Kolege po dobročinstvu

Dvojica najbogatijih Amerikanaca, Bil Gejts i Voren Bafet rešili su nedavno da polovinu svog imetka poklone. Ali, ne svojim potomcima, već gladnoj deci Afrike, mladima koji bi da studiraju, a nemaju finansijskih mogućnosti za to, poljoprivrednicima i drugim korisnicima sredstava iz humanitarnih fondova. Gejts i Bafet su zatim došli na ideju da bi takvu „žrtvu“ mogle da prinesu i njihove kolege milijarderi. Pošto nisu jedini koji bi mogli da se odreknu dela svog bogatstva u ime podmirenja potreba siromašnih u svetu, Gejts i Bafet su pokrenuli akciju „Obavezivanje na davanje“ u okviru koje su zatražili od američkih milijardera da se obavežu da će polovinu svog bogatstva ostaviti u dobrotvorne svrhe. Na potencijalnim dobročiniteljima je da odluče da li će se na to obavezati javno ili pismeno i da li će svoj imetak deliti sa drugima za života ili posle smrti. Prijatelji i partneri u bridžu uspeli su da za dva meseca, od kad su krenuli u akciju, privole na svoju stranu više od 40 američkih bogataša. Na sajtu givingpledge.org, već su objavljena imena onih koji su rešili da deo svog imetka poklone u humanitarne svrhe. Među njima glava američke porodice Rokfeler Dejvid, holivudski reditelj DŽordž Lukas, sin osnivača lanca hotela „Hilton” Baron Hilton,  osnivač televizijske mreže Si-En-En Ted Tarner, gradonačelnik NJujorka Majkl Blumberg i drugi. Bafet, osamdesetogodišnji investitor, nije međutim zadovoljan dosadašnjim odzivom, pošto je Gejtsov i njegov cilj da se akciji odazove 400 milijardera, a ne nešto više od 40, koliko ih ima za sada. Forbs magazin procenio je da bi se, ako svi oni stvarno reše da se odreknu polovine svog novca, u akciji moglo sakupiti više od 600 milijardi dolara. Ta suma skoro da odgovara vrednosti kvartalnog robnog izvoza Kine, najmnogoljudnije zemlje na svetu, koji je u periodu od januara do maja ove godine iznosio 567,7 milijardi američkih dolara. Prorok iz Omahe, kako ga američki mediji zovu, za sada ne želi da obećava da će ta suma novca i biti prikupljena. Bafet je novinarima kazao da je skoro polovina od 400 američkih bogataša sa Forbsove liste s kojima je kontaktirano, odbila da se priključi akciji „Obavezivanje na davanje”. Ostvarenje cilja – podela kolača sa sirotinjom, bio bi najveći humani akt bogataša, kakav istorija nije zabeležila. Istovremeno, to bi mogla da bude i najveća medijska patka koju su osmislili moćnici. Davanjem novca u humanitarne svrhe bogataši izbegavaju plaćanje najvećeg mogućeg poreza, koji im oduzima više od polovine stečenog bogatstva. Od januara 2011. u Americi će, naime, početi da se zaračunava takozvana imovinska taksa, odnosno porez na nasledstvo, koji iznosi 55 odsto od ukupne imovine, i koji odlazi u federalni budžet nakon smrti vlasnika tog imetka. To znači da porodica jednog milijardera nasleđuje manje od polovine njegovog bogatstva. Porez na nasledstvo zahvatiće sve čije je bogatstvo veće od milion dolara. Imovinska taksa je pre 2001. iznosila 55 odsto, a zatim je, za vreme Bušovog predsednikovanja, smanjena na 45 odsto. Od 2011. bi trebalo da bude vraćena na pred-Bušovo vreme. Skeptici smatraju da je upravo „pretnja” da će ostati bez stečenog bogatstva i naterala milijardere da usmere svoj novac na sigurno mesto. Bafet je početkom jula ove godine poklonio 1,93 milijarde dolara u humanitarne svrhe. Novac je raspoređen na pet humanitarnih organizacija, a najveća suma – 1,6 milijardi otišla je nikom drugom do njegovom prijatelju Gejtsu, odnosno fondaciji kojom rukovode prvi čovek „Majkrosofta” i njegova supruga Melinda. Bafet se još 2006. godine obavezao da će donirati 99 odsto svog bogatstva, uglavnom izraženog u akcijama, u humanitarne svrhe. Naravno, dobar deo tog novca završiće nigde drugde nego u Fondaciji Bila i Melinde Gejts. Ako svaki bogataš svoj imetak bude prebacivao na fondacije svoje porodice, rođaka i prijatelja, onda je opravdan skepticizam prema akciji „Obavezivanje na davanje”. Da li iza nje zaista stoji dobrotvornost ili jednostavno želja bogataša da osiguraju svoje najbliže posle smrti? Za Amerikance ipak nije isto kada novac ode u državni trezor i kada se slije u Gejts fondaciju. Građani smatraju da su oni ti koji kontrolišu Federalne rezerve, dok Gejts fondaciju ne kontroliše niko drugi do sam Gejts. Ono što se ne može osporiti jeste da su isti ti koji zauzimaju čelna mesta na Forbsovoj listi najbogatijih na svetu zaista davali novac i pre famozne priče da će ih porez na nasledstvo njihove najbliže ostaviti bez više od polovine imovine koju su ovi sticali za života. Fondacija Bila i Melinde Gejts je, na primer, od osnivanja 1994. godine do danas poklonila 22,93 milijarde dolara. Ilustracije radi, na Gejtsov Milenijumski program za naučnike otišlo je 1,37 milijardi dolara, za afričke farmere, odnosno unapređenje poljoprivrednog zemljišta u Africi, izdvojeno je 456 miliona dolara, za povećanje plata malim farmerima 66 miliona, a za pomoć malim proizvođačima kafe 47 miliona dolara. Pre dve godine je Gejts izdvojio 750 miliona dolara za nabavku vakcina namenjenih deci u zemljama „trećeg sveta“. U januaru ove godine su supruga i on najavili najveću pojedinačnu donaciju do sada – 10 milijardi dolara za razvijanje novih vakcina i njihovo dostavljanje najsiromašnijim zemljama. Postoje mnoge prednosti humanitarnog rada. Prva je onaj sasvim prirodan i prijatan osećaj da ste učinili nešto dobro. Druga je kada donator vidi rezultate svog dobročinstva. Treća, kad to sve zabeleže kamere i poprave imidž dobrotvora. Uz sve to, u Americi donator dobija još nešto – poreske olakšice. Američki poreski sistem je inače naklonjen milijarderima. Bafet, Gejts i ostatak ekipe zapravo plaćaju niže poreze od svojih podređenih. To im uspeva pošto oni plaćaju porez na kapitalnu dobit koji iznosi oko 15 odsto i koji je dvostruko manji od poreza na dohodak, koji plaćaju drugi Amerikanci. Voren Bafet je pre tri godine tražio da se bogatašima poveća porez, smatrajući da nije fer da jedna čistačica procentualno daje više novca državi nego što to čine milijarderi. On je objasnio da je u 2007. godini platio 17,7 odsto na 46 miliona dolara koje je napravio te godine, dok je njegova sekretarica, čija je zarada bila 60.000 dolara, dala državi trećinu te sume, pošto ona plaća porez na dohodak. Za razliku od Bafeta koji plaća porez na kapitalnu dobit, bogataši kojima se porez zaračunava prema dohotku imaju računicu da deo novca predaju gladnoj deci Afrike ili siromašnim crncima koji žele da studiraju na nekom od američkih univerziteta. Porez na dohodak se zaračunava u SAD u skladu sa prihodom. Tako onaj ko prima do 8.000 dolara godišnje plaća porez u iznosu od 10 odsto, onaj čiji su prihodi iznad 34.000 a manji od 82.000 dolara mora da plati porez od 25 odsto, dok svi koji zarađuju iznad 373.650 plaćaju porez u visini od 35 odsto. Što je veći porez na dohodak koji plaćaju, toliko je veća i suma novca koja im se vraća ako reše da deo svog imetka daju u humanitarne svrhe. Ako, na primer, neko plaća porez na dohodak 35 odsto, a da donaciju od 100 dolara, on praktično uštedi trećinu tog novca, jer mu se zbog davanja novca u humanitarne svrhe odbija porez na dohodak. Tako ga donacija od 100 dolara realno košta 65, jer mu preostalih 35 dolara ostaje u džepu. Ista suma novca koju bi u humanitarne svrhe izdvojio onaj koji plaća 15 odsto poreza, bila bi umanjena za samo 15 dolara, tako da bi on donaciju realno platio 85 dolara. Federalni budžet SAD već gubi mnogo novca pošto oslobađa plaćanja taksi one koji daju novac u humanitarne svrhe, pošto je ta suma oslobođena poreza. Preciznije, zbog dobročinstva, prema nekim procenama, državna kasa godišnje ostane bez najmanje 40 milijardi dolara. Američki milijarderi su bili trn u oku tamošnje javnosti i političara od finansijskog sloma u SAD 2008. godine. Među tim bogatašima od kojih se očekuje da se pokažu kao dobrotvori su i oni koji su optuživani za kolaps ekonomije i krah na berzi. Zato ne čudi što ima i onih koji smatraju da je jedan od razloga za pokretanje akcije „Obavezivanje na davanje” zapravo pokušaj najvećih zverki u američkom pa i svetskom biznisu da povrate svoj pre krize stečeni ugled. Bogataši, međutim, uporno tvrde da su njihove namere časne i da iza njih ne stoji ništa drugo do čista filantropija. Bafetu je novac postao težak: „Biti suviše bogat je teret, jer na kraju ono što imate ima vas”. Toliko mu je novac težak, da će možda pronaći kanale da ga preusmeri svojim naslednicima. Ili će ga ipak proslediti gladnima u Africi. Možda će jednostavno otići na onaj svet spokojan, vođen krilaticom jednog od najbogatijih ljudi svih vremena, Endrjua Karnegija: „Čovek koji umre bogat, umreće osramoćen”.