Odlučujući hendikep

Kako koji dan neutešno otiče, vratu naše zemlje omča se primiče. Ovaj stih nije napisao pesnik, izgovorio ga je običan građanin, penzioner, na klupi u gradskom parku gde je, sa svojom istosudbinskom sabraćom, komentarisao oktobarsku „milosrdnu“ pomoć i predstojeće preuređenje Zakona o invalidskom i penzijskom osiguranju. Na dnevnom redu je, kao i uvek, i pitanje dalje sudbine Kosova i Metohije. Naši državni funkcioneri, ljutito i nervozno, odbijaju da priznaju kako smo čvrsto urakljeni u pretnje i ucene evroatlantskih moćnika u koje se kunemo kao u uzore i spas iz sadašnjih teškoća; ne žele da čuju ni pojedine ambasadore u Beogradu kako, slobodno saopštavaju, bez ikakve diplomatske etikecije, naredbe iz Vašingtona, Londona i Brisela. Ne možemo poreći da smo u „bunjištu“ istorije kao ni to da smo na „zbunjištu“ svakodnevlja, da smo dislocirani na balkanski „bezvazdušni prostor“, zatureni i suspendovani da se osvestimo i da tačno odmerimo ko smo, šta hoćemo i šta možemo. Nije samo nemoralno, već i „egzestencijalno“ opasno, kriti od naroda istinu o situaciji u kojoj se nalazimo, o našim neorijentisanim batrganjima u procenama neophodnih i mogućih pravaca ekonomskog i političkog delovanja, na međunarodnom planu. Život nam je sve siromašniji a nadmenost nezaslužene samosvesti vladalaca sve veća, nada se povlači pred razočaranjima, demoralizacijom, depresijom. Naš odlučujući hendikep je opšta nesposobnost vladajućih garnitura da se kompetentno suoče sa svim karakteristikama krize društvene i državne zajednice.