Izbegnut „konflikt civilizacija“

Donedavno, u svetu, posebno anglosaksonskom, kada se pominjalo ime Terija DŽonsa, uvek bi se pomislilo na velškog komičara, režisera i pisca, rođenog 1942. Više nije tako. Istoimeni, deset godina mlađi, sveštenik jedne male verske grupe, koja sledi baptističku tradiciju, iz grada Gejnzvila u Floridi, sada je poznat svuda, tokom nedelju dana „slave“ pominjali su ga svi mediji sveta. On je za 11. septembar, devetu godišnjicu razaranja Svetskog trgovinskog centra u NJujorku, od strane islamskih terorista, kao i napada na Pentagon, kada je nastradalo oko tri hiljade ljudi, želeo da spali Kuran jer je on, po njemu, „đavolska“ knjiga i inspiracija nasilja. Do toga, srećom, nije došlo. DŽonsa, a izgleda i većinu Amerikanaca, izuzetno iritira namera muslimana da 230 koraka, kako je izbrojano, od epicentra tragedije, „Grand zeroa“ otvore „Islamski kulturni centar“ sa džamijom, što bi finansirala Saudijska Arabija. Protiv toga nije bio u prvim momentima ni predsednik Obama, mada se sada premišlja, videvši reakciju preneraženosti kod mnogih. To se shvata kao vređanje žrtava, kap koja je prelila čašu, prkošenje rodbini i prijateljima nastradalih. Svako ima u Americi pravo da bez formalnosti osnuje svoju zajednicu, pozivajući se na ustavnu slobodu mišljenja i savesti. Nije kažnjivo spaliti ni Kuran ni Bibliju, krst ili Mormonovu knjigu. Ni američka zastava nije posebno zaštićena, to je potvrdio Vrhovni sud 2003. Paljenje ma čega se može sprečiti jedino na osnovu vatrogasnih propisa, kao izazivanje opasnosti na otvorenom prostoru, ali tek kad ono nastupi. Kazna je 250 dolara. U Americi su „tradicionalni“ protestanti – anglikanci, prezbiterijanci, luterani (potekli iz Evrope) tokom vremena postali manjina, dominiraju zajednice nastale posebno od 18. do 20. veka, kao što su baptisti, metodisti, pentekostalni pokreti, mormoni. Oni imaju desetine miliona članova, puni su elana i veoma im je stalo do čuvanja hrišćanskih vrednosti. Za njih je, na primer, abortus ubistvo, homoseksualizam greh. Grupu Terija DŽonsa nijedna protestantska crkva, ni „stara“, ni novija, ne priznaje, što njemu i ne smeta. Tabla pred njegovim „molitvenim domom“ da će 11. septembar biti „dan spaljivanja Kurana“ nije privlačila pažnju dok se za nju nisu zainteresovali dopisnici moćnih TV mreža, posebno Si-En-Ena. Tako je o njegovim namerama saznala ne samo cela Amerika već ceo globus. Za nedelju dana dao je 150 izjava. Muslimanskim ekstremistima ovo je dobro došlo da ponovo mobilišu mase protiv Amerike i Zapada. U pakistanskim poplavljenim provincijama, posle prazničnog obeda Ramazanskog bajrama, pripremljenog od pirinča i drugih proizvoda poslatih iz Vašingtona kao „dar američkog naroda“, imami su predvodili demonstracije protiv svojih novih privremenih hranitelja. DŽonsovo ime, uz proklinjanje, uzvikivali su muslimanski širom sveta, u Islamabadu, Kabulu, Bagdadu, Kairu. Kako njegovu sliku nisu imali, spaljivali su one na kojima je predsednik. Barak Obama, po ocu musliman, kršten je kada mu je bilo 13 godina, do tada je bio musliman. Za konvertite u islamu nema milosti. Amerika nije u ratu sa islamom, nikada nećemo ratovati protiv neke vere, izjavljuje predsednik. Tog septembarskog dana (11), nije nas napala neka religija, već „bedna banda“ Al kaide, koja je veru izokrenula naopako. Međutim, nemali deo islama misli i manifestuje da je u ratu sa Obamom i njegovom „imperijom zla“, čitavom zapadnom civilizacijom. Ruka koju je predsednik ispružio muslimanskom svetu, govoreći na univerzitetu u Kairu 4. juna 2009. nije, bar javno, prihvaćena. Pominjao je i svoje „lično iskustvo“ (pohađao je islamsku školu), takođe „veliki doprinos“ islamske nauke svetskoj kulturi u srednjem veku. Od njega željeni „novi početak“ između Zapada i islama, izostalo je. Američki, britanski, nemački i drugi vojnici stacionirani u Avganistanu, i drugde, osetili su se ugroženim. Glavni komandant u Kabulu je odmah uputio poruku u Gejnzvil da se odustane od „paklene“ namere provociranja islamskog sveta. Oglasili su se i mnogi drugi, osim predsednika Obame: Vatikan, vašingtonski kardinal, američki rabini, ali i nemačka kancelarka Merkel, generalni sekretar NATO, Svetski savet crkava. Nemački ministar Vestervele je DŽonsa nazvao ludakom, kažnjavanim u Nemačkoj. Tako je prošao i 11. septembar, bez spaljivanja Kurana na Floridi. Ipak, jedan NJujorčanin je zapalio tri stranice Kurana, ali ga je policija odmah uhapsila jer je mogao da „izazove požar“. Sve crkve su se oglasile zvonima u 8.46, kada je prvi avion udario u severnu kulu „Blizanaca“. U NJujorku su se brojni okupili kako bi protestovali protiv „islamizacije Amerike“ i uspostavljanja „Nove Meke“ nedaleko od mesta istorijske tragedije. Dok je Amerikancima ovo bio dan tuge i nezalečenog šoka, ove godine, u isto vreme muslimanski sugrađani slavili su veseli praznik Ramazanskog Bajrama. Bila je primetna određena tenzija - podeljenost Amerike. Toga nije bilo u ovoj meri na osam prethodnih obeležavanja godišnjice terora. Predsednik je dan proveo u Vašingtonu, uz malo javnih reči: obratio se vojnicima, tražeći od nacije „duh jedinstva“ koji je poljuljan. Najbolji način da se suprotstavimo terorizmu je da očuvamo naše slobodarske vrednosti, u koje spada i sloboda vere, kao i tolerantnost. Američke crkve žale što je pastoru Teriju DŽonsu omogućen ovaj „spektakl“ kojim je ceo svet držao u napetosti. Preporučivali su, bez uspeha, medijima da ga ignorišu. Nije on crkva, ne samo zato što svi njegovi vernici mogu da se komotno smeste u jedan autobus. Istorija spaljivanja knjiga (biblioklazmusa) traje od kada je knjiga. Pre gotovo dva milenijuma Rimljani su palili jevrejske, potom i hrišćanske spise. Vaseljenski sabori sazivani su uvek da se neko učenje osudi i anatemiše, sledila su spaljivanja dela onih koji su zastupali arijanstvo, nestorijanstvo, ikonoborstvo. Po Evropi je u srednjem veku spaljivan jevrejski Talmud, 1415. spaljen je Jan Hus sa svojim knjigama, Rim je vatri predavao dela reformatora i vodio spisak zabranjenih knjiga. Po Rusiji su gorele takođe knjige „krivoverja“. U novije vreme kineska „kulturna revolucija“ palila je sve što ima veze sa religijom, posebno budizmom. U izraelskom mestu Or Jehuda pre dve godine jedan rabin je javno spaljivao Novi zavet koji su hrišćanski misionari, Jevreji, doneli da dele. U pravoslavnoj bogosloviji u Jekaterinburgu u Rusiji, pre više godina, sa blagoslovom lokalnog episkopa Nikona spaljivane su knjige čuvenih teologa prošloga veka Jovana Majendorfa, Aleksandra Šmemana, Aleksandra Mena, Nikolaja Atanasjeva, jer nisu dovoljno „pravoverne“, jer su „modernisti i jeretici“. Pri tome su smatrali da sprovode jevanđelje, odakle su na svoj način razumeli da ko ne ostane sa Hristom, osušiće se, biće „bačen u oganj i spaljen“ (Jovan, 15,6). Ritualno spaljivanje svetih knjiga i verskih spisa, kao i njihovih autora, branitelja ili distributera, autodafe izazivalo je kroz istoriju veliko uzbuđenje i satisfakciju kod palitelja, a preneraženost kod protivnika takvih (ne)dela. Danas crkve ne prećutkuju te stranice svoje prošlosti, tvrdeći da se to više nikada neće desiti. Poslednjih decenija sve je prisutniji „međureligijski dijalog“, koji iako ne donosi znatne plodove, predstavlja pozitivnu činjenicu. Ne ulazi se u doktrinarne razlike, respektuju se druge vere, traži se zajedničko: očuvanje svetskog mira, spasavanje od Boga stvorenog (ekologija), odbrana dostojanstva pojedinca i njegovog prava na sve dimenzije slobode. Švajcarski teolog Hans King (85) posvetio je život razumevanju između islama i hrišćanstva. On najnovije događaje ne shvata kao poraz njegovih ideja, već kao podstrek, potrebu da se vere „oslobode“ aktualnih političkih primesa i interpretacija. Na islamu je da pomogne da se slika o njemu ispravi, da ne izaziva asocijacije nasilja i netolerancije. Muslimanske vođe čak izbegavaju da rešavaju i međuislamske konflikte, poput onog između šiita i sunita, u kome godišnje strada na hiljade, posebno ovih prvih. Ako se nasilje praktikuje i za vreme svetoga posta, čak i na dan velikog praznika, u drugim religijama se samo pojačava podozrenje. Milijarderi Bliskog istoka koriste svoje bogatstvo od nafte premalo da bi u muslimanskom svetu ublažili bedu, nepismenost, razvili privredu, draža im je raskoš. Bolji život za milione muslimana po svetu suzio bi prostor za ekstremizam i spremnost za samožrtvovanje za veru. To bi bio i doprinos svetskom miru.