Pad konkurentnosti alarm je za državu

Iako su očekivanja države bila da će ove godine strane investicije iznositi dve milijarde dolara, do kraja juna u zemlju je ušlo tek 778 miliona dolara, što govori da zacrtani cilj neće biti nimalo lako ostvariv. „Očekujemo veću aktivnost u poslednjem kvartalu, a hoćemo li projektovani iznos od dve milijarde dolara i dostići, zavisi najviše od dinamike realizacije ugovorenih projekata, poput Fijata ili NIS-a. Ipak, ohrabrujuća je struktura dosadašnjih investicija, koje su uglavnom proizvodne, kao i kraći period realizacije projekata. Ako prodamo Telekom, ta cifra će biti značajno premašena, ako ne, nije nemoguće da cifra bude nešto manja“, kaže u razgovoru za NIN Božidar Laganin, direktor Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (Siepa). Zacrtanom cilju svakako neće doprineti rezultat na najnovijoj listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma, na kojoj je Srbija pala sa 93. na 96. mesto. Koliko to tera investitore? Sigurno je da pogoršavanje pozicije zemlje na listi konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma iz Davosa, koja je skoro objavljena, predstavlja loš signal za potencijalne strane ulagače. Pogoršanje konkurentnosti zemlje treba da bude alarm i podsticaj za veću i brzu aktivnost najodgovornijih, tj. Vlade na unapređenju poslovnog ambijenta. Imamo puno investicionih barijera ili nepotrebnog administriranja kako na republičkom tako i na lokalnom nivou i sa njima se moramo suočiti bez obzira na otpore koji se javljaju zbog nespremnosti preuzimanja odgovornosti ili ukidanja radnog mesta u administraciji. Giljotina propisa jeste dobar put i bilo bi dobro da je Vlada učini efikasnijom. Na poslu unapređenja ambijenta svi moramo odgovorno da se ponašamo. Kad ovo kažem, mislim i na privrednike na osnovu čijih izveštaja je kreirana lista konkurentnosti, a koji ponekad, pretpostavljam u želji da se snažnije ukaže na postojeće probleme, daju nerealno niske ocene i prikazuju situaciju težom nego što realno jeste. Ako svi uložimo napore, verujem da će rezultati tih aktivnosti u kratkom roku biti verifikovani i na listama konkurentnosti. Koje veće investicije očekujete u narednom periodu? Jedna od većih svakako će biti ulaganje irske kompanije „Kingspan“, koja će već u oktobru započeti pripreme za izgradnju fabrike izolacionih panela za krovove i fasade u Srbiji. U prvoj fazi investicija će iznositi oko 27 miliona evra i zaposliće između 130 i 150 ljudi. Oko 75 odsto proizvodnje nove fabrike biće namenjeno izvozu. Još se ne zna lokacija, a trenutno se za ovu fabriku bore dve opštine - Leskovac i Pirot. Očekujem da već na proleće 2011. projekat počne da živi. Ipak, jedna druga investicija, koja se već godinama najavljuje uporno izostaje - dolazak švedske Ikee. Zašto? Ikea jeste važan investitor, ne samo zbog zanimljivog asortimana robe već i zbog naše drvno-prerađivačke industrije koja može da živne. Dakle, istinski želimo da pomognemo Ikei da počne s radom. Ali, iz perspektive Siepe Ikea je tu. U Srbiji postoji Ikea d.o.o. i javnost treba da zna da je ona još 90-ih godina kupila parcelu od 20 hektara u Staroj Pazovi uz novosadski autoput, koja je tada plaćena po ceni od jedne marke po kvadratnom metru. Oni su, uz našu pomoć, prodali deo te parcele, tačnije tri hektara Volvou po ceni od 45 evra po kvadratu. Dakle, multiplikator je skoro 90. Ta parcela njima sada ne odgovara jer je po njihovim standardima predaleko od centra grada i aerodroma i nešto manja od minimalnih 20 hektara, zbog čega traže drugu lokaciju. Sa državom su pregovarali o zemljištu Instituta za stočarstvo u Zemunu, koje je Vlada Srbije bila spremna da im ustupi po minimalnoj ceni, ali uz obavezu Ikee da u narednim godinama otvori fabriku u Srbiji. Pokazalo se da Ikea traži ekskluzivitet, ali ništa ne nudi zauzvrat. Ne vidim razlog da država da zemljište maltene besplatno, a da ne obezbedi proizvodnju u Srbiji. Ali oni su već rekli da neće proizvodnju već samo šoping molove. Šta dalje? Niko im ne osporava pravo da kupe zemljište, ali ne po minimalnoj ceni od države već od privatnika. Dakle, to je najizvesniji scenario? Vrlo je moguć, ali to morate da pitate Ikeu. Da li je tačno da pregovarate sa Samsungom o otvaranju pogona u Subotici? Nije samo Samsung veliko ime sa kojim se vrlo aktivno razgovara. Ima ih više, ali molba svih njih je da se u fazi pregovaranja ne govori o tome u javnosti. Zašto? Zato što imaju probleme u svojim zemljama, jer otvaranje pogona ovde često znači zatvaranje u matičnoj zemlji. Bili smo svedoci problema Fijata u Italiji. Završen je novi krug prijava investitora za podsticaje države. Kakvi su rezultati? Imali smo rekordan odziv investitora. Čak 54 njih je apliciralo, a odobreno je više od 30 projekata. Ukupne investicije će iznositi oko 120 miliona evra i zaposliće oko 4.750 ljudi. Te investicije će biti realizovane u kratkom roku, jer za sve njih postoje preduslovi i poznate su lokacije. Grad Niš je bio među najaktivnijima. Među odobrenim projektima su otvaranje fabrike Jura korporacije u Nišu, koja bi prema projekcijama trebalo da zaposli 1.700 ljudi i investira 15 miliona evra, zatim italijanski Dajtek koji investira 13, 5 miliona evra, sa 400 zaposlenih, Gorenje u Staroj Pazovi gradi novu halu, (11, 7 miliona evra i 250 novih radnih mesta). Mišelin širi poslovanje u Srbiji, ulaže 16 miliona evra u pogone koji će zaposliti 220 ljudi u Pirotu. Ovo su samo najveći, a biće investicija u devastirane oblasti: Alibunar, Žabari, ali i u Beograd i Novi Sad. Koliko novca će na tih 120 miliona evra dati država iz budžeta? Daće 26 miliona evra. To i jeste ključna primedba ekonomista i analitičara, da država rasipa novac iz ionako tankog budžeta. Mnogi misle da su dovoljni poreski podsticaji. To nikako nije bacanje novca, već pametno usmeravanje sredstava. I već daje rezultate, jer je do sada država na 653 miliona evra koje su uložili investitori dala 47 miliona evra, a zaposleno je više od 17.000 ljudi. Uostalom, nismo mi izmislili toplu vodu, jer slični podsticaji postoje i u drugim zemljama. Mi smo kopirali model Slovenije, uz neka rešenja Slovačke i Irske. Tražili smo najprikladniji program za Srbiju. Program se odnosi i na strane i na domaće investitore, pa je jedna trećina odobrenih projekata iz zemlje. Ipak, bilo je primera da država pokrije čak 40 odsto investicije, kao recimo u Vlasotincu. Postavlja se onda pitanje da li stranci investiraju u Srbiju ili mi u njih? Tačno je da nas to u prvom momentu košta, ali naša analiza kaže da se čak u slučaju da dajemo najveći podsticaj - 10.000 evra, državi uloženo za šest godina petostruko vrati. U proseku, pomoć iznosi 2.500 evra po novozaposlenom, pa se kroz plate, poreze i sva druga davanja, pomoć vrati za godinu dana. Važniji su sinergetski efekti, jer takvi investitori donose posao malim i srednjim preduzećima i privreda od toga živi. Bilo je i loših iskustava, da investitori uzmu pomoć države, a ne krenu s projektom. Kako se država štiti od toga? Od 114 projekata imali smo dva koja nisu realizovana, a dobila su pomoć, to su britanski Zamberi u Vranju i kiparski Ksk kloting u Leskovcu. Oni nisu ispunili preuzete obaveze i pošto su sredstva koja dobijaju obezbeđena bankarskim garancijama, one su bile aktivirane, a sredstva vraćena u budžet. Na šta se investitori najčešće žale, jesu li to i dalje nerešeni imovinsko-pravni odnosi i duga procedura za dobijanje dozvola ? To su i dalje najčešći problemi. Pokušavamo da sugerišimo administraciji da ubrza procedure i olakša investitorima dolazak. Najviše je urađeno na lokalnom nivou, jer su opštine same prepoznale svoje interes. Neke opštine su izuzetno aktivne, čak spremne da otkupe zemljište od individualnih vlasnika, da ga pripreme za industrijske potrebe i da ga praktično poklone zainteresovanim investitorima. Nisu one naivne kad to rade, jer deo prihoda, poreza, koje kompanije plaćaju ostaje i njima. Sada imamo takmičenje između opština i svojevrsnu „bitku“ za investitore, što je odlično samo po sebi.