Kad „David“ zataji

Oh, kako sam se, tu, kod Kaluđerice, u bracinom „volviću“ snažno sudario sa – Beogradom. Bio je to klasičan čeoni sudar kakav su tog dana dvojica nesrećnih Grka imali u Sićevačkoj klisuri i nisu preživeli. A nas su, eto, stari bogovi spasili kada smo se sa prestonicom sudarili. Hladne su, oh, kako su hladne bile i Kapije Beograda, takav hladan doček, zaista, nisam očekivao. Mada je Đilas jedini političar koji je u mene, bato, nešto investirao! Da, dao je lovu belopalanačkom predsedniku Saletu za obnovu mosta ka divljanskom manastiru, ka mom Ravništu. I, hvala Đilasu, ali, avaj! I moja Gročanska je, nekako, hladna sa sumornim komšijama. Samo na terasi Bilja i Saška, kao dva bledolika gradska sunca, mašu radosno rukama dok izlazim iz „volvića“. Na sve to ne napušta me tiha seta zbog „Mojsija“. To jest, zbog onog plana Mosada da se, u slučaju trećeg svetskog nuklearnog rata, Srbija naseli Jevrejima iz Izraela. Jer, evo, moj bajo, i Fidel Kastro prorokuje da će svetski rat u Izraelu početi kada neko nekom baci atomsku bombu, Iran Izraelu ili obratno, zaista je svejedno. Elem, ideja o izmeštanju jevrejskog stanovništva datira još od prvog izraelsko-arapskog rata. Mada je tada, istini za volju, ovom „Mojsiju“ prethodio plan „David“. Šta je pa to?! „David“ predstavlja „klasičnu odbranu granica, ako treba i uz pomoć nuklearnog oružja“ protiv Arapa. Naravno, podrazumeva se podrška Velike Britanije i SAD. E, sad ako „David“ ne uspe, tu je „Mojsije“ po kome je, za Jevreje, Srbija poslednje utočište. Mosad, naime, procenjuje da je „antisemitizam kod Srba neuporedivo blaži nego u ostalim balkanskim državama“. Zatim, „Srbija je, po Ustavu, ali i po broju nacionalnih manjina, građanska, a ne nacionalna država“ u kojoj je „većinsko stanovništvo hrišćansko, a muslimanski deo je izolovan.“ Potom, Srbija posle 5. oktobra 2.000. godine klizi ka evroatlantskim integracijama i ima, bar, posredno „izlaz na more“. A i postala je otvorena za strana ulaganja, tim pre što ljudi u „ekspertskim postoktobarskim vladama“ pripadaju „određenim obaveštajnim službama“, i, spremni su da učestvuju u planu „Mojsije“. I poslednje, a, možda, najvažnije; Srbija je od Mosada odabrana i zato što je „matematički dokazano da će za pedeset godina Srbi u Srbiji postati manjina“!? Zato je Tel Aviv i dao zeleno svetlo za početak realizacije plana „Mojsije“, moj Srbine! Od Mosadovih analiza stropoštao sam se u ligeštul kao otromboljena, prazna vreća. Pijem rakiju iz Kaone i blejim put Avale. Ali, džaba ga bilo, ne vide se, čak, ni obrisi Suve planine, ni moje Ravnište, ni Vidov hram u zadnji čas sazidan. K. G. Jung ujašio šamlicu i trkelja po „Mojsiju“. Povuče dug dim iz srebrnaste patarenske lule, pa kaže: “Da li si primetio da se plan Mojsije aktivirao dolaskom Klintonove administracije u kojoj je, bajdvej, bilo puno Jevreja, pa se tako došlo i do Milosrdnog anđela. Mada, ovih dana čitam memoare Tonija Blera koji se hvališe da je on nahuškao Klintona na bombardovanje Srbije...“ Pravim se da ne čujem mog gurua iz Švice. Neka malo na te teme progovori Boki Kluni umesto što se sa imenjakom Pahorom grli i ljubi po Sloveniji...Na sve to, odnekud, naviru Jungovi sinhroniciteti; na B92 javljaju da u prošlonedeljnom kulturnom dodatku „NJujork tajmsa“ piše da se mladi američki Jevreji sve više odrođuju od matičnog Izraela, pre svega zbog neprihvatljive politike prema Arapima, pa se zabrinuti Jevreji iz matice pitaju ko će im sutra čuvati leđa kad krenu rakete iz Irana. A onda, u ovaj ponedeljak, gle, stiže i otvorena pretnja iz Teherana. Predsednik iranske države Ahmadinedžad poručuje; ako Jevreji napadnu prvi, Izrael će biti uništen! Kad, tiruli, tiruli. Zove me Mile Stojić, najveći živi „preistoričar među srpskim arheolozima“. Zakazuje mi sastanak kod „Poslednje šanse“ na Tašmajdanu da bi mi javio „radosnu vest“. Dobio novac za istraživanja u Remizijani, to jest, Beloj Palanci „u kojoj ima svašta“. Jung prisluškuje razgovor i na uvo mi šapuće: “Nije li ovaj Stojić u Mojsinju kod Čačka pronašao staroegipatski nakit kakav je, recimo, nosila Kleopatra koja je, bajdvej, bila Makedonka!? I to petorečje oko Mojsinja ne zovu li seljaci i danas – MISIR! A Misir je, kao što znaš, biblijsko ime za –EGIPAT! Prema tome, može se reći da Mosad vraća Jevreje na egipatske, to jest, na srpske biblijske zemlje.“ Ovde mi se sruše nebesa na glavu te se, brže-bolje, hvatam za kaoničku rakiju. A i to je neki sinhronicitet; od Kaone do Mojsinja ti je daleko koliko da pljuneš. Za večeru sam mrljavio svinjski vrat sa bećarcem i kozjim sirom koliko da mogu da se tešim Nikolinim vinom. A u beržeru kad sam šljonuo, moju Crnu sam, odmah, usnio. A ona me je, u snu, dotukla, jer, pazi, brale, šta mi je rekla: “Da li si razmišljao da jevrejski David i srpski Vid isto znače? To jest, Dajvid je onaj koji daje VID!“