Gazda Bajatović

Kada je Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa, rekao da bi ovo javno preduzeće moglo da preuzme 175 firmi, dužnika za gas, malo ko ga je ozbiljno shvatio. Jeste da je Bajatović po osnovu dugova već preuzeo tri gubitaša - Azotaru Pančevo, Fabriku stakla Paraćin i Metanolsko-sirćetni kompleks iz Kikinde - ali je vođenje na desetine preduzeća, od ciglana do šećerana, prekrupan zalogaj čak i za ambicioznog funkcionera SPS-a. Ipak, jednom pušten duh iz boce ne vraća se lako. Već pokrenuti mehanizam preuzimanja gubitaša koji, po Bajatovićevoj oceni, daje rezultate, verovatno će usisati još poneko od pomenutih 175 preduzeća. Među njima bi se mogle naći ciglane, industrija crepova, ali i pančevačka Petrohemija, u kojoj učešće Srbijagasa na dužničkoj osnovi stalno raste i već je dostiglo 14 odsto. Bajatović će uskoro gazdovati dobrim delom Srbije, može se zaključiti ako se najavljenom daljem preuzimanju dužnika doda i namera Srbijagasa da do proleća na našem tržištu osnuje sa ruskim partnerima i zajedničku banku i osiguravajuću kuću. Po broju preduzeća i zaposlenih kojima upravlja, moći će da stane na “crtu” i najkrupnijim kapitalistima u zemlji. Na primedbe da od Srbijagasa pravi holding i jača privrednu, ali i političku moć, bez ekonomskog pokrića, Bajatović za NIN odgovara: “Daj Bože da uspem da napravim taj projekat baš onako kako me kritikuju. Da Srbijagas ima učešće u mnogim delatnostima, da sačuvamo radna mesta i privredu Srbije. Ako neko misli da ću biti previše moćan, odmah da kažem da vredim koliko jedna telefonska sednica Vlade. Kao što me je Vlada postavila na telefonskoj sednici, isto tako sutra može da me razreši. Ne radi se ovde o pravljenju finansijske imperije Dušana Bajatovića, već o tome da pokušavam da jedno javno preduzeće vodim kao najbolje uređene zapadne kompanije”. Pozivanje na iskustva zapadnih kompanija, međutim, Bajatoviću baš i ne ide u prilog. Tamo je retko, ako ne i nezamislivo, da državna kompanija napravi toliki iskorak iz svoje delatnosti i postane neka vrsta državne “kape” za posrnula i propala preduzeća. Isto tako i trošak za sve poreske obveznike. “Neobično je da javno preduzeće pravi gigantski holding sa desetinama zavisnih preduzeća. To nije put kojim javna preduzeća treba da idu”, kaže za NIN ekonomista Boško Mijatović. Bilo bi logičnije, smatra naš sagovornik, da Srbijagas pokuša sudskim putem da naplati svoja potraživanja. Pitanje je zašto to do sada nije učinjeno. Mijatović tvrdi da Srbijagas nije u stanju da dobro vodi loša privatna preduzeća, a podržavljenje državnih preduzeća ima smisla koliko i presipanje iz šupljeg u prazno. Time se ne dolazi do novca, već samo do socijalnih problema. Ova ideja Mijatovića podseća na vremena Saveza komunista Jugoslavije, kada je država prisiljavala bolja preduzeća da integrišu loša. „Od jednog dobrog i jednog lošeg pravilo se jedno loše preduzeće. Dakle, ta politika rešavanja problema loših preduzeća kroz integraciju nije dala rezultate tada, pa ne može ni danas“, zaključuje NIN-ov sagovornik. Ko bi se kroz integraciju još mogao naći u okrilju Srbijagasa? Među 175 preduzeća, koja bi Srbijagas mogao da preuzme, najviše je ciglana, proizvođača crepova i malih farmi. Neki su na listi dužnika na osnovu dugova, utuženih kamata, otpusta iz privatizacije, sudskih sporova... Bajatović kaže da nije ideja da se sva preuzimaju, jer nije moguće u svima organizovati ekonomski racionalno poslovanje. “Ali ne možemo da pustimo da sva propadnu, a da naša potraživanja bacimo kroz prozor. Može se razmišljati o preuzimanju dela ciglarske industrije, jer ona ima perspektivu u građevinskom sektoru. Zašto se ne bismo dogovorili da neko specijalizovan preuzme ciglane i proizvođače crepa u naše ime, da ih oporavi, a onda da ih prodamo? Petrohemija je takođe državna strateška priča u kojoj Srbijagas ima udela. Ako se dogovorimo, na primer sa Rusima, koji imaju rafineriju pored Petrohemije, kojoj trebaju primarni benzin i gas, onda je logično da se Srbijagas uključi u to”, objašnjava Bajatović. Iskustva sa gubitašima prvi čovek Srbijagasa stekao je na slučajevima Fabrike stakla u Paraćinu, HIP Azotari u Pančevu i Metanolsko-sirćetnom kompleksu u Kikindi. Staklara je zbog neplaćenog duga za gas od 34 miliona evra, prešla u većinsko vlasništvo Srbijagasa. Po istom sistemu, tj. konverzijom potraživanja u vlasništvo, Srbijagas je stekao 81,6 odsto Azotare, kao i 51 odsto Metanolsko-sirćetnog kompleksa. Bajatović tvrdi da danas ova preduzeća “ne bi postojala na ekonomskoj mapi Srbije”, da Srbijagas nije ušao u njih i spasao ih od stečaja. Iako još nema ulaganja, investicioni program predviđen za Azotaru vredan je oko 50, za Staklaru Paraćin 60 miliona evra. Bajatovićeva ideja je da se ove kompanije oporave, reorganizuju, da im se očiste bilansi, investira i nakon toga prodaju. Zato će Vladi predložiti da Azotara Pančevo, koja ima ukupan dug od 130 miliona evra, uđe u vrstu „blagog stečaja”, sa unapred pripremljenim planom reorganizacije, da sva potraživanja uđu u kapital preduzeća i da time obaveze prema poveriocima budu svedene na nulu, kako bi ona postala kreditno i investiciono sposobna. “Već tražimo strateške partnere za Azotaru, uz saglasnost Vlade. Sarađujemo sa najboljim konsultantskim kućama u Evropi i tražićemo od budućeg partnera investicije po unapred utvrđenom programu, što će biti garancija da će se proizvodnja održati i podići na milion tona godišnje”, objašnjava Bajatović. Ne brine ga mnogo ni mogućnost da se partner ne nađe, jer će u tom slučaju Srbijagas završiti investicije, i to tako što će dati korporativnu garanciju Azotari da se u tu svrhu zaduži pod povoljnim uslovima. Preuzimanje nadležnosti sudova i stečajnih upravnika, kao i mešanje u nešto što nije posao Srbijagasa, Bajatović ne vidi kao problem. “Gde piše da to nije moj posao? Svako spasavanje preduzeća, čuvanje radnih mesta, socijalno odgovorno ponašanje, koje daje rezultate, jeste posao za nas iz privrede. Ne može to da uradi stečajni upravnik. Stečajevi moraju biti kratki, a resursi što pre ponovo aktivirani. Srbijagas ima resurse, kadrove, komitente i poverenje strateških investitora. Ovo je ekonomski nadmoćniji model od bilo kog drugog”. Ono što je za Bajatovića nadmoćan model, za ekonomistu Milana Kovačevića predstavlja naopaku i nakaradnu politiku javnog preduzeća, koja ne bi opstala nigde u normalnom svetu. Tim pre što Srbijagas i sam ima finansijske probleme. Sa nenaplaćenim potraživanjima od 55 milijardi dinara (oko 500 miliona evra) i kreditnom zaduženošću od 340 miliona evra, javno preduzeće Srbijagas i samo je posrnulo. Zato iz ovog preduzeća sve češće stižu dramatična upozorenja da neće imati čime da plate gas Rusima, te da će nam, poput svojevremeno Ukrajincima, biti zavrnuta „slavina“. Uprkos tome, planovi ne gube na ambicioznosti. „Bilo je samo pitanje dana kada će nekom direktoru javnog preduzeća pasti takva ideja na pamet. Motivi verovatno leže i u činjenici da se time otvara prostor za zapošljavanje novih kadrova, jer neko treba i da vodi ta preduzeća. Bajatović očito ima nameru da Srbijagas promoviše u holding i da sa našim parama gazduje kako mu volja“, kaže Kovačević za NIN. Razloge za preuzimanje, formulisane u rečenici da „ne bi otišli u stečaj“, Kovačević smatra besmislenim. I treba da odu u stečaj, jer je to znak poveriocima da nešto sa tim firmama nije kako treba, kaže Kovačević i dodaje: „Ako mogu da se oporave, izaći će iz stečaja reorganizovani, a ako ne, propašće. Nije posao javnog preduzeća da brine o tome ili da se time bavi“. Sve eventualne gubitke, buduće kredite i dalje subvencije gubitašima, platićemo mi - poreski obveznici, kroz budžet ili kroz poslovanje javnog preduzeća. Zato se postavlja pitanje ima li iko pravo da našim parama garantuje posao u propalim firmama? I zašto bi se reorganizacijom loših preduzeća i traženjem rešenja bavila gasna kompanija? Kovačević ovakav naum vidi kao alarm za državu da je krajnje vreme da se povuče iz javnih preduzeća i prepusti ih tržištu. A upravo tu i leži problem - Vlada ne želi da se povuče, jer su odličan izvor prihoda i idealno mesto za uhlebljenje partijskih kadrova. Osim toga, neko ko se pojavljuje kao spasilac od stečaja za stotine preduzeća, kao zaštitnik radnika i njihovih radnih mesta, mogao bi na tome lako i politički profitirati. „To politički može da da kratkoročne efekte i vrlo je zgodno u predizbornoj kampanji“, kaže za NIN Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka. Bajatović time nesumnjivo učvršćuje svoje pozicije i u SPS-u. Neko ko vodi holding i gazduje polovinom Srbije, mora da se pita. I u stranci i u vladi. Baš zato, Stojiljković veruje da o tako ozbiljnom pitanju ne bi smeo da odlučuje menadžment jednog javnog preduzeća nego Vlada Srbije. „Ako država zaista želi da spasi neka preduzeća od stečaja i spremna je da uloži u njih, onda je bolje da ide na otpis dugova, nego da jedno javno preduzeće preuzima propale firme“, kaže Stojiljković. Prvi čovek Srbijagasa ne krije da se ponaša kao vlasnik privatne firme, ali veruje da je to za dobrobit države. Istim argumentom branio je i svoja ranija ulaganja u beogradsku Informatiku, za čijih je 30 odsto akcija potrošio 220 miliona dinara (2,3 miliona evra). Tada je objašnjavao da su informacione tehnologije budućnost, te da su strateški važne za Srbijagas. Pravio je Bajatović i berzanske izlete. Krajem prošle godine kupio je na berzi 14 odsto akcija banjalučkog „Kosig osiguranja“ za 1,1 miliona evra, da bi pomogao partijskoj koleginici Mili Jezdimirović, direktorki beogradskog Dunav osiguranja da dokapitalizuje ovu kuću. Kasnije je akcije prodao Dunavu. Na napade ekonomista odgovara: „Napadaju me salonski ekonomisti, a ja se bavim privredom. Saveti i delovanje nekih od njih doveli su do toga da danas nemamo privredu. Znate, ti ekonomisti kažu - treba da smanjite troškove, a podignete proizvodnju. Samo niko ne kaže kako. Pa i ja bih da budem balerina, ali ne ide. Dakle, to je čista ekonomska demagogija, liberalni fundamentalizam koji je doživeo poraz”, kaže Bajatović. Poručuje da bi, ako se ugase firme zavisne od Srbijagasa, 12.000 ljudi ostalo bez posla, država bez poreza i doprinosa, a gubici bi bili samo veći. “Ortodoksna je glupost da trošim pare poreskih obveznika. Nisu to narodne pare, jer ne idu iz budžeta. Mi punimo budžet. To su pare Vlade Srbije i privrede”.  Ruska banka kao grinfild investicija Do kraja godine, prema očekivanju Dušana Bajatovića, biće doneta odluka o osnivanju zajedničke banke sa Gasprom bankom, kao i osiguravajuće kuće. „Na srpsko tržište se neće ući preko neke domaće banke, kao što je ranije bilo planirano. Iscrpeli smo potencijale na srpskom tržištu, nažalost predugo smo čekali i u ovom momentu je Vladi Srbije predložena grinfild investicija sa Gasprom bankom. Sa ruskom osiguravajućom kućom Sogaz već je završen ugovor o osnivanju novog osiguranja i čeka se odobrenje Vlade, a preduzeće bi moglo da bude operativno na proleće sledeće godine“, kaže Bajatović. Potraživanja Srbijagasa Delatnost Iznos (RSD) Privreda30,2 mlrd Daljinsko grejanje7,7 mlrd Distribucije gasa1,6 mlrd Zdravstvene ustanove272 mil Mala privreda99,5 mil Vojska Srbije71,6 mil Prosveta48,3 mil MUP6,5 mil Socijalne ustanove3,7 mil Izvor: Srbijagas (na dan 11.11.2010) Gasna elektrana u Azotari Iako tvrdi da će se za Azotaru Pančevo tražiti strateški partner, Bajatović ne krije da ima planove za ovu kompaniju. “Azotara je strateški važna za Srbijagas. Zašto? Ona ima malu luku na Dunavu i želimo da predložimo da se tamo izgradi gasna elektrana, da tamo napravimo rezervoare nafte, naftnih derivata i tečno-naftnog gasa. Razmatramo ideju o izgradnji rečnog terminala za tečni prirodni gas. Radi se o infrastrukturnim investicijama od pola milijarde evra, u kojima bi ulog Srbijagasa bila postojeća infrastruktura i imovina, ostalo bi pokrio strateški partner. Ovo je moguće uraditi u naredne dve do četiri godine. O tome već pregovaramo sa Rusima, Nemcima i Italijanima”, kaže prvi čovek Srbijagasa.