Samo hleba ... ili i igara

Samo za jednu sezonu, od teorije da su letnji filmski festivali nepotreban putujući karavan, došli smo da saznanja da su oni verovatno jedino mesto za dostojanstveno prikazivanje domaćeg filma, a za neke sredine i supstitucija za bioskope, kojih jednostavno nema. Sa festivalom filmskog scenarija dolazimo još na delikatnije tlo, jer se ova manifestacija svesno odrekla glamura, zarad ozbiljnog dijaloga o trenutku, prošlosti i naravno budućnosti srpskog filma. Instant, tačan ali i sumoran zaključak, bio bi - imamo filmove ali ne i kinematografiju, nego kako se to govorilo za početke filma na Balkanu, pre dva veka i jednog milenijuma, „kinematografske aktivnosti“. U nedostatku nacionalnog festivala, koji imaju svi susedi, kao objektivan ili ne, ali ipak registrator i parametar, svaka naša filmska smotra pomalo igra i ovu ulogu. U Banji, nekada agori srpskog kulturnog leta, lokalna zajednica sve više daje na zabavu i lake poene kod turista koji nakon lekovitih voda, očekuju i ponešto drugačije u večernjim satima. Tako maskenbali zamenjuju predstave, Baja i narodnjačka ekipa koncerte klasične muzike... I tako... Ostaje nada da je to samo refleks u vremenima krize, a ne i dugoročna strategija. Iako su organizatori činili sve da ne padnu u svakodnevnu žalopojku, nešto se videlo i bez panoramske vožnje avionom. Manje autora, manje istaknutih gostiju festivala, manje medija, manje reklame... Ipak, publike je bilo u željenim i preko toga količinama, a organizatori su više kuburili sa tehničkim problemima negoli sa vremenom koje zna da se poigra sa nervima oko Preobraženja ... Gabariti su ostali. Broj filmova, prateći programi, simpozijum, letnja škola dramaturgije... Prošle godine slavljen kao jedan o najambicioznijih i najodmerenijih festivala, 35. jubilej koji sledi, dočekuje uzdrman budžetskom krizom, apsolutnim odsustvom sluha lokalne samouprave, ali i dilemama koje nose savremena filmska praksa, nove tehnologije i razvoj događaja u srpskom filmu. SVAKO JE SCENARISTA SVOJE SREĆE Jedan od sinhroniteta srpskog filma sa globalnom kinematografijom je i fenomen „autora“ odnosno filmskih stvaralaca koji su počinjali kao scenaristi a nastavljali kao reditelji, odnosno reditelja koji su realizovali sopstvene scenarije. Umetnost filma je počela sa profesijom koju su naši preci nazivali „filmadžija“, čovek koji je otprilike završavao kompletan posao, od ideje, okretanja ručice na kameri, pa do projekcije filma. I prvi srpski film „Karađorđe ...“ (1911) nastao je prema dramskom tekstu Miloša Cvetića, a i komunistička kinematografija je pre verovala autoritetima Andrića, Selimovića ili Daviča, negoli golobradim junošama. Ipak, 60-ih godina prošlog veka dešava se veliki preokret, nešto što ostaje kao zaštitni znak srpskog filma poslednjih 50 godina njegovog postojanja. Naime, u sukobu sa prethodnim tokom, mladi autori se sami prihvataju pera i kreiraju i scenarije za svet sopstvenih filmova, dok iz iste radionice scenaristi odlučuju da istom merom postanu kreatori vizuelnog dela. Jedno je sasvim sigurno - profesionalni scenaristi uvek će biti najoštriji kritičari reditelja koji su se upustili u avanturu pisanja, a kolege reditelji će tražiti dlake u jajetu u vizuelizaciji svojih kolega koji su profesionalno školovani za pisanje. Ova dilema lagano postaje bespredmetna u vremenu digitalne revolucije, kada se lagano vraćamo na početak, gde je čovek koji drži malu kameru apsolutni autor dela koje se u novim vremenima više ne naziva filmom, nego videogramom. Bila je to i tema ovogodišnjeg simpozijuma, koji se takođe krizno komprimovao u jedan dan, iako se stekao utisak da je zanimljiva i plodonosna diskusija prekinuta u dramaturški neopravdanom trenutku. „SRPSKI FILM“ Dugogodišnji direktor festivala, Milan Nikodijević, preferira pojam „simulakrum“ kada govori o problemima FFS, ali srećom daleko je od istine da je ovaj festival negde u vorteksu „med javom i med snom“. Osim para, a pare nisu problem jer ih nema, za razliku od mnogih drugih, ovaj mnogim akcijama kreće prema vodama budućnosti, od programa „Mladi lavovi“, selekcije studentskih filmova koji je sve do svoje iznenadne smrti prošle godine, osmislio i vodio scenarista i dramaturg (i kritičar NIN-a) Vuk Pavlović, preko letnje škole dramaturgije koju posle Slobodana Stojanovića i Šijana, uspešno vodi Srđan Koljević, pa do činjenice da već nekoliko godina zaredom, na festivalu trijumfuju autori srednje i sasvim mlade generacije. Ako ni po čemu drugom, ovo izdanje ostaće zapamćeno po tome što je jedna duh pušten iz boce. „Srpski film“ scenarista Aleksandra Radivojevića i Srđana Spasojevića, i ovog drugog kao reditelja debitanta, iz geta tabloida i ponoćnih projekcija, odlukama oficijelnog i žirija kritike je trijumfovao, i time vraćen u glavni tok kinematografije, što će prilično da iznervira i letom uljuljkane patriote koji se oštre na „Paradu ponosa“ ali i perjanice „druge Srbijice“, jer i jedni i drugi se muče sa ovim ostvarenjem, koje se po ko zna koji put poslužilo legitimnom tehnikom provokacije, što je nevolja u društvu koje je uvelo eufemizme pa neretko kriminalce naziva kontroverznim biznismenima. Sa drugom nagradom Srđan Koljević je potvrdio status vodećeg domaćeg scenariste i definitivno reditelja, a „ženski rukopis“ filma „Neke druge priče“ („našu“ priču potpisuje Ana Maria Rosi) čini treći vrh ovog zanimljivog trijangla, i jedan moguć presek trenutka koji se dešava u zatišju pred donošenje novog zakona o kinematografiji i očiglednog pregrupisavanja snaga na filmskoj sceni. U POČETKU BEJAŠE REČ Čini se da je zadatak ovogodišnjeg festivala, koji je neosporno prošao u senci ekonomske krize, da konstatuje potrebu da postoji mesto za razgovor i rad o onome što prethodi samom filmu, koje bi bilo i mesto promocije svih „struja“ srpskog filma, gde su pobeđivali scenaristi od struke, reditelji pisci ali i scenaristi koji su kao kompletni autori potpisivali svoja dela. Zavesa se spustila u amfiteatru koji je poneo ime dragog gosta, glumca Danila - Bate Stojkovića. Uz prisustvo ministra kulture Nebojše Bradića, i velikog dela ekipe filma „Selo gori... i tako“ koji se prikazivao van konkurencije, publiku je pre svečanog čina uveselila Mica Ostojić Trofrtaljka, koja je put do večitih istina vazda tražila u pesmama duhovitih rima koje su izbezumljivale cenzore jedne druge epohe. U vreme kada tema pornografije ulazi na velika vrata, kao metafora ali i dijagnoza, Micino „turam guram ne može da uđe“, što bi mogao da bude pomalo skaradan moto ovogodišnjeg FFS, više ima dimenziju decentnosti čika Jove negoli vulgarnost naslovnih strana domaćih tabloida, sa zadahom farme. Dilema Banje ne bi smela da bude Egzit ili Guča, kao što lekovite vode ne smeju da zasene spektakularnu gurmansku ponudu. Stara arapska poslovica, koju je voleo da citira Pazolini, glasi: „Istina ne leži u jednom, nego u mnogo snova“. I Frojd bi se složio. Možda bi Mica imala apendiks, „čuvaj se kćeri čvrstog kursa“. Sve u znaku ekonomske krize. EPILOG Uz kadencu koju će doneti Festival glumačkih ostvarenja u Nišu, a očekujući zanimljivu jesen sa nekoliko premijera i možda zimu našeg filmskog nezadovoljstva, ako se situacija oko zakona i fondova ne pomeri sa mrtve tačke, slobodno možemo da konstatujemo da sa svim svojim manama domaći filmski festivali ostaju rezervati domaćeg filma, u vremenima kada čak i domaćini festivala u Banji najavljuju probleme sa radom jednog od retkih funkcionalnih bioskopa, radi povećanja minimalnog zakupa distributera. Filmovima se bliži njihova poslednja bioskopska predstava. KRAJ Nema dalje. Ili ima? I tako ... Inače ... ovaj festival će da ubije neka prejaka reč. Ili neka ishitrena odluka.