Globalizacija je zakon

Svaki menadžer mora da uz preuzimanje rukovodeće funkcije svojim novcem kupi akcije preduzeća i to u visini dve svoje godišnje plate. To je „propis“ koji je na ovogodišnjem Menadžment forumu jugoistočne Evrope Bled - Kopaonik, pod naslovom „Budućnost ekonomije i poslovni izazovi“ (Bled, 16. i 17. septembar) predložio nemački guru menadžmenta, prof. dr. Herman Simon iz firme Kucher&Partners. Kakve bi po(r)uke iz svetske krize i nastupajućih globalnih trendova mogla da izvuče Srbija bila je glavna tema ovog razgovora koji naravno nije mogao a da se ne odnosi na čitav svet. Kakve su razvojne perspektive za zemlje Balkana, posebno nas zanima vaša procena za Srbiju? Moram da priznam da nisam ekspert za Srbiju i srpske interne podatke. Bio sam prilično šokiran kada sam video brojke koje pokazuju da se Srbija nalazi još uvek daleko ispod nivoa dohotka i proizvodnje koje je dostigla 1990. godine. I trebaće joj još mnogo godina da dođe na tadašnju poziciju. S druge strane, Srbija je jedna od većih država na Balkanu, a u svetskim razmerama takođe je iznad proseka. Jugoslavija predstavlja prošlost, istoriju. Svaka država, nastala na prostoru Jugoslavije, mora da se pobrine za vlastitu sudbinu. Ne smete biti preokupirani onim što čine susedne države, morate da uzmete sudbinu u svoje ruke. Posebno je važno za Srbiju otvaranje u globalizacionoj igri. Vi morate da privučete strane investicije, srpske firme moraju da se takmiče izvan Srbije. Ako se izolujete od globalizacije, to će biti vrlo veliki hendikep. Ako prihvatite prilike koje globalizacija pruža, to će biti velika prednost. Na Forumu je u tom kontekstu spomenuta Ruanda, koja se vrlo brzo razvija. Koreja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja sveta u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka, a sada je jedna od najmodernijih, tehnološki najrazvijenijih država. Dakle, sve može da se uradi, ali ne u jednoj ili u tri godine, a morate da imate i podršku praktički čitavog stanovništva zemlje. U vašoj knjizi „Kako pobediti krizu” nudite 33 brza rešenja. Šta bi, međutim, bila vaša najvažnija preporuka menadžeru koji se bori da preživi na turbulentnom globalnom tržištu? Kriza je bila kriza prodaje, ljudi su odbijali da kupuju. U takvom slučaju, mora da se borite na frontu prodaje, da se borite protiv smanjenja obima prodaje i prihoda od prodaje. Zato bih menadžere upozorio da ne smanjuju budžete za prodaju i marketing. Pokušajte da ostanete na tržištu i da prodajete što je više moguće. I još jedna preporuka, povezana sa tim: ne radite to tako što ćete drastično smanjivati cene i odobravati velike popuste, budući da će to nagristi vašu marginu, vašu profitabilnost, a neće povećati obim prodaje. Dakle, održavajte prodaju i marketing, ne snižavajte cene previše, i pokušavajte da kroz te aktivnosti odbranite svoju poziciju na tržištu. Tokom sadašnje krize često čujemo kako je kriza istovremeno i prilika. Za koga? Šta menadžer mora da uradi da bi se ova izjava obistinila? To je, naravno, jedno od glupih uopštavanja. Ako se razbolite, to može biti prilika za promenu navika u ishrani ili za smanjenje težine, to je tačno, ali to nikome mnogo ne pomaže. Kriza može biti prilika u vrlo specifičnom pogledu, na primer ako jedan od vaših konkurenata oslabi, možete ga preuzeti, možete preuzeti njegove klijente, ako vaš konkurent otpušta kvalifikovane ljude, možete ih zaposliti. Ako su unutrašnje cene previsoke, kriza može pomoći da ih smanjite. Dakle, rekao bi, da kriza može biti prilika u određenom smislu, ali generalno ne verujte u tu uopštenu rečenicu. Za većinu firmi kriza je pretnja, a ne prilika. Napisali ste nekoliko uticajnih knjiga o poslovnim strategijama. Koliko su lekcije koje se tamo nude univerzalne? Koliko su one primenljive u tranzicijskoj privredi, kakva je srpska? Uzmimo jedan primer, gde sam dao jasne preporuke, bazirane na svojim istraživanjima i empirijskim dokazima. „Skriveni šampioni“, nepoznati tržišni lideri srednje veličine - tri najvažnije lekcije, koje sam od njih naučio, jesu: ambiciozni ciljevi, fokusiranje i internacionalizacija. Te preporuke, odnosno lekcije, primenljive su na gotovo sve firme srednje veličine. Ambicija je pokretačka energija. Fokus znači da možete biti dobri jedino ako se fokusirate; ako radite previše različitih stvari, bićete u svakoj od njih samo prosečni. Internacionalizacija ili globalizacija znači da ako ste u nečemu najbolji u Srbiji, pokušajte da budete na tom istom području najbolji i u Evropi i u svetu, a ne da se širite na druge grane u Srbiji. Tema vašeg govora na Forumu bila je “Poslovni trendovi koji oblikuju novu deceniju”. Da li možete identifikovati najznačajnije trendove, koji od njih su fundamentalno novi? Najveću promenu u trendovima predstavlja svest o ulozi menadžmenta u odnosu prema vlasništvu firmi. Jedan od uzroka krize bio je u tome što su menadžeri mogli da donose odluke za koje nisu snosili rizik i odgovornost. Oni su se igrali novcem akcionara. To se mora sprečiti. Najjednostavniji način da se to spreči jeste da menadžeri postanu akcionari, da ih se prinudi da investiraju značajne iznose vlastitog novca u firme, da drže novac u firmama, što će ih učiniti suvlasnicima i naterati ih da preuzmu rizik. To je najveća razlika pre i posle krize, budući da su ostali trendovi, kao globalizacija, postojali već i pre krize, internet je već postojao... Kakvu strategiju primeniti u vreme krize? Šta biste savetovali menedžerima jugoistočne Evrope, posebno Srbije? Najvažnije pitanje u vreme krize je preživljavanje, a to znači novac, gotovina, keš. Ako nemate novca, ne možete plaćati račune, zato sve u krizi mora biti usmereno na novčani tok. Morate se pobrinuti da svoj novac dobijete dovoljno brzo i da ne plaćate svoje račune prebrzo, keš je u krizi kralj. Moj savet u krizi je zato: kontrolišite svoj novčani tok svakodnevno. Ništa posebno ne bih savetovao ili preporučio menadžerima u Srbiji, u krizi je novac jedini kontrolni mehanizam, to ne zavisi od regije ili bili čega drugog. Moj bivši profesor je uvek govorio: gotovina je kao vazduh za disanje. Ako ga nemaš tri minuta, mrtav si. Prihodi su kao voda, bez koje možete nekoliko dana, a profit je kao hrana - bez hrane ili sa smanjenim obrocima možete preživeti nekoliko dana ili nedelja. Šta se događa sa kapitalizmom u sadašnjoj krizi? Kuda ide kapitalizam? Da li se na svetskoj sceni može ponovo pojaviti revolucionarna levica? Jednu od zapanjujućih pojava za mene predstavlja činjenica da radikalno leve socijalističke i komunističke partije nisu profitirale u krizi. Zar to nije začuđujuće? Moj utisak je da ljudi više ne veruju da komunizam ili ekstremni socijalizam može biti model za budućnost. Komunistički režimi u Kini i Vijetnamu praktikuju tržišnu privredu. Nemački, odnosno, evropski kontinentalni model socijalno-tržišne ekonomije izgleda da postaje sve prihvatljiviji. Očito američki kapitalizam je bio previše ekstreman. Odatle je kriza započela. Istorija je demantovala komunizam, a socijalno-tržišna ekonomija je neka vrsta kompromisa, u kome u osnovi prevladavaju snage tržišta, konkurencija itd, ali gde postoje korektivi za ljude, koji ne mogu da prežive u takvom kapitalizmu. To su karakteristike kontinentalnog evropskog modela, budući da Englezi dele više američki pogled na kapitalizam. Predviđam, dakle, da će razvoj kapitalizma ići u pravcu kontinentalnog evropskog modela.  Kineskom čudu se bliži kraj U poređenju sa ostalim velikim ekonomijama, Kina je u sadašnjoj krizi postigla najveći napredak. NJen rast je fascinantan, no da li je i održiv? Kina je do neke mere misterija. Često sam boravio u Kini, ali još uvek ne razumem kinesku privredu. Oni su investirali u programe stimulacije daleko najviše u odnosu na BDP. Prošle godine 45 odsto njihovog BDP-a došlo je od investicija. To nije održivo. Unutrašnja potrošnja nije velika, velika je štednja stanovništva, ljudi moraju da štede za starost, budući da nema penzionog sistema. Na strani proizvodnje vidimo visoku produktivnost, internacionalizaciju, ali struktura kineske privrede mora da se promeni u pravcu veće ravnoteže između unutrašnje potrošnje i državnih investicija u infrastrukturu. Moramo da vidimo da li će Kinezi biti sposobni da to postignu. NJihov ministar je najavio, da žele da održe postojeće stope rasta. Smatram, da stopa rasta od osam do 10 odsto ne može biti održiva u sledećih desetak godina. Jedno od ograničenja, na primer, predstavlja raspoloživost sirovina. Zatim, u Kini imamo politički sistem, koji je u teoriji nekompatibilan sa tržišnim sistemom. On deluje, ali da li će da deluje na duži rok? Ne postoji teorija koja objašnjava koegzistenciju autokratskog političkog i liberalnog, tržišnog ekonomskog sistema. Takve teorije nema, pa nemam ni objašnjenja ni prognoze kako će se sistem dalje razvijati. Susreo sam se sa mnogim vodećim ljudima kineske komunističke partije, meni su delovali kao tipični menadžeri. Oni upravljaju gradovima i provincijama kao preduzećima.