Put za Oregon

Ovoga leta u Nemačkoj se ponovo vodi prava javna debata u koju su uključeni svi, ali najmanje bolesnici koji žele da na dostojanstven način prekinu svoj život zbog neizlečive bolesti. Na TV-podijumima često smo gledali hrišćane suprotstavljane ateistima, moraliste pragmatičarima, a lekare advokatima. Svi sebi daju za pravo i govore umesto zainteresovanih paćenika, neprekidno tumačeći autonomiju čoveka, tj. slobodu odlučivanja o životu i smrti. Na tu temu u Srbiji nije bilo javnih razgovora, ali bilo je poverljivih, znam iz iskustva. Smrt je nešto što se događa drugima, i njome se bave filozofi i crkva. Pripada carstvu metafizike. Umiranje je prepušteno čoveku, nikada nije isto, a dobro ga razumemo tek kad počne odbrojavanje. Taj prilično dugotrajan proces nekada je zbog bolesti prava patnja, pogotovo što je moderna medicina znatno udaljila život od smrti. Ali, to udaljavanje nije za sve dobra vest. Za neke je to višegodišnje mučenje kome se ne vidi kraj. Lekari ne mogu ukloniti svaku muku, ne mogu obnoviti nervni sistem niti pršljenove, kosti i zglobove. Smišljena je, doduše, nova tehnika hranjenja za bolesnike u komi, tako da kalorije više nisu problem i bolesnik se ne pretvara u kostur. To je „gastrostoma”, otvor na želucu, spolja, na koži. U Nemačkoj se, preko specijalnih sondi hrani oko 140.000 bolesnika i, po pravilu, tako žive od tri do pet godina od započetog lečenja. Da li je život pretvoren u iščekivanje što je moguće brže smrti dostojan savršenstva prirode oličenog u čoveku? Na to pitanje postoji jasan odgovor na nivou zdravog razuma i uglavnom je negativan. Ali zdravom razumu ne veruje se uvek i zbog toga se traže i dobijaju medicinska, pravna, moralna i teološka gledanja na isti problem. Da li bi lekari trebalo da pomognu teško obolelim pacijentima i da im na njihovu želju budu pri ruci kada žele da završe sa životom, ili je još bolje da uzmu aktivnog učešća u samoubistvu svog pacijenata? To je strano i neprirodno pitanje, sve dok se čovek ne nađe u situaciji da za svog najmilijeg boga moli ne bi li ga što pre uzeo i oslobodio patnji koje mu je donela bolest, često kombinovana sa starošću. Tada se na život i na smrt gleda drugačije. Problem eutanazije je odavno kompromitovan i zbog toga je danas malo skrajnut, jer se smatra da je potpomognuto samoubistvo po prethodno izraženoj želji bolesnika, s pravne strane prihvatljivo i zgodno za javnu diskusiju. Uostalom, problem je star koliko i ljudske zajednice i jedan je od poslednjih društvenih tabua. Što se tiče nemačke Savezne lekarske komore i njihovog predsednika doktora Jerga-Ditriha Hopea, odgovor je još od 2008. jasan: „nama nije potrebna ta debata“. Podela na „nas“ i „njih“ odnosi se na Holandiju i Švajcarsku u kojima je dozvoljena lekarska pomoć pri samoubistvu, ali najpre se misli na američku saveznu državu Oregon čiji zakonski akt o dostojnom umiranju, (Death with Dignity Act ), iz 1997, uzimaju kao primer zastupnici teze o pravu čoveka na smrt zbog neizlečive bolesti. Po tom aktu neizlečivi bolesnici od svog lekara dobijaju recept za smrtonosni medikament i moraju ga sami progutati - kad god žele. Tokom prošle 2009, u Oregonu je napisano 97 recepata, 53 pacijenta su uzela smrtonosnu pilulu, 30 je umrlo i bez nje, a 12 je odustalo. Nijedan od pacijenata nije upućivan na formalnu psihijatrijsku procenu. Lekar koji je svojom rukom napisao recept za smrtonosnu pilulu bio je prisutan u vreme njene ingestije u 5,1 odsto slučajeva, za razliku od 1998. kada je prisustvovao u 22,6 odsto slučajeva. Vreme od gutanja pilule do smrti iznosilo je od 2 minuta do 4,5 dana (104 sata). Nikada nije došlo do nekog velikog talasa samoubistava kao što je očekivano. Uprava za javno zdravlje u Oregonu obavezna je da na kraju svake godine podnese javnosti detaljan izveštaj o broju dostojanstvenih umiranja i o raznim pojedinostima u vezi sa uzimanjem smrtonosne pilule. Sa svoje strane, nemačka Savezna lekarska komora poverila je anketiranje svojih lekara Institutu za demoskopiju Alensbah dugo ga ne objavljujući, što govori da je reč o tabu temi. Preklinjanje za pomoć prilikom samoubistva, navodi se u izveštaju Instituta za demoskopiju, uglavnom je usmereno ka lekarima, kao što se i očekuje. Više od trećine lekara (37 odsto) bilo je već suočeno s takvim molbama, a kada su u pitanju kućni lekari, svaki drugi je bio zamoljen da pomogne pri samoubistvu. Način pomoći uglavnom se sastojao u stavljanju smrtonosnog leka na raspolaganje pacijentu. Taj otrovni medikament pacijenti uzimaju svojom rukom i na taj način oslobađaju i lekara učešća u samoubilačkom činu. Ovakav način pomoći pacijentima u Nemačkoj već je zakonski dozvoljen. Kako se na osnovu ankete ispostavilo, 37 odsto upitanih lekara moglo je zamisliti sebe kako pacijentu indirektno pomaže pri uzimanju smrtonosnog medikamenta, što je zakonski dozvoljeno. U slučaju „ubistva na zahtev“ kad pacijent od lekara zahteva prekidanje tretmana, posle čega nastupa smrt, na primer isključenjem aparata za veštačko disanje, lekar je u obavezi da ispuni ovu želju. Podatak da 37 odsto medicinara nema ništa protiv asistiranja pacijentima ukoliko oni žele da prekinu sopstveni život, a da se jedna četvrtina ne bi ustezala od aktivnog učestvovanja u ovom činu, podelila je nemački lekarski stalež. U suštini, kada se pogleda statistika, većina lekara, 62 odsto njih, izričito je protiv pomoći samoubicama. Očigledno je da jedan deo lekara liberalno tumači propisanu lekarsku etiku, izjašnjavajući se u suštini za eutanaziju, dok drugi, nešto veći deo, ostaje čvrsto privržen etici i misli da se treba kloniti uzansi veterinarske medicine. Što se tiče stanovništva u Nemačkoj, ispostavilo se da se većina opredeljuje za mogućnost pomoći onima koji žele da sebi skrate život. Verovatno je to razlog što je zakonodavac izuzeo od zakonske odgovornosti ispomoć prilikom samoubistva Sada je preostalo da se reši osetljivo pitanje koje se svodi na prepuštanje odluke o načinu samoubistva pacijentu i njegovom lekaru. Mnogi su za to da se oni međusobno dogovore šta je najpogodnije za pacijenta. Da li da pacijent sam završi posao ili da se u to aktivno uključi lekar. Ukoliko lekar sam sa sobom utvrdi da ne vidi etičke prepreke u pomoći samoubici, on po sadašnjim uslovima može biti pomoćnik. Mnogi ljudi takav postupak ne odobravaju svojom savešću ali veći broj razume zbog čega teško oboleli želi odlazak sa ovog sveta. Zbog toga i postoji siva zona između liberalnog gledanja na eutanaziju i moralno rigidnog stanovišta. Neki granični slučajevi u kojima se može asistirati samoubici na zakonski dozvoljen način, često se prepliću sa nezakonitom pomoći. Ukoliko lekar svakome izađe u susret i da mu otrovnu pilulu, onda je on za javnog tužioca aktivni učesnik i podložan je istrazi zbog sumnje na aktivno ubistvo. Ali, postoje forme u kojima lekar svoj postupak obznanjuje tako što receptom nalaže izdavanje otrovnog medikamenta. Na taj način ništa nije prikriveno i lekar se ne smatra aktivnim pomagačem. Da bi se nekako prevazišao etički problem vezan za pasivnu ili aktivnu pomoć samoubicama, stvari se u Nemačkoj već rešavaju na drugi način. U jednoj minhenskoj klinici odigrava se više „samoubistava u toku“, tj. laganih umiranja, pod lekarskim nadzorom, ali tako što pacijenti prestaju da jedu. Lekari su tu da obezbede izbegavanje bilo kakve patnje. To je legalno. Nemačka lekarska komora nema nikakvih zamerki ovom načinu samoubistva. U suštini, ovde se radi o poštovanju tzv. pacijentske autonomije. Taj pojam nije postojao pre 40 godina, jer u to doba pacijenti se nisu mnogo raspitivali od čega boluju nego je bilo važno da li će preživeti ili će umreti. Danas u svetu caruje informatika, u etru je obilje podataka, mnogi znaju sve o svojoj bolesti, lako pronalaze objašnjenja za ono što im nije jasno i na taj način formiraju svoje zaključke. Oni sebe doživljavaju kao partnere u poslu koji se zove lečenje, ali koji u nekom trenutku gubi svrhu jer nema efekta. U svakom slučaju, ni samoubistvo niti ubistvo po želji pacijenta nisu stvari koje po zadatku mora završavati lekar. U najmanju ruku, svaki lekar može odbiti tako nešto. Glavni zaključak je da svi podržavaju pravo pacijenta da sam odluči o kraju svog života i spremni su da stanu na njegovu stranu, ali kad se dođe do čina samoubistva stvari bivaju opterećene licemerjem, postaju nejasne i traže odgovore na davno odgovorena pitanja.