Mokranjac kao brend

Mnoge sumnje skeptika su sada, na kraju Mokranjčevih dana – razvejane! Jer, za koncerte, predstave i događanja u Negotinu tražila se karta više! Prvi put, u 45 godina dugoj tradiciji ovog festivala. Prvi put je zbog programa festivala na meti publike i kritike bila jedna žena, prva selektorka u njegovoj istoriji, dr Branka Radović. Doktor nauka, profesor na Univerzitetu u Kragujevcu, kritičar Politike, autor brojnih knjiga, od juna i predsednica Upravnog odbora prve privatne opere na Balkanu „Madlenijanuma“, ona već drugu godinu potpisuje selekciju Mokranjčevih dana, festivala od nacionalnog značaja. Kako kaže, program je koncipirala iz prošlogodišnjeg očaja kada su u sali Doma kulture koncert pratili samo ona i desetak ljudi! Festival je bio gotovo pred gašenjem. Zato se osmelila i radikalizovala program, prožimajući muzičke žanrove, osluškujući i želje publike koja je gotovo aklamacijom tražila da, posle prošlogodišnjeg gostovanja Pozorišta na Terazijama sa mjuziklom Cigani lete u nebo, sada vidi i mjuzikl Ateljea 212 Kosa. Karte za salu od samo 500 mesta u Domu kulture odmah su planule! Dovela je i zvezde muzičkih podijuma, opersku divu Draganu del Monako, i mlade pevače operske scene, Vladimira Andrića i Anetu Ilić. Nažalost, sopran svetskog glasa i direktorka Beogradske opere Katarina Jovanović, iako najavljena, nije došla. Posle tradicionalnog Natpevavanja horova prvog dana, u kojem su učestvovali Hor Stanko Dragojević iz Crne Gore, horovi Lola i Muzika humana iz Srbije, Josip Štolcer Slavenski iz Hrvatske i Stiv Naumov iz Makedonije, publika je s pažnjom slušala i dugim aplauzom pozdravljala i Prvo beogradsko pevačko društvo, tradicionalno učešće Akademskog hora Kolegijum muzikum sa neumornom Darinkom Matić-Marović, Hor Radio-televizije Srbije, Kamerni ansambl Rakija iz Norveške. Prošlogodišnji pobednik Natpevavanja, slovenački hor Ipavska, imao je i svoju reprizu u Beogradu, u Svečanoj sali Skupštine grada. Bio je to koncert pod nazivom Odjeci Mokranjčevih dana u organizaciji Mokranjčeve zadužbine i u saradnji sa Ministarstvom kulture Srbije, Skupštine grada i Opštine Stari grad. Tako su se Mokranjčevi dani proširili i na Beograd, kao što će i veliko finale biti tek 14. oktobra. Tada će iz Sankt Peterburga doći jedan od najboljih horova u svetu Glinka, uz naš Kolegijum muzikum prvi i najveći planetarni promoter Mokranjčevih rukoveti i nezaobilaznog Opela u fis molu i Liturgije. Tri dame su pevale džez na Mokranjčeve muzičke motive i dela - Bilja Krstić, Lena Kovačević i Svetlana Palada, uz muzičku pratnju Big benda RTS-a, i opravdale ove žanrovske avanture. U gustom programu od 10. do 15. septembra bila je zastupljena i muzika Dejana Despića, Isidore Žebeljan, Ivana Brkljačića, obeležena su dva veka od rođenja Šopena i Roberta Šumana, kao i 175 godina od rođenja kompozitora Davorina Jenka. Koncerte su imali pijanisti Sara Vujadinović, Uki Uvaskainen, Dejan Subotić i Tea Dimitrijević. Priređene su izložbe Etno baština istočne Srbije, i slike Vladimira Veličkovića iz kolekcije Negotinca Moše Todorovića, kao i radovi sa jedanaeste likovne kolonije Vratna. Održane su tribine, promocija časopisa Buktinja i knjige Partitura-skriveni svet tišine i zvuka u romanima Tomasa Mana i Hermana Hesea, u izdanju Zepter Book-a, intrigantno po temi, delo Slobodana Lazarevića, Aleksandra Đurića i dr Branke Radović. Da ovaj festival više nije bogu iza leđa već od prioritetnog, nacionalnog značaja, potvrdila je i prvi put podrška od dva miliona dinara republičkog Ministarstva kulture ali i ličnog prisustva samog ministra Nebojše Bradića, na otvaranju, u dvorištu Mokranjčeve rodne kuće. Lokalne vlasti su za ovogodišnju manifestaciju izdvojile pet miliona dinara. Od toga, tri miliona otišla su za rekonstrukciju Doma kulture, a dva za pripremu programa. Posle prošlogodišnjih kriznih dana i pretnje gašenjem Mokranjčevih dana, Negotin još nije postao srpski Salcburg kako to ambiciozno priželjkuje selektor Branka Radović, ali je moguće da Mokranjac postane srpski brend, kako je to nagovestila Milomirka Jovović, direktorka Doma kulture. Bitka za uljuđivanje koncertnih prostora, trgova i pjaceta u carstvu kafića sa folk muzikom, nije bila nimalo laka, u ovom pitoresknom gradu Negotinske krajine, nadomak Romulijane, priča nam Branka Radović. Kako ni festivali nisu imuni na politička zbivanja, pitali smo selektorku kakvo je njeno iskustvo u Negotinu, kao nestranačke ličnosti: - Vrlo su nepovoljne te česte političke smene u Negotinu, koje dovode u pitanje i selektorski posao. Sadašnji predsednik Opštine Vlajko Đorđević je prvi put na konferenciji za novinare govorio u duhu moje krilatice da će to biti budući Salcburg. Malo ko zna da je Salcburg bio u Mocartovo doba jedna palanka, pa je Mocart jedva čekao da pobegne iz njega i da se nikad ne vrati. Sada je od te palanke postao jedan od najvećih kulturnih i muzičkih centara Evrope. Mada su se šegačili na tu moju ideju, želeći to Negotinu, želela sam i bolje puteve, aerodrom, računala na tu izvanrednu lokaciju gde su Rumunija i Bugarska blizu, pa da Negotin postane turistički centar istočne Srbije. Možda će zvučati demagoški, ali da se napravi dobar festival treba mnogo više sredstava nego što nam Ministarstvo dodeli. Znam da su me zbog ideje o Negotinu našem Salcburgu proglasili utopistkinjom. Tako je sa svakom idejom. Prethodna predsednica opštine je izašla u susret toj ideji i popločala trg. To više nije seosko dvorište, već gradski trg. Kako je to popločano, došli su cinici i rekli: Eno ga našeg Tjenanmena!A želela sam da se izvuku ljudi iz kafića i pevaju zajedno sa članovima horova, jer su oni željni da se posle koncertne tenzije malo druže sa narodom. Uspela sam da i na pjacetu u parku dolaze ljudi da bi čuli Matiju Bećkovića, Peru Zupca, i druge pesnike. Takođe, uspeli smo, posle dugo godina protivljenja Crkve, da se u predivnom ambijentu crkve Svete trojice održavaju koncerti. Uostalom, Prvom beogradskom pevačkom društvu koje je osnovao Mokranjac i koje dolazi iz Saborne crkve, mesto je u crkvi. Zasluga prve dame Mokranjčevih dana je da je u selu Mokranju, odakle su Mokranjčevi, nadomak Negotina, animiran živalj da napravi trg sa Mokranjčevom bistom i svoj festival Niti tradicije. Tu se smenjuju folklorne grupe, igraju ceo dan i po najvećoj kiši deca i odrasli, seljaci kuvaju kukuruze, kačamak... To, nekad srpsko a danas vlaško selo je revitalizovano. Prvi put je prošle godine u njihovoj crkvi pevao Dečji hor RTS-a sa izvanrednim uspehom, a ove je Prvo beogradsko pevačko društvo nastupilo u Negotinu i u Mokranju. Kažemo gospođi Radović da joj zameraju i džeziranje Mokranjca: - Moja koncepcija je da muzika postoji u nečemu što se zove nju ejdž, a to je nešto što obuhvata sve vrste muzike. Nigde se danas ne ide na uski elitizam, to nema budućnost. Ide se ka umetničkom prožimanju žanrova, unazad nekoliko godina mjuzikl je dobio značajno mesto u programima. Na Internetu su se pojavili komentari „Ej, Branka, Branka, upropasti ti Mokranjca“, ili „ode u estradu“, a na sve se nadovezalo Dame pevaju džez. Mokranjac je bio čovek svoga doba u svakom pogledu. On je bio boem, boemski je živeo i u Minhenu i u Lajpcigu gde se školovao. Bio je narodski čovek, nije bio elitista. Moramo shvatiti da se stvari menjaju, znači džezirani Mokranjac je stvar današnje mladosti koja to želi. Te moje dame nisu bilo koje, to su vrhunske umetnice, i one džeziraju na Mokranjčevu Višnjičicu, Biljanu i druge kompozicije. Nekima su smetale prateće manifestacije i izložbe. Glinka će pokazati da i posle Mokranjčevih dana, Mokranjac traje. Želja mi je da to bude tako tokom cele godine. A bila sam nesrećna i hendikepirana što se na otvaranju pojavi 250 učesnika horova, a nema hora iz Negotina! E, ove godine imam dva hora iz Negotina kojima sam dala šansu, a dala sam šansu i mladim laureatima pijanistima, iako je ovo festival horova. Oni sviraju Šopena i Šumana, pa smo tako obeležili dva veka od njihovog rođenja. Nekoliko hiljada učesnika, i isto toliko gledalaca bilo je na ovogodišnjim Mokranjčevim danima. Bilo bi ih i više da Negotin ima salu od 2.000 mesta! Kao predsednica Umetničkog odbora Madlenijanuma, Branka Radović planira za iduću godinu jednu koprodukciju sa festivalom. Bila bi to saradnja jedne privatne ustanove i državne institucije, a naša sagovornica kaže da bi volela da to bude balet posvećen Mokranjcu, rađen na moderan način. Ako ne uspe u tome, može to biti i drama sa Mokranjčevom muzičkom podlogom. I da ne zaboravimo: najbolji su bili AKUD „Lola” iz Beograda sa dirigentom Milovanom Pančićem koji je osvojio statuetu „Mokranjac”, rad vajara Nebojše Mitrića. Tri umetnosti zajedno Ovo je pokušaj da se tri umetnosti stave na jedno mesto, da troje ljudi ozvuči slike, ili oslika muziku. Knjiga je dobila naziv Partitura (izdavač Zepter Book) po Tomasu Manu koji je jednom prilikom rekao: Moje knjige su u stvari partitura. Prvi tekst profesora Filološkog fakulteta u Kragujevcu Slobodana Lazarevića govori o Tomasu Manu, doktoru Faustusu i muzici. Drugi tekst je moj. Čitala sam Heseovu Igru staklenih perli i Stepskog vuka na muzikološki način. Slikar Aleksandar Đurić, koji je mesto akademika izgubio zbog jednog glasa, naslikao je nešto kao likovne etide koje su poseban prilog između ta dva teksta . To je njegova inspiracija našim tekstom i muzikom. Đurićeve slike će uskoro videti i beogradska publika.