Razočarenja su nam slična

Još se onda sve znalo. Ko će prvi ući u Evropu, čija će plata biti najveća, ko će celivati rane vekovima, a ko ostati zakočen između želja i mogućnosti. Dve decenije nakon prvih višestranačkih izbora, a tako i početka raspada Jugoslavije, izgleda da su se malo čija očekivanja ostvarila. U prve izbore uzdali su se oportunisti socijalizma, nacionalisti i separatisti, zagovornici demokratije i slobodnih društava. Niko od njih se ne naslađuje uspehom. U bivšim republikama 1990. godine pred prve izbore zametnuli su se predizborni običaji negovani do dana današnjeg. Plate su prve izborne godine rasle nekontrolisano, pa je prosek plate bio 557 nemačkih maraka, dok je u decembru iznosio čak 754 marke. Slovenija se postepeno odvajala - u najgorim danima za Srbiju prosečna slovenačka plata bila je i do deset puta veća od srpske. U mirnijim danima, razlika je iznosila tri do četiri puta, u korist Slovenije. Redosled u većini ekonomskih pokazatelja razvijenosti društva uglavnom je bio isti - Slovenija, pa Hrvatska, Bosna i Hercegovina (iako je neko vreme po uvođenju konvertibilne marke odskakala), Makedonija i Crna Gora su se menjale na pretposlednjem mestu, pa Srbija. Tako je i danas. Ali, za razliku od plata i penzija, bruto domaćeg proizvoda i potrošačkih korpa, sloboda misli i govora, vladavina prava i druga obeležja demokratskog progresa još uvek su na nezavidnom nivou u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Zvanično, prema rejtingu demokratije Slovenija je, navodno, napravila iskorak, ali se novinari najvećih ljubljanskih medija ne bi složili s tim. Tamo gde su se promene dogodile relativno mirno bilo je neuporedivo više šansi da se zaštite ljudska prava i prava manjina. Pa, ipak, manjine su ostale slovenačka boljka, čak i nakon što će verovatno deceniju pre drugih jugoslovenskih republika jedina postati članica Evropske unije. Problem sa manjinama imaju i Hrvatska i Makedonija. Etničke razlike još snažnije potresaju BiH, dok Srbija pati od toga što je etnička većina odlučila da se otcepi na delu njene teritorije. I za to dobila međunarodnu podršku. Broj ljudi čije se egzistencijalne prilike spuštaju ispod granice siromaštva povećavao se u ovim zemljama za po 100.000 godišnje. I čini i do 17,5 odsto građana (Hrvatska). Sa tranzicijom se svaka od ovih zemalja suočavala na sličan, a opet specifičan način. Za razliku od svojih suseda, Srbija je na pola puta o kome je ovde reč pretrpela i rat na Kosovu i NATO bombardovanje. Bosna i Hercegovina nikada nije ni uspela da se uspostavi kao država svih svojih građana. Neki su imali više uspeha u koracima koje su napravili ka Evropskoj uniji - Hrvatska i Makedonija su dobile status kandidata (2004. i 2005. godine). Crna Gora je odgovorila na Upitnik. Srbija je tek podnela zahtev, koji još nije zvanično prihvaćen slanjem Upitnika, a Bosna još nije podnela zahtev za kandidaturu, a Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je potpisala 2008. godine. Raspad Jugoslavije u stvari počeo je odmah nakon prvih višestranačkih izbora. Hrvatska i Slovenija su (u junu) 1991. godine proglasile nezavisnost. Isto su 1992. godine učinile Bosna i Hercegovina i Makedonija. A evo kako ugledni intelektualci, poznavaoci prilika u svakoj od šest sada nezavisnih država porede očekivanja pred „prve korake demokratije“ sa stanjem nakon dvadeset godina „demokratskog hoda“. Zagorka Golubović - Srbija Iščašena tranzicija Takozvana demokratska tranzicija Srbije posle 5. oktobra završila se pre nego što je i mogla da počne na strateški osmišljenim osnovama, budući da u 2000. godini nisu preduzeti odlučniji koraci za radikalni raskid sa starim režimom: 1) izbegnuta je lustracija, koja je morala da odstrani iz političkog života glavne aktere koji su devedesetih godina uništili sve pozitivne tekovine bivše Jugoslavije, na kojima se mogao graditi novi poredak; 2) na čelo države došao je DOS kao jedan apsurdni konglomerat vlasti od 18 partija, krajnje heterogenih po svojim ciljevima, koji nije mogao da sačini ni umereni kompromisni projekat za demokratsku tranziciju društva; 3) uvedeni partijski pluralizam je ostao na nivou pretpolitičkog društva, jer ni unutar partija nije došlo do demokratizacije, a između partija vladao je princip borbe za vlast, kao osnovno načelo njihovog delovanja; 4) ubistvo prvog demokratskog premijera, Zorana Đinđića, dalo je zamaha antidemokratskim i desničarskim snagama da se čvršće infiltriraju u društvene institucije (političke i ekonomske) i ponovo zauzmu značajan prostor javnog života. Tranzicija u Srbiji, ili kako kaže Predrag Simić: „...izgradnja kapitalizma na srpski način potpuno je sledila tada (i sada – Z.G.) vladajuće neoliberalne recepte...“ U državnim institucijama nije ni podsticana kontrola tokova transformacije, što se naročito negativno odrazilo u procesu privatizacije. Rast kapitala sve je više išao u ruke loših „biznismena“ i kriminalnih grupa (često u međusobnoj vezi), a u državnom budžetu rastao je deficit. Najvidniji efekat takve „iščašene tranzicije“ bio je: slab investicioni program, i umesto priliva kapitala za otvaranje novih radnih mesta došlo je do povećanja nezaposlenosti onih koji su godinama radili i sticali kapital za svoje firme, a za mlade sve je teže bilo da nađu zaposlenje – stvorena je „armija isključenih“, koja je ostala bez mesta u društvu. To je značajno negativno uticalo na životni standard i kvalitet života građana. Prema kvalitativnom istraživačkom projektu „Politika i svakodnevni život“ (2001-2009) utvrdili smo kontinuirani rast nezadovoljstva građana iskazivano rečima: „Nisu ispunili ono što su obećali posle rušenja starog režima“ i žalbe na opadanje standarda života. A o devastiranom kvalitetu života može se govoriti na osnovu poslednjeg istraživanja o učešću kulture u svakodnevnom životu stanovništva u deset gradova Srbije, gde građani u velikom broju ni ne razmišljaju o bilo kojem obliku kulture, jer je njihov prioritet borba za preživljavanje, ili „opuštanje“ uz „laku (Pink) kulturu“ od teškog rada i stresova u životu. Drugim rečima, kulturu i ne doživljavaju kao način života kojim se podiže kvalitet življenja, već kao „spoljašnju komponentu“ za one koji „mogu da je kupe“ i koji „imaju interesovanja za kulturu“ (odnosno, kao luksuz). Zato je takozvana „Pink kultura“ najpopularnija za većinu, jer ih ne zamara i odstranjuje im misli od tegobnog života. Građani opravdano smatraju da je najveći promašaj postoktobarske politike u primenjenom modelu privatizacije, koji je sproveden bez kontrole „pranja novca“ korišćenih od strane novih vlasnika; bez kontrole Agencije za privatizaciju i drugih državnih kontrolnih komisija da li novi vlasnici ispunjavaju obaveze iz potpisanih ugovora; i zbog dugogodišnjeg odugovlačenja da se raskinu ugovori sa onim privatnim vlasnicima koji, umesto da unapređuju firmu, upropašćuju je i namerno dovode do stečaja, uzurpirajući stečeni kapital, a radnike izbacuju na ulicu. Iako je na ove probleme ukazivao Savet za borbu protiv korupcije već 2003. godine, državni i sudski organi počeli su da preduzimaju izvesne mere za raskidanje ugovora tek 2009. i 2010. kada je skoro uništena privreda. Iako nije javno proklamovana nova državna neoliberalna ideologija, sve stranke kroje svoje programe i preduzimaju akcije prema neoliberalnim vrednostima i njima diktiranom modelu „tranzicije“: pre svega legalizacijom ubrzanog sticanja kapitala na svakojake načine i ekstremnog bogaćenja malih grupa „uspešnih biznismena“, na račun sve većeg siromašenja i eksploatacije radnika i drugih zaposlenih; bezuslovnim prihvatanjem zahteva MMF-a (kojima su se mnoge druge zemlje oduprle), iako su rezultati te nametnute politike štetni za razvoj društva i sve više sprečavaju da Srbija pronađe i definiše mere za izlazak iz višegodišnje krize; štaviše uvećavajući dužničku krizu i zavisnost od transnacionalnih kompanija i njihovih interesa. U stvari, mere koje državni organi prihvataju kao projekat „demokratske tranzicije“ daju suprotne rezultate: neoliberalni koncept pogoduje jačanju autoritarnog koncepta državnog ustrojstva i širi socijalnu diferencijaciju do opasnih granica za opstanak društvene zajednice, proizvodeći sve veću apatiju građana, koji i ne pokušavaju bilo šta da učine da zaustave politiku koja im uništava živote, prihvatajući svoju „bespomoćnost kao sudbinu“. To sigurno nisu očekivali građani koji su mesecima demonstrirali protiv režima Slobodana Miloševića, ali koji su nerealno mislili da će sa padom tog režima sve samo od sebe da se uredi i da građani mogu mirno da odu na odmor i da „spavaju“ – kako je govorio Zoran Đinđić, ne shvativši da bez „društvene/građanske/radničke participacije nije nastalo nijedno demokratsko društvo. Borut Šuklje - Slovenija Nismo zakasnili na veliki evropski prasak Prvo je bilo odbacivanje države koja je priznavala i sankcionisala verbalni delikt, zabranjivala korčulanske letnje škole, imenovala cenzorske komisije, sankcionisala profesore koji su govorili o demokratiji, podsticala najviše funkcionere na pisanje indeksa zabranjenih knjiga i izmišljala najrazličitije prepreke za jednostavan prelazak međudržavnih granica. I odmah zatim pitanje o državi koja nije znala da ponudi odgovor na veliku ekonomsku krizu ubrzo posle maršalove smrti, ni da nađe odgovore na evropsku odluku o kraju komunizma i drugačijem evropskom istočnom bloku. Sve to bilo je vreme druge polovine osamdesetih godina. Činilo se da nema više granica. Kao da je potpuna sloboda. Mogli smo da mislimo i govorimo o svemu. Doslovno smo isprobali granice. I postavili pitanje nove države. Domaće i međunarodne pritiske koji su ubeđivali u nerealnost te aktivnosti razumeli smo upravo kao pokazatelje realnosti te mogućnosti. Znali smo da, ukoliko bi osamostaljivanje ili Slovenije ili Hrvatske ili Makedonije bilo nerealno, niko ne bi zagovarao jugoslovenski integritet s tezama da ulazak Jugoslavije u evropske integracije zavisi, pre svega, od naše sposobnosti da savladamo unutrašnje suprotnosti i nastupimo kao jedna država. Krajem osamdesetih godina prošlog veka za sve to bilo je već prekasno. Znali smo da je pravo na ujedinjenje, koje je već zagovarala zapadna Nemačka, isto kao pravo na razdruživanje. Posle osamostaljivanja Slovenije, bio sam član praktično svih vlada do izbora 2000. godine i imali smo samo dva velika cilja. Funkcionalno osposobiti novu državu i omogućiti državljanima dobar život, i drugi, postati punopravan član Evropske unije i samim tim svih povezanih međunarodnih asocijacija. Predsednik dr Janez Drnovšek tako se radovao svojoj novoj poseti Beogradu 2002. godine, uspeo je da ostvari oba cilja. Pre svega, znao je da je potrebno učiniti sve za ulazak u Evropsku uniju. Imali smo velike probleme pogotovo sa rešavanjem otvorenih pitanja sa susednom Italijom. Prihvatili smo, uprkos nemalom unutrašnjem političkom otporu, takozvani španski kompromis koji je značio pravo na kupovinu zemlje i posle Drugog svetskog rata iseljenima ili izgnanima u Italiju. Drnovšek je bio jednostavno vešt i precizan pregovarač. Znao je da ne smemo zakasniti na veliki evropski prasak, veliko proširenje. Kada danas gledam i setim se vremena od pre dvadeset godina, vredelo bi misliti i na sve ono za šta smo zakasnili, prevideli ili uradili loše. Državu i njeno ustrojstvo imali smo sasvim u svojim odlukama. A ipak se u tim sećanjima osećam najpre privilegovano, jer sam sarađivao u demokratski najuzbudljivijim osamdesetim godinama prošlog veka, sarađivao pri formiranju nove države, preživeo noć prelaska u novi milenijum i ulazak Slovenije u evropsko punopravno članstvo. Slovenija deli sudbinu evropskih problema, ekonomskih i socijalnih, koje je prouzrokovala iluzija strahovitog rasta posle 2005. godine. Izgleda da smo se barem u prvom recesijskom krugu izvukli iz problema. Žarko Puhovski - Hrvatska Napredovanje uz porast nezadovoljstva Na samome početku bijaše teritorij, ljudi su pak razumijevani u njegovoj funkciji (i za nj žrtvovani) – termin koji je to dvoje objedinjavao bila je suverenost. Važi to, mutatis mutandis, za gotovo sve postkomunističke sredine, no u Hrvatskoj je rat za dulje vrijeme zamrznuo takvo stanje. NJegova je konsekvencija bila zapravo jednostavna: i demokracija i privredni boljitak, i kulturna razina pučanstva i suživot s okolišem bile su – za većinu – nebitne teme, za manjinu pak kojoj su one bile bitne moglo se je s pravom reći da je politički nebitna. Euforija je slijedila euforiju: proglašenje neovisnosti, međunarodno priznanje, vojna pobjeda. Trebalo je dobro desetljeće da se nacija okrene od povijesti svakodnevici, od simbola realnosti. Tada se pak pokazalo kako su paradoksalno sazdani sami temelji lokalne političke situacije; u vremenu stalnoga napredovanja (do kraja 2008. otprilike), u kojemu je Hrvatska dospjela do razine demokracije kakvu nikada nije imala, u kojemu su ljudska prava zaštićenija nego prije, a standard iznad svega što se pamti, političko nezadovoljstvo danomice raste. Razloga je, najvjerojatnije, više, no ključnim se čini ona izvorna razlika u očekivanjima od države, jednima je bilo bitno da bude „naša, hrvatska“, ma kakva bila (objavljivani su i tekstovi zahvale „našim, hrvatskim lopovima“, jer je sama njihova egzistencija značila da nas „Beograd više ne može pljačkati“). Zastupnici su takva stajališta s vremenom dvostruko razočarani – morali su godinama trpjeti, pa, konačno, i priznati razmjere „naše pljačke“. S druge strane, nova EUforija značila je da, priključenjem Uniji, Hrvatska nužno gubi nezanemarljiv dio suverenosti. Oni drugi, kojima se broj veoma polagano povećavao, bili su puno desetljeće razočarani sputanošću domaće demokracije, potom mlakošću onih koji su ju „konačno“ trebali oživjeti nakon 2000, zatim činjenicom da je stranka koju su prezirali zbog reprodukcije demokratskoga deficita sa Sanaderom povukla neke od bitnih poteza za normalizaciju hrvatskoga poraća (posebice u međuetničkim relacijama), te konačno činjenicom da se je „Evropa“ (od koje su očekivali spasonosnu intervenciju) osramotila primajući, prije Hrvatske, članice koje za njom u gotovo svemu zaostaju, dopuštajući ucjene iz LJubljane, itd. Baš kada se je mnogima činilo da dobro ide i državi i društvu, cijena napretka počela se je i javno pokazivati. Nadjenuto joj je pomodno ime korupcija (iako obuhvaća i još mnoge kažnjive aktivnosti), a s njome su na svjetlo dana ispuzali pravi junaci tranzicije, u lopovskim likovima političara, oficira, profesora, o ratnim se je zločinima (i „na našoj strani“) počelo otvorenije govoriti, kriza je pak sve to zaoštrila do depresije… Pitanje o smislu političkih akcija koje su dovele do nove zajednice i danas bi velika većina hrvatskih građana smatrala nepotrebnim, jer odgovor bi mogao biti samo: da! No, iole potanko razmatranje bilo kojega aspekta realnoga života pokazalo bi nedvojbenu supremaciju negativnih stajališta. Danas se, barem, takvo nezadovoljstvo smije javno iskazivati – pa makar i na neproduktivan način. Zdravko Grebo - Bosna i Hercegovina Istih 20 godina U postjugoslovenskom košmaru najteže preostalo pitanje je u vezi sa Bosnom i Hercegovinom. Iz mnogih razloga, ali ako skratimo, biće najprije zato što je Bosna i Hercegovina i prije ovoga što kao eufemizam zovemo rat, bila u odnosu na druge jugoslovenske republike, pomalo patetično nazvana - „Jugoslavija u malom“. Pa je kao takva imala i najrigidniji komunistički režim upravo da bi čuvala vrijednosti tog režima. U BiH nije postojala mogućnost da se stvore pokreti poput slovenačkog kulturnog, hrvatskog proljeća ili srpskih liberala. Raspad koji je počeo preko Slovenije, pa Hrvatske, kao i uvijek u istoriji završio se u Bosni, koja je platila kusur tog raspada. BiH je dočekala prve izbore sa tri partije, u stvari tri nacionalna projekta, u nadi da će je katastrofa zaobići. A platila je najveću cijenu te katastrofe. Izetbegovićev pokušaj da sa Gligorovim pregovara o nekakvoj asimetričnoj federaciji bio je polunaivan dok su Tuđman i Milošević već jasno pokazali svoje aspiracije. I rat je tako dočekala bez ikakve koncepcije, sa tri stranke, koje se ravnaju sa vjerskim pokretima. Do danas apsolutno isto. Ponovo gledamo politički cirkus pred velike državne izbore 3. oktobra. Isti svih 20 godina. Do danas se ništa nije promijenilo sem što je sve ogoljeno do koske. Složeno je i heterogeno tkivo BiH prije rata bilo u soft verziji totalitarne ideologije. Ta država, Jugoslavija, nije trebalo da se raspadne, ali je to zaslužila. Ne zato što je bila multietnička, multikulturalna, multilingvalna. Kada su svi krenuli da je panično napuštaju, BiH je ostala da te ideje sačuva. A razlike i granice u njoj su produbljene još više nesrećama rata. Ona je raspuklo društvo u kome nema identifikacionog faktora na kome bi mogao da se gradi ustavotvorni patriotizam. U Bosni niko ne želi da kaže: Ja sam državljanin BiH. Srbi i Hrvati okrenuti su maticama, nekad muslimani, danas Bošnjaci idu od okretanja Turskoj do sve češćeg povezivanja sa Sandžakom, pomalo apsurdno se sada Sandžklije nazivaju Bošnjacima. Prilike, dakle, ne da se nisu pomakle nego su postale malo gore. U društvu BiH smo promjenama nakon rata dobili jedino to da smo prestali da se ubijamo. Cijeli javni prostor je potpuno etniciziran. Što ne znači da imamo tri samosvojna identiteta nego i religijske podjele. Dvije decenije kasnije BiH je virtuelna tvorevina. Uvijek na repu, na samom kraju u svemu, nekad joj društvo pravi Albanija nekad neko drugi. Pa će priču o BiH u EU pričati onaj ko doživi. Sve će naše države biti dio toga, jer imamo sreću da smo u Evropi, uz sve okolnosti iz Bosne i evropsku islamofobiju. Cinizam je kad nam kažu da je Evropa jedina šansa i još veći što su sa promjenama usput otjerali ljude u bijedu. Jer, pogledajmo, cijelu je ratnu skalameriju, kazaćemo, otvorio Slobodan Milošević pokušavši da predstavi raspad države i kao raspad srpskog korpusa van koga ostaju Srbi u Bosni, Hrvatskoj... Kada se desi ta integracija u EU, svi će Srbi opet biti u istoj državi, kao i Hrvati i Bošnjaci. I ponovo ćemo ispasti budale. Ferid Muhić - Makedonija Melanholija i revolt Pogledaš perspektive – preplavi te melanholija; razmisliš o očekivanjima – obuzme te revolt! To je sumirani (sumarni/sumorni) bilans emocija pobuđenih kritičkom evaluacijom onoga što se očekivalo, sa onim što se 20 godina kasnije dobilo! Kažu da je 20 godina kratak period za ozbiljnije promjene. Mi u Makedoniji treba da se sjetimo: Aleksandar Makedonski je sve svoje poslove obavio za desetak godina! Šta se u Makedoniji uradilo za dvostruko duži period, 2.300 godina kasnije? Dakle, pođimo redom. Demokratizacija. Očekivanja su bila maksimalistička. Dobrim dijelom očekivanja koja su od demokratije imali, ili još imaju, građani u Makedoniji, kao i svuda u svijetu, optimistički su iskrivljena potpuno pogrešnim razumijevanjem pojma “demokratije”! Demokratija nije sinonim za slobodu. Demokratija je sinonim za određenu vrstu neslobode, dakle, vladavine. Poštedite sebe ubuđalog oksimorona “Vladavina slobode”! Dakle, pune slobode u demokratiji nema, ali ima li u Makedoniji onoliko slobode koliko demokratija nudi!? Ima. Za vrijeme izbora svake četvrte godine, ili za vrijeme vanrednih izbora. U predahu između izbora. Tranzicija, sa akcentom na privatizaciji. Kad je učenik spreman, pojavi se učitelj! Ova budistička mudrost potvrdila se u potpunosti, doduše nešto modifikovana: Kad su uslovi bili spremni, pojavili su se lopovi! U procesima privatizacije (legalizovane pljačke društvene imovine) i tranzicije (“Ah, ta društva u tranziciji!” – kao da neko ostaje, kao da ne tranzitiraju sva društva, svi ljudi, kao da ne tranzitira sve…!?) potpuno se raspala stratifikacijska kohezija: stotinjak beskrupuloznih mediokriteta metamorfozirali su u tajkune; hiljadu u bogataše; desetine hiljada onih koji su cijeli život radili i izgradili sve što je postojalo, metastazirali su u socijalne slučajeve: hrane se na kazanima za siromahe, odijevaju se u kontejnerima; većina je iz srednje pala u srednju donju ili donju kategoriju. Političke partije. Počni od početka i idi sve dok ne stigneš do kraja: onda stani! Sudeći po ovom savjetu Alisi (…u zemlji čuda), sva je prilika da političke partije još nisu stigle do kraja. Jer još nisu stale! Partije još preuzimaju “većinsko vlasništvo” nad bukvalno svim relevantnim polugama političke/policijske moći i finansijskim izvorima, nad obrazovanjem (od obdaništa do univerziteta), nad sudstvom, zdravstvom, ekonomskim sektorima. Kad stanu, znaćemo da su stigli tamo gdje su krenuli. Do kraja. Standard građana. Vjerovati onima koji traže istinu; ne vjerovati onima koji su je našli! Ova maksima, 20 godina kasnije glasi: “Vjerovati onima koji traže socijalnu sigurnost; ne vjerovati onima koji su je našli.” Pad životnog standarda, karakterističan za područje nekadašnje zajedničke države, vjerovatno je najveći upravo u Makedoniji, koja je danas pri samom dnu i od najsiromašnijih u Evropi. Kriminal, korupcija. Prirodna, gotovo genetska srodnost političara i kriminalaca po osnovnom habitusu i afinitetima (postoje časni izuzeci; ali na obe strane; i u podjednakom procentu), rezultirala je svugjde u svijetu visokim stepenom njihove saradnje u obostranom interesu a na štetu onih trećih. Makedonija nije nikakav izuzetak. Borba protiv kriminala i korupcije utoliko je intenzivnija ukoliko su prekršaji beznačajniji a počinitelji medijski interesantniji i pogodniji za političko kompromitiranje. Ali ko za to mari! Ako pogledamo u one najvažnije zakutke života, tamo gdje su oduvijek bili vrtovi radosti i izvori ljubavi, sve je ostalo isto: i dalje kaplje zlato pradrevne masline, miriše smola stasitih borova. Draško Đuranović – Crna Gora Podijeljeno društvo Tokom burne dvije decenije Crna Gora je pretrpjela najveće, sociološke i političke, promjene u svojoj istoriji. A sve sa – istim ljudima na državnom vrhu. Septembra 1990. godine, „mlado, lijepo i pametno“ rukovodstvo - došlo na talasu „antibirokratske revolucije“ i uz potporu velikog mentora, Slobodana Miloševića, zagospodarilo crnogorskom budućnošću. Tih je burnih i mučnih godina Crna Gora pod vođstvom Mila Đukanovića, Momira Bulatovića i Svetozara Marovića žrtvovala vlastiti nacionalni i državni identitet. I ono najdragocjenije – svoje ljude i svoju imovinu. Septembra 2010. godine, dvije decenije kasnije, Crna Gora je na vratima Evropske unije, opet vođena jednom dominantnom partijom i jednim vođom – ovog puta iz Crne Gore. Crna Gora je posljednja jugoslovenska republika koja je postala nezavisna država. Prvi put u svojoj istoriji, 21. maja 2006. godine, granice nezavisne države Crna Gora nije crtala krvlju ratnika nego mirnodopskom izbornom voljom svojih građana. U ekonomiji, pokazatelji govore da živimo bolje nego juče. Ipak, Crna Gora još vida rane bolne privatizacije sprovedene bez jasne vizije i ekonomske strategije. Poput nevoljnika koji budzašto prodaju porodičnu srebrninu i Crna Gora je, iz godine u godinu, radi punjenja budžeta prodavala uspješna i manje uspješna crnogorska preduzeća, poznatim međunarodnim kompanijama, ali i domaćim tajkunima sakrivenim iza ofšor firmi sa Kajmanskih, Djevičanskih i drugih „nevinih“ ostrva. Dvadeset godina istih ljudi na vlasti ukorijenilo je jednu društvenu elitu koja je, poput hobotnice, prostrla pipke u sve pore društvene moći. Osim te specifičnosti, u Crnoj Gori je isto kao i u okruženju i vjerovatno da sve nesrećne balkanske tranzicije izgledaju poput ove crnogorske: društvo se raslojilo na malobrojnu ali moćnu klasu tajkuna, ljudi koji su zahvaljujući bliskim vezama sa vlašću zaradili ogroman novac i većinu običnih građana koji jedva sastavljaju kraj s krajem. No, ključni problem savremene Crne Gore je – politički podijeljeno društvo. Nakon 21. maja Crna Gora je brzo stekla međunarodno priznanje i poštovanje zemalja EU. Ali, današnja Crna Gora grozničavo traga za unutrašnjim pomirenjem. Četiri godine od referenduma značajan broj Srba u Crnoj Gori, kao i sve srpske nacionalne partije, ne prihvataju kao svoje znamenje niti jedan crnogorski simbol – ni državnu himnu, zastavu ili grb. Odbijanje simbola je, u stvari, odbacivanje nezavisne države Crne Gore i pokazatelj suštinske podijeljenosti u Crnoj Gori u većinskoj pravoslavnoj populaciji. Čudno je da ljudi rođeni u Crnoj Gori ne prihvataju Crnu Goru. Ali to je realnost i neki oblik stalno prijetećeg sukoba: u današnjoj Crnoj Gori postoje u konfrontaciji crnogorska i srpska crkva, crnogorski i srpski jezik, srpski i crnogorske partije... Iako je nekad zvanični Beograd podgrijavao sukobe po tom osnovu, ta rascijepljenost nije uvezena, već je autohtoni crnogorski proizvod. Politička šizofrena realnost izjeda Crnu Goru i čini je na duži rok nestabilnom državnom tvorevinom. Zato će glavni zadatak sadašnje vlasti, ili one koja će doći nakon Đukanovića, biti da stvori uslove da taj unutrašnji kompromis prevaziđe i da svi građani Crnu Goru dožive kao sopstvenu državu. To je najvažniji zadatak i to je – a ne ulazak u EU ili NATO – uslov crnogorskog opstanka.