Upitnik

Ključna reč u ovoj nedelji postala je upitnik. U određenim slučajevima to je znak pitanja na kraju rečenica koje u Srbiji najčešće ostaju bez odgovora, u nekim drugim odgovor na dilemu. Tako, na primer, pitanje da li su Kosovo i ulazak Srbije u Evropsku uniju povezani više nije pitanje. Ako je ikad i bilo. Naravno, da jesu. Samo što takvu stvar nije bilo pristojno reći u zemlji u kojoj najviši pravni akt, dakle Ustav, počinje kosovskom preambulom. Pristankom Srbije da joj finalni tekst rezolucije kojom se do pre koji dan patriotski branila crvena linija zvana „Ne damo Kosovo“ na kraju napiše Evropa, te da kao takav bude i usvojen na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija – stvar se iz korena promenila. U samo jednom danu Srbija je od negativca postala poželjan partner kome treba poslati pozitivne signale, pa možda i toliko željeni upitnik. Ovoga puta onaj koji ne znači dilemu, nego znak da ćemo možda nekad, jednom, postati kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Onaj za koji mi obični smrtnici nismo sigurni da bismo znali da ga popunimo, ali koji Đelić željno očekuje. Valjda zato što će mu kao resornom ministru u tome pomoći nauka. I to ne geografija, istorija ili ekonomija, nego iznad svega hemija. Jer će samo uz pomoć nje i nekog „ćiri bu ćiri ba“ moći da odgovori na pitanje iz zemljopisa. Koje se tiče granica. A to je u Srbiji već amorfno stanje. Pošto je kod nas teritorija bezuslovno celovita, ali nekako nedefinisana. Jer da je definisana kao celovita, upitnika ne bi ni bilo. A ovaj nam upitnik treba. Za razliku od mnogih znakova pitanja koji postoje, a ne trebaju nam. Jer na ta pitanja nemamo odgovora. Recimo, šta će nam Vučićevo pitanje o tome kako uopšte izgleda tekst rezolucije. Ne znamo, pa šta. Je l’ to što ni ne znaju šta u čuvenom tekstu piše sprečilo i njega i ostale poslanike da danima o tome raspravljaju? Nije. Da li je možda to sprečilo Srbiju da strepi hoćemo li se uskladiti sa Kvintom? Nije. Ili predstavnike države da tekst pišu u ime svih nas, a nikad ga ne objave? Ili Generalnu skupštinu UN da neizglasavanjem spreči novouspostavljenu ljubav Srbije i Evrope? Daleko bilo. Da neće možda upitnik na kraju tog Vučićevog pitanja da SNS i Velju Ilića učini pravom opozicijom? Ne bi se reklo. To pitanje zapravo i nije pitanje. Ne traži odgovora. Zato Vučiću niko i ne odgovara, niti on pravog odgovora traži. U književnosti se to zove retorsko pitanje, a u politici konstruktivna opozicija. Kao dobar đak, jednom naučeno Vučić ne zaboravlja. Mada je tu lekciju naučio davno. U Slobina vremena. Koja su i kad sud kaže da su zastarela zapravo aktuelna. Jer da nisu aktuelna ne bi danas bio oslobođen Marko, a uhapšen Maki. Ovako je sud kao zastarelu odbacio optužbu protiv Miloševićevog sina koji je osim gajbica nosio i testeru kojom je pretio smrću požarevačkim otporašima, a policija kao aktuelnu smatrala poternicu za slikarom Bogoljubom Arsenijevićem Makijem koji je kao jedan od najpoznatijih otporaša pre jedanaest godina ometao Miloševićevo službeno lice da ga maklja jer se borio protiv Slobe. Ima li tu mesta da se Maki i četiri miliona onih koji su svojim glasovima iznedrili petooktobarske promene posle deset godina od istih pitaju – za šta smo se borili? Ima li upitnika iza osećanja poraza ljudi koji su verovali da se bore za bolju Srbiju koja će oslobođena miloševićevskog sistema vrednosti znati bolje da se bori i za Kosovo i za Srbiju? Da će lakše da uhvati korak sa svetom, ispuni upitnik i brže uđe u Evropu? Ili je to pitanje bez glasnog odgovora. Ono na koje će svako odgovoriti sam za sebe. Kad izađe na izbore ili svoj odgovor da neizlaskom pred taj upitnik.