Najpoznatije dete Gvantanama

Porota je izabrana, sve prethodeće formalnosti okončane, i pred jednim od vojnih sudova SAD ove nedelje bi trebalo da počne suđenje Omaru Kadru (23) – “najpoznatijem detetu Gvantanama”, kako sužnja zloglasnog mučilišta američke vojske u bazi na Kubi naziva američka štampa. Kadr je zarobljen sa petnaest godina i neslavni “Gitmo” imao je svega troje mlađih od njega, decu od deset, dvanaest i trinaest godina. Ali, Kadr je taj, sa izgledima da njegovo ime i slučaj ostanu u istoriji pravosuđa, jer bude li osuđen – biće to prvo ikada igde osuđeno dete posle Drugog svetskog rata, okrivljeno za zločin u ratu, u uzrastu od petnaest godina. Slučaj je kontroverzan i obiluje spornim pojedinostima. Omar Kadr je Avganistanac ali kanadski državljanin. Zarobljen je u Avganistanu 2002. i optužen da je bacio ručnu granatu od koje je poginuo američki vojnik, narednik Kristofer Spir. U dejstvima američkih specijalnih snaga (blizu mesta Kost u istočnom Avganistanu), optuženi je pre zarobljavanja izgubio oko i dva puta je pogođen. O delu koje mu tužilac američke vojske stavlja na dušu nema dokaza. Protiv Omara Kadra nema svedoka niti forenzički sabranog materijala. A jedino čime tužba raspolaže je priznanje zatvorenika da on jeste bacio tu bombu. To “priznanje” dobijeno je kasnije, u nekom trenutku njegovog dugačkog zatočeništva bez presude, u logoru koji se pročuo po sadističkim postupcima čuvara Amerikanaca prema zatočenicima. Između ostalog i u iznuđivanju sličnih iskaza o tobože terorističkim delima – na primer, potapanjem glave isleđivanog u bure s vodom, ili drugim, stručno utvrđenim postupcima, u stanju da kod žrtve izazovu halucinacije i utisak davljenja. Branilac optuženog po službenoj dužnosti, potpukovnik američke vojske DŽon DŽekson izjavio je da je i priznanje čoveka kojeg zastupa pribavljeno pod prisilom. Kadr je već osam godina u zatvoru. Pošto je uhvaćen, podvrgnut je “obradi”, i u dugim intervalima vremena vešan s glavom nadole. Pretili su mu da će biti silovan i ubijen. Jedan od vojnika je mokrio na njega, a onda ga je vukao po tlu, kao krpu za brisanje prljavštine. “Bez pogovora, Kadr je podvrgnut surovom, ponižavajućem i nehumanom tretmanu... Do trenutka kada je napustio Bagram (glavnu USA bazu u Avganistanu) bio je slomljen.” U vreme priznanja, bio je osim toga pod sedativnim sredstvima zbog bola od zadobijenih rana, naveo je DŽekson. Branilac optuženog istupio je pred sudijom Patrikom Parišom, određenim da sudi u neobičnom slučaju. Odbrana je istupila u okviru predsudskog saslušanja sučeljenih strana. Advokati su ostali pri osporavanju validnosti priznanja optuženog i pri ukazivanju na važnu pojedinost da je Omar Kadr u vreme kritičnog događaja bio – dete. U uzrastu koji se ne može prenebreći, tokom procene odgovornosti optuženog za delo. Zastupnici odbrane apelovaće na porotu da u optuženome ne vidi osobu neposredno prisutnu na suđenju – bradatog 23-godišnjaka jakih pleća koji stiže iz Gvantanama, već da, u razmišljanju o slučaju i vinosti, nastoje da sebi dočaraju petnaestogodišnjaka u ratnom vihoru Avganistana, što Omar Kadr jeste bio u vreme smrti vojnika, za koju je optužen. Poslušan, patrijarhalno vaspitan srednji sin sedokosog Ahmeda Saida – brižnog paterfamilijasa, međutim, a to u Americi neće biti dobro, na vodno i prijatelja Bin Ladena i njegovog drugog u rangu Al Zavahirija. U neformalnom prethodnom postupku prošle nedelje, sudija Pariš – oglasio je Kadrovo priznanje pravosudno validnim. Optuženi, koji je u, za ovu priliku improvizovanu imitaciju istinske sudnice uveden u nekakvom za njega prevelikom tamnom odelu, pronađenom u “garderobi” Gvantanama za potrebe civilnog pojavljivanja, porekao je učinjeno priznanje. Zatvorenik je taj celi ceremonijal odbacio, kao farsu koja možda nekome treba, ali on za nju nema razumevanja. Kadr je Ameriku, njenu vlast i pravosuđe apsolvirao kroz ono što je sam proživeo tokom osam godina Gvantanama. I ukoliko je mentalno zdrav, a deluje kao da je uprkos mukama uspeo i spasao pamet koju ima, on ne može lako poverovati da se u zemlji koja mu je bez suda oduzela osam godina slobode, nešto tako brzo promenilo i preobratilo u suprotno. Pogotovo što mu je (kakve li principijelnosti!) nuđena i nagodba – da prizna da je kriv, a da u zamenu dobije “samo” 25 godina, umesto doživotne robije koja sleduje ako se vinost za delo dokaže pred sudom. Uprkos svemu, spreman je za sudnicu iz jednog sasvim drugog razloga, očekujući da će njegova pojava pred sudom biti prilika da javnost još više sazna šta je zapravo američki Gvantanamo. Do maja 2006, u logoru su bila čak 24 zatvorenika, starosti ispod osamnaest godina, navela je američka štampa. Štampa je nagađala da je taj broj možda bio i veći, a kao razlog nedoumice navodila je nepreciznost ličnih podataka, utvrđenu u pojedinim slučajevima. Međunarodni zakon, uključujući i Ženevske konvencije, nalažu da se deca zatvorenici čuvaju odvojeno od odraslih, da režim u odnosu na njih bude različit, i da se u zatvoru čak i obrazuju. Slovo sopstvenog američkog zakona nije u tome bitno drugačije. Međutim, zbog toga dobro dođe logor na tuđoj teritoriji. Kamp je van obaveze formalnog dosega domaćeg zakona, i SAD u svojoj bazi mogu praktikovati i drugačije. Te, tako, Amerika kod kuće ne mora videti i može ne znati šta radi Amerika van granica. Pentagon, koji mlađima priznaje samo one sa manje od šesnaest godina, nije poricao da pojedinci mlađi od osamnaestogodišnjaka nisu u zatvoru odvajani od odraslih. Mnogi takvi, podvrgavani su u logorima isleđivanju u uslovima kakvim i odrasli. Advokati pojedinih takvih zatvorenika govorili su štampi da je to bilo uz degradaciju ličnosti ponižavanjem, uz batine i zlostavljanje. General Ričard Mirs, svojevremeno glavnokomandujući generalštaba združenih snaga u Avganistanu, citiran je 2003. rečima da oni “možda jesu premladi, ali u timu podmlatka nisu svakako”. Naprotiv, “u timu su prve lige, i to je teroristički tim, i iz vrlo čvrstih razloga su u Gvantanamu – zbog naše bezbednosti”. Ta izjava data je povodom ono troje dece, od deset, jedanaest i dvanaest godina, uzrasta na osnovu kojeg je to troje Avganistanaca posle oslobođeno. Suđenje Omaru Kadru potrajaće do sredine septembra. Suđenje počinje jedva pošto je jedan drugi vojni sud već osudio na 14 godina robije Ibrahima al Kozija – bivšeg kuvara i vozača Osame bin Ladena. Kuvar je prvi zatvorenik Gvantanama osuđen pošto je predsednik Barak Obama preuzeo dužnost šefa SAD – obećavajući da će ukinuti zatvor, izrastao u simbol američkog nemara za međunarodno ratno pravo. Javnost sveta, pojavu još jednog Avganistanca pred porotom Amerikanaca, očekuje, reklo bi se, bez daha. Da li je mogućno da će za ratni zločin biti osuđena osoba, za koju se bez materijalnih dokaza tvrdi da je hitnula granatu, u uzrastu od petnaest godina? Isleđivanje pod prisilom zabranjeno je Ženevskom konvencijom. U slučaju ovog dečaka, američka vlada prekršila je sopstvene zakone i pravila UN, naveo je Hjuman rajts voč. “Kao dete, Kadr je u zatvoru morao da bude odvojen od odraslih, morale su da mu budu dopuštene posete porodice i da mu se omogući obrazovanje, što se nije dogodilo”, rekao je predstavnik te organizacije. “Bez presedana je u savremenoj istoriji da se detetu sudi za ratni zločin”, citiran je. Osuditi ga, može imati porazan opšti efekat i posledice po decu širom sveta. Antoni Lejk, izvršni direktor UNICEF-a izrazio je bojazan da SAD, suđenjem Omaru Kadru “mogu uspostaviti opasan međunarodni presedan, za drugu decu koja su žrtve prisilnih vojnih regrutacija za oružane sukobe”. Bušov Gvantanamo vraća se Baraku Obami, kao duh nesputane moći. NJegove ambicije da raskrsti s Gvantanamom i vojnim suđenjima mimo dosega zakona kod kuće, slomljene su čvršćim otporom struktura Amerike koje to ne žele. To je poraz koji vidi svet, ali i saveznici SAD u Avganistanu, sve manje spremni da maršuju za Pentagonom.