Spori rastanak s prošlošću

Otvaranje dosijea tajne policije bila je tema broj jedan u svim zemljama istočne Evrope, posle pada komunističkih režima devedesetih godina. Naš časovnik beznadežno kasni. Deset godina posle političkih promena, konačno stiže najava da će Srbija do kraja godine dobiti zakon o otvaranju tajnih dosijea. Većini zemalja istočne Evrope trebalo je pet godina da se suoče sa svojom prošlošću, sprovedu lustraciju i očiste puteve za bržu tranziciju ka demokratskom društvu. Srbiji je trebalo deset tek da stane pred to mračno istorijsko ogledalo. Naravno, u svim državama posle pobede autoritarnih režima proces suočavanja s nasleđem prošlosti bio je težak. Ali je otvaranje tajnih dosijea, koje su o građanima iz ideoloških ili političkih razloga vodile razne službe bezbednosti, bio najbolniji i najkraći put do istinske promene. Jer, ništa tako upečatljivo nije govorilo o represivnom karakteru tih režima kao aktivnosti tajne policije koje su širile duh neslobode i osećanje da neko nevidljivo oko neprekidno motri iz mraka. Nažalost, u Srbiji posle petog oktobra o tome nije mogao da bude postignut konsenzus vladajućih partija. Naprotiv, upravo zbog surevnjivosti i nepoverenja unutar vladajuće DOS koalicije, u najdelikatnijem trenutku, tri meseca posle političkih promena, Resor državne bezbednosti kontrolisale su stare strukture. Po naređenju tadašnjeg načelnika DB-a Radeta Markovića mnogi dosijei su uništeni ili su kopirani i našli su se u privatnim arhivama da bi u godinama koje dolaze poslužili za sejanje intriga, kompromitacije i ucene ljudi. Cena koju je Srbija morala da plati zbog tako sporog rastanka sa prošlošću, ogromna je. Nova vlast dugo održavana koalicijama koje su činile potpuno vrednosno i ideološki suprotstavljene partije, faktički je žrtvovala veliki deo budućnosti, usporila tranziciju i onemogućila istinski diskontinuitet. Represivni aparat čvrsto povezan sa kriminalom, umesto da bude hitno demontiran, uspeo je da preživi i zarobi novu državu, postajući tajna armatura nove vlasti. To je, nažalost, kroki Srbije, deset godina posle. Pa, ipak, kakve god da su štete u međuvremenu nastupile, otvaranje dosijea izuzetno je važno za budućnost Srbije. Zakonski predlog o kojem se ovih dana govori, u stvari, uradio je SPO još 2004. godine, po ugledu na najbolja iskustva Nemačke, Poljske, Rumunije i Slovačke. Bilo je, eto, potrebno šest godina, da bi Zakon o otvaranju tajnih dosijea građana Srbije izašao na svetlo dana. BIA koja je do pre dve i po godine imala negativan stav o takvom zakonu, sada je izrazila spremnost da podrži donošenje propisa o otvaranju dosijea kojih, po nekim procenama, ima između 100.000 i 400.000. Arhivu Srbije je već predato 70.000 dosijea, ali su, zbog nepostojanja zakona, ostali nedostupni građanima. Zakon će se do kraja godine naći pred poslanicima Skupštine Srbije, nakon čega će biti otvoreni svi politički dosijei bez obzira na to u kom su periodu nastali. Donošenjem ovog zakona po hitnom postupku ispuniće se i još jedan važan uslov za pridruživanje Srbije Evropskoj uniji. I to je, svakako, dobro. Ali pre obaveze prema Evropskoj uniji postojala je još važnija obaveza države Srbije prema njenim građanima koji već dugo čekaju da se otvore ta teška vrata arhiva represije u kome je pohranjena istorija surovosti, gaženja ljudskih prava i zločina. Nema sumnje da dosijei sadrže veoma važne informacije o metodima i postupcima koje su u svom radu primenjivale tajne službe. Zato su to svedočanstva o pojedinačnim sudbinama ljudi i o prirodi i ulozi tajnih službi u autoritarnim režimima. Ali su i ključ za rasvetljavanje svih zločina i saznanja kako se, zahvaljujući Miloševiću i njegovim tajnim službama, uzdizala finansijska i politička elita i kakva je njena uloga u postoktobarskoj Srbiji. Ipak, za ozdravljenje srpskog društva najvažnije je da padne najtvrđi bedem, ujedno i najčuvanija tajna – da se objavi spisak doušničke mreže. Tu će, najverovatnije, otpori biti najjači. Već se govori o tome kako u Zakonu o lustraciji, koji je ostao mrtvo slovo na papiru, postoji odredba koja propisuje da su imena saradnika tajna. Pa čak se mogu čuti i stručna mišljenja kako bi objavljivanje imena doušnika praktično ugasilo današnju agenciju jer niko više ne bi pristao da otkriva podatke bez kojih je nemoguće obavljati poslove nacionalne bezbednosti. Ali bez otkrivanja saradničke mreže nema istinske lustracije. I nema izbavljenja iz stanja faktičke ucenjenosti ili poslušnosti u kojem se nalaze svi oni čija je karijera potpomognuta okolnošću da su sarađivali sa tajnom policijom. O tome možemo mnogo da naučimo iz primera Češke. Kada su oni hrabro objavili liste policijskih agenata među doušnicima su se našli rođaci, prijatelji, kolege, poznanici, ugledni profesori, novinari, politički funkcioneri... Bolelo je, ali je i prošlo.