Korporacijski inkubatori

Slanje potomka sa akademskim aspiracijama na koledž ili fakultet predstavlja jedan od važnih prelomnih životnih trenutaka u porodicama na Zapadu. U globalnoj ekonomiji, kako piše „NJusvik“, u kojoj uspeh ili neuspeh kompanija često zavisi od intelektualnog doprinosa zaposlenih, više i visoko obrazovanje je, međutim, poprimilo širi smisao i veći značaj. Na korporacijskom univerzitetu „Hidorpauer“ u Moskvi budući rukovodioci hidroelektrana uče kako da ovladaju najsavremenijom tehnologijom turbina i dinamikom rotora, dok na „Petrobrasovom“ univerzitetu u Rio de Žaneiru mladi inženjeri petrohemije nastoje da savladaju tajne eksploatacije nafte skrivene 7.000 metara ispod Atlantskog okeana. Umesto veselog studentskog života i akademske atmosfere, tu su univerziteti koji funkcionišu kao korporacijski inkubatori, virtuelne naftne bušotine i kursevi za radnike na železnici koji se drže u vagonima u pokretu. Univerzitet zaista više nije ono što je nekada bio. Korporacijski koledži i fakulteti danas su sektor visokog obrazovanja koji se razvija najbržim tempom. Broj im se tokom protekle decenije više nego udvostručio i sada, prema podacima kojima raspolaže Anik Reno-Kolon, predsednica Svetskog saveta korporacijskih univerziteta, iznosi više od 4.000, dok je broj studenata koji na njima uče veći od četiri miliona, te stoga neki procenjuju da bi uskoro mogao da nadmaši broj studenata na tradicionalnim univerzitetima. Ono što je nekada predstavljalo luksuz 500 najbogatijih kompanija, sada postaje uobičajena praksa, te tako gotovo svako preduzeće koje drži do sebe može da ima sopstveni fakultet, ili ga eventualno deli sa nekom drugom firmom. Za razliku od tradicionalnih univerziteta, korporacijski fakulteti uglavnom ne izdaju diplome (mada neki, koji rade partnerski sa tradicionalnim univerzitetima, to i čine), već se umesto toga koncentrišu na intenzivne kurseve kraćeg trajanja, skrojene po meri konkretnih karijera i poslovnih disciplina. Ovaj koncept nije nov. „Mekdonalds“ je još 1961. u Ilinoisu organizovao Hamburger univerzitet za svoje menadžere srednjeg ranga. Sa širenjem mogućnosti na tržištu narasli su, međutim, i zahtevi. Zaposleni moraju biti u stanju da komuniciraju i rade u timovima, a dobro snalaženje u različitim kulturama danas vredi koliko i vladanje kvantnom mehanikom. „Ovo više nije samo prestižni projekt“, tvrdi Majkl Stanford sa Međunarodne škole za razvoj menadžmenta u Lozani. „Kompanije mnogo ozbiljnije shvataju ideju da je učenje i razvoj sredstva konkurencije, a preduzeća koja to ne čine od svojih radnika ne dobijaju maksimum“. Korporacijski univerziteti su različiti, u zavisnosti od brendova koje predstavljaju. Tradicionalne kompanije kao što su „DŽeneral elektrik“ i „Simens“ organizuju škole širom sveta, u nastojanju da zametnu svoj imperijalni trag. „Motorolini“ fakulteti su identični svuda u svetu, dok je „GDF Suec“ radikalno decentralizovan, a ruski „Oboronprom“ predstavlja mobilni univerzitet, koji timove instruktora šalje da drže seminare zaposlenima u njegovih 20 fabrika za montiranje helikoptera i aviona. Pri tom nimalo ne iznenađuje činjenica da se neki od najupečatljivijih primera korporativnog obrazovanja mogu naći u zemljama u razvoju u Aziji, centralnoj Evropi, Latinskoj Americi i Africi. Možda najimpresivniji među njima je indijski „Infosis“, čiji kompleks korporativnog univerziteta, „Global edjukejšn centar“ u Delhiju, po luksuzu, opremljenosti i kvalitetu nastave više podseća na neki bogato dotirani američki univerzitet, nego na tehnološki loše opremljene fakultete u zemljama Trećeg sveta. Ovakav napor je ranije bio suvišan. Velikim korporacijama je bilo dovoljno da odaberu najbolje mlade umove sa univerziteta različitih zemalja, koji su pružali solidno obrazovanje. Danas, međutim, kada se najnovije tehnologije i metode rukovođenja neprestano testiraju i usavršavaju u radnoj praksi, preduzeća su razvila vlastite obrazovne potrebe, a neka znanja i veštine naprosto se ne mogu kupiti ili nabaviti sa nekog drugog mesta. Pored toga, ljudima na tržištu radne snage zemalja u razvoju, mada su često vrlo talentovani i solidno obrazovani, „nedostaje veština komunikacije, sposobnost timskog rada, znanje im je suviše teorijsko, i naučeni su da budu preterano poslušni“, kaže Vidžaj Govindaradžan, profesor na Visokoj školi menadžmenta Tak u Darmutu. Tradicionalno visoko obrazovanje nikada neće izgubiti svoje mesto, ali u vreme kada kompanije često igraju pionirsku ulogu u domenu tehnologije, kada privredu pokreću nova saznanja, kada je potražnja za talentima veća od ponude i kada se korporacijski univerziteti razvijaju najbržim tempom, korporacijsko obrazovanje sve više postaje sinonim progresa.