabuke, bio lijep voćnjak, šta bi sa njim? - Obra i njega vrijeme, eto šta bi. - Kako da spriječimo to vrijeme, da nam ne pravi zijane i nove poslove oko kuće? - Radom, samo radom, moj Sava, rad sve liječi. - Pazi, to je trešnjica, da je ne osiječeš! - Divlja je, grkalja. - Ostavi grkalju da živi, meni za ljubav. - Oću, al kad bi znao šta će ti ona. - Kako ne znaš kad sam ti sad reko? - Oćeš da se oprobaš ko kalemar? - Imam ja onu eršlamu iza kuće, pa da probam. - Nisi probo do sad? - To će mi biti prvina, mora se jednom početi. - Dobro onda, nek bidne tebi za ljubav.