Dizajn bez božjeg prsta

Za sve ljude slobodnog duha i sklone mašti, kosmos, spiralne galaksije, zvezde koje eksplodiraju i postaju supernove, crne rupe, tamna materija, teorija strune i kosmička simfonija njenih vibracija prava su lingvistička magija. Neko možda misli da fizika nema mesta u literaturi i da literatura nema dobru metodologiju za bavljenje fizikom. Jeste, u nauci je dvosmislenost najveći neprijatelj, dok je u poeziji ona suština. Istina je, međutim, da i nauka i lepa literatura imaju zajednički izvor: imaginaciju i ljude od imaginacije. Zbog toga je Robert Openhajmer rado govorio o fizici i poeziji kao o nerazdvojnim produktima ljudskog duha. Da li je autor i dirigent kosmičke simfonije božansko biće ili su to samo hladni fizički zakoni? Odgovor se mogao nazreti još u knjizi Stivena Hokinga (Stephen Hawking) . Crne rupe, bebe vasione i drugi eseji s kraja 1993. koju je u savršenom prevodu g. Zorana Živkovića ovde izdao Alnari 2002. U prvoj rečenici 6. glave naslovljene kao „Moj stav“, Stiven Hoking kaže: „Ovaj tekst ne govori da li ja verujem u Boga“. Od te izjave ne ide dalje i o njegovom odnosu prema natprirodnom i prema Bogu svako može misliti šta hoće. Međutim, u svojoj najnovijoj knjizi Grandiozni dizajn (The Grand Disign, Bantam, 2010) koja se upravo pojavila, Stiven Hoking, tek penzionisani profesor matematike sa Oksforda, zajedno sa koautorom knjige, američkim fizičarem Leonardom Mlodinovom (Leonard Mlodinov) profesorom na čuvenom Cal Tech-u, ubeđuje čitaoca da su fizički zakoni svemira omogućili početak života na Zemlji i da za tako nešto nije bio potreban prst velikog dizajnera, to jeste Boga. Crkva nije oduševljena ovom tvrdnjom, ali autoritet oba fizičara do te mere je veliki da javna rasprava o božanskoj sili nije našla svoje mesto u kulturnoj javnosti. Bar tako tvrde izveštači s lica mesta. U svakom slučaju, Hoking i Mlodinov pokazali su nam da fizika i metafizika nisu baš tako udaljene jedna od druge. Rasprava o nastanku vasione vodi se otkad je sveta i uglavnom je pripadala metafizici i religiji. U 17. veku, u religioznim krugovima držalo se da je Bog stvorio svet 4004. godine pre Hrista, jer se sabiranjem dužine života ljudi pomenutih u Starom zavetu došlo do ovog broja. Po teoriji inteligentnog dizajna svet je stvoren pre nekih 8.000 godina što je relativno blizu kraju poslednjeg ledenog doba, završenog početkom holocena - pre 10.000 godina. Baveći se najnovijim razvojem astrofizike Hoking i Mlodinov vode čitaoce kroz različite natprirodne ali i naučne kosmološke teorije koje je čovečanstvo stvorilo i dalje razvilo još u najranijim vremenima, želeći da sebi objasni šta je to svemir. Sve je počelo od jonskog intelektualnog buđenja u kome su Aristarh i njegovi sledbenici (310-230 pr. Hr.) izračunali da je Sunce veće od Zemlje i da naš svet obilazi tu zvezdu. Kasnije, ljudi su se bojali takvih ideja jer su protivurečile opštoj ideji o Bogu. Osim toga, računalo se da će bez vere u božansko biće ljudi potonuti u nemoral i dekadenciju. Međutim, Dekart, NJutn i Darvin bez ikakvih problema razmišljali su o fundamentalnim problemima i o svemu što ih okružuje, ne gubeći pri tome duboku veru u Boga. Ali, za fizičare i većinu obrazovanih ljudi, stvari su danas sasvim jasne: kosmos se rodio pre 13,7 milijardi godina, tokom Velikog praska. Na početku, u nultoj sekundi postanja, beše to vrlo vruća, beskrajno mala i beskrajno gusta, komprimovana masa jedara teških atoma, koji su se visokom energijom usmerili jedni na druge. Međusobnim sudaranjem jedara i njihovim raspadanjem oslobođena energija stopila je protone i neutrone. Pod uticajem enormne siline udara, protoni koji se, inače, sastoje od po tri kvarka, razdvajaju se. Na njihovom mestu stvara se kaša u kojoj slobodno plivaju na desetine hiljada kvarka. Ovo bizarno stanje materije fizičari nazivaju „kvark-gluon-plazma. Međutim, takvo stanje ne traje dugo. Posle milijarditog dela sekunde, čarolija nestaje. U tom skoro nemerljivom momentu nastao je svemir. Prvih deset milionitih delova sekunde njegovog postanja, bila je samo kaša od kvarka i gluona (vidite grafiku). Ključajuća vrelina čestica višestruko gušće i tesnije spojenih nego što su elementi u jedru atoma, ispunjavala je svemir. Svaka supena kašika ovakve prakaše bila je teška kao vode svih mora i okeana zajedno. Po težini gledano, kaša se sastojala od 4 odsto atoma i 22 odsto tamne materije nepoznatog identiteta. Možda su to elementarne čestice koje će biti otkrivene tek kad dođe vreme, možda ove godine u velikom hadronskom akceleratoru u predgrađu Ženeve. Ostalih 74 odsto je, verovatno, ono zbog čega je kosmos počeo da se ubrzano širi pre pet milijardi godina. Model vasione izmenjen je radikalno. Živimo u svetu u kome mnogi fizičari misle da ne postoje samo tri dimenzije (plus vreme) već da ih ima 10, a najverovatnije 11. Hoking i Mlodinov prihvatili su se davanja odgovora na tri fundamentalna pitanja. Zašto postoji nešto, a ne ništa? Zbog čega postojimo? Zbog čega vasionom upravljaju nama poznati fizički zakoni, a ne neki drugi? Pitanja nisu nimalo laka i po svemu podsećaju na nešto što bi bio problem filozofskih razmatranja. Zato je proslavljeni matematičar David Hilbert još početkom 20. veka rekao da je „fizika isuviše ozbiljna stvar da bi bila ostavljena samo fizičarima“. Međutim, Hoking i Mlodinov bezrezervno su oglasili filozofiju mrtvom s čime se čitalac može složiti, pogotovo ukoliko bi taj problem najradije prepustio ljudima iz sfere religije. Po logici stvari, to bi značilo prihvatanje i odobravanje ideje o Bogu. Ali, Hoking i Mlodinov dokazuju bez jednačina i komplikovanih dijagrama da je sve na ovome svetu rezultat fizičkih zakona svemirskog porekla. Ako bi se neko zapitao da li postoji davalac svemirskih zakona u knjizi bi našao odgovor: ne. Zakoni postoje sami po sebi i mogu se proveriti eksperimentom. Naučno mišljenje oduvek je bilo refleksija svoje ere. To je verovatno zbog toga što nam je potreban model ili ideja koja izranja iz naše socijalne i intelektualne okoline čak i pre nego što se pojave odgovarajući dokazi. Danas, u doba pluralizma, očigledna je potreba za teorijama koje će se dopunjavati i poklapati u opisivanju i dokazivanju onoga što se u astrofizici naziva multiverzom. Potrebno je više teorija o crnim rupama, tamnoj materiji, tamnoj energiji, alternativnoj prošlosti, alternativnoj budućnosti i o teoriji struna, tj. o objedinjavajućoj teoriji svih vladajućih fizičkih zakona, koja se već godinama naziva „teorijom o svemu“. Očigledno je da se posle svega što se dobilo osmatranjem satelita sa NASA-e, COBE i WMAP gledanje na kosmos moralo promeniti. Hoking i Mlodinov opisali su nam, dakle, svet kao kosmičku simfoniju naizmeničnih eha beskrajno sićušnih i vibrirajućih struna koje se prostiru kroz svemir dodirujući se jedna s drugom. Vibracije na jednom kraju sveta prenose se na drugi kraj. Problem je dokazati sve to fizičkim eksperimentom, a ne teorijom. Autori Grandioznog dizajna misle da je teorija strune tj. „String Theory“ elegantna i nadmoćna nad svim ostalim teorijama i da je svet u kome živimo jedino logički moguć, da je matematika ove teorije harmonična, a sama teorija suviše lepa da ne bi bila istinita. Reč je o najluđoj teoriji najblistavijih umova fizike. Iako je ukupna matematika koja stoji iza nje korektna, svaki pokušaj da se ideja razume jeste kao udarac čekićem u glavu: teorija strune podrazumeva i mnoštvo drugih teorija među kojima i m-teoriju, teorije haosa i relativnosti . Hoking i Mlodinov demistifikuju teoriju strune koja tretira elementarne, tj. subatomske čestice kao beskrajno male jednodimenzionalne objekte, a ne kao bezdimenzionalne tačke u prostor–vremenu. Različite vibracije struna odgovaraju različitim česticama. Teorija je postala popularna 1980. godine kad je pokazala da može dati konzistentnu teoriju kvantnog polja koja bi tako mogla bolje objasniti gravitaciju, kao i slabe, jake i elektromagnetske sile. Razvoj ujedinjene teorije kvantnog polja glavni je cilj u teorijskoj fizici čestica, ali kad se u obzir uzme gravitacija, to obično vodi ka teškim problemima sa beskrajnom količinom kalkulacija. Najkonzistentnije teorije strune podrazumevanju 11 dimenzija od kojih četiri odgovaraju trima prostornim dimenzijama i vremenu, dok su ostale uvijene i izvan sposobnosti ljudske percepcije. Rezimirano to izgleda ovako: 1. Sve je načinjeno od molekula. 2. Molekuli su sačinjeni od atoma. 3. Atome čine elektroni, proton i neutroni 4. Elektroni, proton i neutroni mogu se raspolutiti i tako dati kvarke. 5. Kvark je sačinjen od još manjih delića zvanih strune koje su 11 - dimenzionalne (deset dimenzija plus vreme) U trodimenzionalnom prostoru teorija strune se ne da matematički formulisati. Ona funkcioniše samo u devet, deset ili jedanaest dimenzija. Shodno tome, prostor mora sadržati još šest ili sedam prikrivenih dodatnih dimenzija. Hoking i Mlodinov koji su nogama čvrsto na zemlji, misle da tako nešto kao što je teorija strune jeste fizika, a ne metafizika koja se bavi spekulacijama bez supstance. Oni tvrde da se teorija strune više ne može izbeći jer je dala razloge da se danas govori o „Theory of everything“ ili o „teoriji o svemu“ koja objašnjava i međusobno povezuje sve dosad poznate fizičke fenomene o fundamentalnim interakcijama u prirodi. Stiven Hokin već proslavljen svojom Kratkom povesti vremena (A Brief History of Time) i kalifornijski fizičar Leonard Mlodinov, autor Euklidovog prozora (Euclid s Window, prevedenog na srpski 2005, Laguna) i Pijančevog hoda (The Drunkard s Walk, prikazanog 2008. u NIN-u) objasnili su čitaocima da mnogi zakoni koje smatraju bogomdanim, poput onih u vezi s brzinom svetlosti, ne moraju važiti u svemirima kojih, po svoj prilici, ima beskrajno mnogo. Stvaranje sveta o kome imamo neizmenjenu sliku još od vremena NJutna, kao što već znamo, mnogo je kompleksnije nego što se nekad i sanjati moglo. Autori nam pomažu ne samo u shvatanju ponašanja svemira nego i zašto se tako ponaša. Zato što ne postoji nijedna teorija koja bi nam to objasnila, oni nam savetuju prihvatanje tzv. „M“ teorije koja ojačava većinu, ali ne sve slabe tačke u kvantnoj fizici. Reč je o velikoj ujedinjenoj teoriji polja. Ona objašnjava misteriju stvaranja svemira, ne osvrćući se na božanstvo ili inteligentnog kreatora. Grandiozni dizajn je nastavak i posledica knjige Kratka povest vremena i uspeli je pokušaj odgovora na suštinsko pitanje života svemira. Nastao je posle četvorogodišnjeg zajedničkog rada dva savršena naučnika i pripovedača. Što bi rekao Ajnštajn: „Najdublja i najlepša emocija koju možemo doživeti jeste osećanje mističnosti. To je nešto iz čega nastaju sve nauke...“