Novo svitanje po receptu SAD

Za sedam godina rata na Irak je bačeno “više od 1.700 tona osiromašenog uranijuma”. “Doslovno svaki meštanin s kojim sam razgovarao, tokom mojih devet meseci u toj zemlji, zna nekog koji ili pati ili je umro od raka”, navodi Stifen Lendman (Uruknet.info, aprila 2010). Agresija na Irak (marta 2003) imala je naziv “Operacija iračka sloboda”. Cinično. Irak je priča o paklu. Prošle nedelje SAD su objavile završetak “Operacije sloboda” i početak “Operacije novo svitanje” – misiju vojnog ispomaganja iračke armije američkom obukom. Finansiranje rata stvara problem američkoj ekonomiji. Predsednik Obama strahuje da demokrati zbog toga ne izgube izbore za Kongres. Simbol situacije u Iraku pred “novo svitanje” mogla bi biti Faludža. Mogao bi biti simbol i Abu Greib, s hronikom sadističkih akata američkih čuvara nad zatvorenicima. Ali Abu Greib je drugo. Arhiviran je, a Faludža će još biti tu. Faludža traje. “Dramatičan porast smrtnosti dece, rak i leukemija u iračkom gradu Faludži, koji su 2004. bombardovali US marinci, nadmašili su one o kojima su govorili preživeli posle atomskih bombi bačenih 1945. na Hirošimu i Nagasaki” (Patrik Kokbern, jula 2010. Indipendent). Faludža je osam meseci zasipana artiljerijskim zrnima i iz vazduha. “Snage SAD su kasnije priznale da su koristile beli fosfor kao i drugu municiju”. Lekari u gradu prijavili su 2005. učestalost anomalija kod novorođenčadi, od slučaja deteta sa dve glave do rođenih s paralizom donjih ekstremiteta. Medicinsko istraživanje ukazalo je na četvorostruko češću pojavu svih vrsta raka i dvanaest puta češći rak kod mlađih od četrnaest godina. Smrtnost dece u Faludži veća je četiri puta nego smrtnost dece u Jordanu i osam puta nego u Kuvajtu. Dr Kris Bazbi, gostujući profesor u Alsteru, izjavio je da razmere genetskih oštećenja kod žitelja grada “ukazuju na upotrebu u nekoj formi uranijuma”. Oblici raka “slični su onima kod preživelih Hirošime, od jonizujućeg zračenja”, rečeno je u medicinskom izveštaju. O troškovima i malobrojnim gubicima SAD tokom invazije i okupacije Iraka postoje pedantne statistike. Rat je kasu Vašingtona koštao 900 milijardi dolara. U 2008, SAD su trošile pet hiljada dolara – u sekundi. Dvanaest milijardi dolara mesečno. Jedna godina jednog vojnika stajala je 390.000 dolara. I poginulo je 4.420 Amerikanaca (Irak vor fakts, Debora Vajt). Ali, nema podataka, američkih niti bilo kojih drugih – koliko je tačno invazija u ljudskim životima koštala Iračane? Koliko ih je poginulo, ubijeno ili iznuđeno umrlo, u okolnostima kreiranim anglo-američkim ratom? Tačan broj zamenjuju procene. I to ne broja ukupnih žrtava rata, već Iračana poginulih “usled sukoba”. Procene su, kako koja – u rasponu od stotinak hiljada (151.000, Irak femili helt 2006; 110.600, AP 2009; 95.888-104.595, Irak bodi kaunt 2010), do više stotina hiljada i preko milion (601.027 – 654.965, Lancet 2006; 1,033.000, Opinion riserč biznis sarvej 2007). Sudbina žrtve! NJen grč se pomno prati spolja – po navodima novinskih reportera, humanitarnih organizacija ili onih koji sabiraju podatke štampe, a sopstvena svest o bolu proizvodi utisak pomućene svesti. Dezorganizovana je. Gradovi Faludža, Hadita, Mahmodija, Telafer, Anbar, Mosul – civilna stratišta tokom “Operacije iračka sloboda”, pogođeni su pogibijom dece. Retki zainteresovani spoljni forumi ukazuju na problematičnost američkih motiva. Recimo, Raselov sud: “...Preterana i nepotrebna upotreba sile protiv civilnog stanovništva, i tendenciozno ciljanje u čak nerođenu decu (hemijskim, radiološkim kao i drugim sredstvima) ukazuje na unapred smišljen plan da se depopuliše Irak” (citat iz izveštaja). Na početku “Operacije novog svitanja”, prva nevolja Iraka je njegovo postradalo stanovništvo (oko 28 miliona, 80 odsto Arapa, blizu 20 odsto Kurda, 97 odsto muslimana od kojih su dve trećine šiiti i trećina suniti). Pola miliona dece na ulicama. Četiri miliona udovica (Rejčel Kliger, Midija lajn). Četiri i po miliona izbeglica. Oko tri miliona prisilno raseljenih – “nastanjenih” ispod mostova, pored železnice i uz smetlišta Bagdada, Dajale ili Saleh al-Dina. Bez vode, bez sanitarija, bez elektrike ili medicinske zaštite, i mnogi bolesni i umirući (navodi UNHCR). Naređeno je da se raziđu (2009). Naokolo je međutim nebezbedno i nema vode. Više od sto hiljada ljudi napustilo je kuće zbog nedostatka vode (AP, 2009). U zemlji sa dve reke, dve trećine stanovništva nema “odgovarajuće snabdevanje vodom” (CNN.com 2007). U funkciji je tek svaka peta instalacija za njeno pročišćavanje. Zemlja, voda i vazduh zagađeni su “mešavinom osiromašenog uranijuma, hemikalija, otrovnih metala, nafte i bakterija”. Razorene su hemijske fabrike, brane, uređaji za filtraciju, bušotine, naftovodi, skladišta i rafinerije, voda Tigra i Eufrata je neupotrebljiva. Razaraju epidemije dezinterije, kolere, hepatitisa... Trećina lekara nacionalne zdravstvene službe napustila je Irak i sklonila se u inostranstvo. Ocene o stanju Iračana i Iraka u trenutku između dve vojne intervencije oprečne su – zavisno od gledanja na američki rat i okupaciju. Sporan je razlog napada na Irak. Sendi Tolan i DŽeson Felč, autori Los Anđeles tajmsa objašnjavali su 2002. razlog neoimperijalističkom ambicijom Amerike da prekroji mapu Iraka, možda čak razbije OPEK, i tako utiče na tokove petroleja i “osigura produženu regionalnu superiornost Izraela”. LA tajms je pomenuo Bušove savetnike koji su navodno u tom pravcu uticali: Ričarda Perla, Daglasa Fejta, Dejvida Varmzera... ali i današnjeg predsednika vlade Izraela Netanijahua. Glasniji su, međutim, bili “pronalazači Sadamovog nuklearnog oružja”. “Spekulacije uoči rata (često preuveličane) urodile su posleratnom stvarnošću. Iako Sadam Husein nije upotrebio oružje masovnog uništenja, niti zapalio iračka naftna polja, niti napao Izrael raketama, rat je, mada je sukob bio kratak, ostavio mnogo ozbiljnih posledica, od smrti i razaranja u Iraku do regionalne nestabilnosti i slabljenja svetske ekonomije. Vojna akcija je ne samo učinila još težom humanitarnu krizu, već je proizvela najveće ekonomske, političke, pravne, vojne i strateške posledice”(Forum za globalnu politiku). SAD su nesklone da vide posledice – humanitarnu krizu. “Napuštam Irak, zadovoljan time što je postignuto i uveren da je vaša budućnost puna nade. Deo mog srca uvek će biti ovde, u prekrasnoj zemlji između dve reke sa svojim plodnim dolinama, svojim veličanstvenim planinama i divnim narodom…”, izjavio je po odlasku iz Iraka Luis Pol Bremer, administrator Amerike odaslat godinu dana ranije (odmah posle invazije, 2003) – da Irak učini “otvorenim za biznis”. Bremer je 2001. osnovao Krajzis konsalting praktis, savetodavnu firmu “najvećim korporacijama za investiranje na problematičnim tačkama” (Kristofer Parker i Pit V. Mur, Midl ist onlajn, 2007). Iza njega, u Iraku su ostale na snazi “Bremerove naredbe” – regulativa, kojom je Irak preobraćen “u opaku kapitalističku laboratoriju”, “u gigantski raj slobodnog tržišta i paklenu noćnu moru Iračana”, time što je prepušten “kapital pljački najvećih razmera” (Uruknet.info, 2010). Poetično pomenute “doline između dve reke” podvrgnute su režimu korišćenja tuđem iračkim zemljoradnicima. Zabranjeno je da čuvaju seme svojih biljaka. (Uskraćena je mogućnost samostalnosti u prehrani, i uvedena zavisnost od uvoza!) U zaštitu su uzeti uvoznici sadnog materijala genetski modifikovanih biljaka, američkih. Jednom godišnje plaća im se inovaciono pravo. “Iračani nisu dobili reč u planiranju. Niti podugovore, da bi učestvovali u podeli koristi. Novi zakoni uspostavili su niske poreze, stoprocentno vlasništvo stranih investitora nad iračkom imovinom, pravo da eksproprišu sav profit, neograničeni uvoz i dugoročni zakup poslova na 30 do 40 godina, lišavajući Iračane poseda nad svojim resursima na način da nijedna buduća vlada ne može to izmeniti.” Jedan takav resurs, i glavni, jeste nafta. Iračka naftna industrija prestrukturisana je, prebacujući nacionalne rezerve nafte iz javnih u privatne ruke, sa ugovorima na trideset godina. “Ako se ozakoni, to će biti lopovluk najvećih razmera, legalizovana otimačina najvećeg dela nacionalnog petroleja, uključujući i budući koji se pronađe. Big oil imaće odrešene ruke da ekspropriše sav profit bez obaveze da išta investira u iračku ekonomiju, da ima partnerstvo sa iračkim kompanijama, da unajmljuje lokalne radnike, uvažava sindikalna prava, ili deli nove tehnologije. Sa tim ili bez toga, strani investitori potpisuju dogovore. Prvi EksonMobil, novembra 2009 – na 35 godina. Drugi parafi su u toku, pod povoljnim uslovima za gigante a na štetu Iračana. Bramerova pravila! Masovna otpuštanja, socijalne službe ukinute, obnova uništene infrastrukture prenebregnuta. Jedino su korporativni interesi poštovani. Irak je postao metafora za pljačkaški kapitalizam, gramziv, bezosećajan i... bankrot”, kaže pomenuti izvor. Za dan i noć, Vašington je pažnju javnosti skrenuo sa Iraka na američku ekonomiju. Podaci o interesovanju Amerikanaca daju mu za pravo. U Iraku, nad socijalnim olupinama na zgarištu, ili tačnije – nad svojim ličnim i sektaškim interesima, nagnuti su međusobno antagonizovani političari nesposobni da sastave vladu. Posle izbora marta 2010. nijedna od partija ne raspolaže većinom. Nesloga šiita i sunita pruža se kao duboka vododelnica. I nesloga šiita međusobno. Jedini koji je “apsolutno uveren da se oni primiču mogućnosti obrazovanja vlade” je potpredsednik SAD DŽozef Bajden. On je posetio Bagdad i konferisao s najvećim brojem njih pojedinačno. Svojevremeno, kao senator, Bajden je izdejstvovao neobavezujuću rezoluciju, s predlogom podele Iraka.