Lobiranje i interesi

Nije sporno da su naše vlasti birale pogrešne lobističke firme, da nisu dostavljale neophodne podatke, da pojedini naši organi nisu delovali koordinirano i da je lobiranje za naše državne stavove bilo neuspešno. Ipak, vredi dati nekoliko napomena: Pre svega, u svim većim sukobima (ne samo ratnim!) istina je prva žrtva, pa je tako bilo i prilikom napada na Srbiju radi secesije Kosmeta. Takozvano lobiranje, ako izlazi izvan okvira informisanja i promocije, predstavlja samo legalizovan oblik pritiska na javnost i donosioce odluka uz povremeno odstupanje od istine. A to, u slučaju sukoba krupnih interesa, ne može dati nikakve opipljive rezultate čak i kad se angažuju najbolji lobistički timovi. Drugo, oni koji odlučuju najčešće znaju punu istinu, ali prihvataju one njene delove koji odgovaraju njihovim interesima. Zato se zločini nad Srbima i lojalnim Albancima prećutkuju, zločini naših ljudi ističu pa čak i preuveličavaju, a albanskim separatistima dozvoljavaju providne inscenacije (slučaj Račak, na primer). Treće, velike sile, koje presudno utiču na sudbinu ovih prostora, imaju nepromenjene geopolitičke interese, nezavisno od toga ko nama upravlja. Zato će podržati onu opciju koja im najviše obećava, a to su u uvom slučaju bili kosovski Albanci. Četvrto, strateški interes NATO bloka (pre svega SAD) bio je da se ugnezdi na Kosmetu kao centralnoj balkanskoj zoni pogodnoj za brze intervencije u raznim pravcima. Nemačkoj, pak, odgovara da se najzad oslobodi višedecenijskog prisustva stranih trupa. Tom cilju su prilagođavani, pa čak i menjani, stavovi prema sukobljenim stranama (setimo se samo preimenovanja OVK iz terorističke u oslobodilačku organizaciju). Peto, promocija sopstvenih stavova u svetu je legalna delatnost koju može obavljati svaka za to registrovana organizacija, pa to i mi treba da činimo što intenzivnije. Za to služe informativni mediji, diplomatski kanali, državničke posete, klubovi prijateljstva, kulturne manifestacije, razmene parlamentaraca, stručnjaka itd. Koliki će deo takvih informacija dopreti do uha onih koji odlučuju zavisi od trenutne konstelacije geopolitičkih interesa, a ne od nas. Razume se, puna istina na kraju izbija na videlo, ali tek kad se uspostavi nova ravnoteža konfrontiranih sila. (Setimo se samo priče američkih obaveštajnih službi o Sadamovom „opasnom biološkom oružju“, koja se pokazala kao lažna – ali tek kad je Irak okupiran!) Ovo što sam napisao ne znači da se protivim svakom angažovanju stranih lobističkih i propagandnih firmi radi širenja pozitivnih informacija o nama. Ako su uhodane, strane firme redovno imaju veću prodornost na svom terenu od naših domaćih organizacija. U najmanju ruku, tako ćemo dati svoj prilog istorijskoj istini koja će se kad-tad obelodaniti. Međutim, moramo biti svesni ograničenog trenutnog dometa njihovog delovanja na donosioce odluka. Pogotovu kad su (obeležene?) karte bile podeljene još pre nego što je partija počela.