Kako „ skrasiti“ Artemija

Patrijarh Irinej Gavrilović od 17. novembra predsedava drugim ovogodišnjim redovnim zasedanjem Svetog arhijerejskog sabora (SAS). Nakon liturgije u manastiru Rakovica i godišnjeg pomena blaženopočivšem patrijarhu Pavlu, Sabor nastavlja rad u Patrijaršiji, po proceni sledeća četiri dana, pošto je 21. novembra Aranđelovdan, kada episkopi imaju obaveze u svojim eparhijama. Ukoliko bi morao da se produži i posle praznika, to bi značilo da se teže postiže saglasje o najvažnijim pitanjima. Dnevni red se unapred ne objavljuje, već se na početku zasedanja uruči učesnicima koji ga mogu dopuniti. Iz izjava više velikodostojnika saznaje se da će posebno o dvema temama na ovom kraćem Saboru nego što je prolećni, biti reči: „slučaju“ penzionisanog episkopa Artemija Radosavljevića, kao i namere da se podele pojedine velike eparhije i osnuju nove. I sam patrijarh je izdvojio ove dve teme, ne pominjući druge. Iako su njegove izjave o ovom pred Sabor bile kratke, moglo se naslutiti u kom smeru se kreću njegova razmišljanja. Samo nedelju dana pred Sabor, iznenada, javnost je saznala za pismo episkopa Artemija Sinodu, datirano sa 13. novembrom. Iako je ono bilo dostupno javnosti već desetak dana ranije, čak objavljeno u jednom nedeljniku, iz nepoznatih razloga dospelo je u medijski fokus tek krajem prošle nedelje. Naslov je gotovo svuda bio identičan „Artemije osniva novu crkvu“, istinopravoslavnu. To se iz integralnog teksta ne da direktno zaključiti. Autor privremenu zabranu služenja smatra nekanonskom, s njom se ne slaže i ne može joj se povinovati. Umesto pohvala što čuva kanone, on se kažnjava, umirovljen je „bezakono“, svrstan u raskolnike i jeretike. Ovo pismo predstavlja odgovor Sinodu na saopštenje od 18. septembra. Dva dana pre početka Sabora, objavljena je ponovna reakcija Sinoda. Obimna „literatura“ o odnosu između episkopa Artemija i Sabora, Sinoda i sadašnjeg i prethodnog patrijarha s druge strane, ovim je samo dopunjena. Episkop smatra da je on već šest godina izložen „nekanonskim odlukama i nemilim događajima“ iz Beograda, što znači da smatra da i patrijarh Pavle nije imao prema njemu razumevanja. Od kada se Sinod pod predsedavanjem novog patrijarha njime posebno bavi, u „slučaj“ se uključuje sve više njih, donose odluke, pišu pisma i knjige, drže konferencije za štampu, polemiše se, demonstrira. Na poslednjem Saboru, episkop je penzionisan, a Sinod je doneo odluku da mu se privremeno zabrani sveštenosluženje do ovog Sabora. Proteklih meseci, posebno poslednjih dana, predsaborska atmosfera obogaćena je od strane episkopovih sledbenika novim elementima. Konstatuje se da se zemljotres u Kraljevu dogodio dan posle Artemijevog imendana, Bog trese Srbiju i zbog „Parade ponosa“ koja je „oskrnavila“ zemlju, zbog brojnosti abortusa (posebno u Kraljevu), ali i zbog poziva papi da 2013. poseti Niš. I meteorit je shvaćen kao „znak Božji“, od 1877. do sada bilo ih je četiri puta, navodno uvek pred neki važan događaj. Među revniteljima, kako se samo uslovno mogu nazvati, podseća se na „proroštvo starca Gavrila“ Antonijevića, monaha umrlog 1999. u manastiru Sv. Luka u Bošnjanima kod Varvarina, koji je „prorekao“ da će, “ako ne dođe do pokajanja među narodom i kliricima“, Beograd biti razoren, Srbija doživeti velika stradanja a crkva se podeliti. Samo bi petorica vladika ostali „verni Bogu“, a ostali (nadmoćna većina), koji „rade za ekumenizam i Vatikan“, otpali od prave vere. Revnitelji su sigurni da je među njima Artemije, mada znaju ko bi mogli biti ostali. Uz to, Beograd „nema blagoslov da ostane prestonica“, to će biti Kruševac, tamo će biti krunisan srpski car. Na internet-stranicama privrženika, Artemije se doživljava kao žrtva srbomrzaca, belosvetskih moćnika, modernista, zagovornika unije sa Vatikanom. Za članove Sinoda, grupno i pojedinačno, sve više i za samog patrijarha, ne biraju se reči i kvalifikacije. Takođe i za predsednika Tadića. Ne zaboravljaju se ni „spoljni neprijatelji“, noviji i sadašnji, poput Bajdena, Olbrajtove, Solane. Beogradski mediji, po revniteljima, pišući o bivšem kosovskom vladiki, „svađaju srpski narod“, lažu, izmišljaju. Neki pak zapažaju da novine „prve saznaju šta se u crkvi dešava“ i da se to ipak pokaže tačnim. Često ima i političkih ideja, usmerenih protiv demokratije, tolerancije i pluralizma. „Antiekumenski skupovi“ pred Patrijaršijom poslednjih meseci, nisu uspeli da dostignu masovnost, priznaje i organizator. Oni su zamišljeni kao pritisak na rad Sinoda kao i sadašnjeg Sabora. Usmereni su takođe protiv članstva SPC u Svetskom savetu crkava, protiv posete pape Srbiji, pravoslavno-katoličkog bogoslovskog dijaloga, ali pre svega protiv odnosa prema vladiki Artemiju. Nesmotrena poseta, ovih dana, ruskog ambasadora Šišatovcu, kako se čuje, iznenadila je Patrijaršiju. Tim pre što i Rusija ima slične tendencije deoba u pravoslavlju, kao i Srbija. Osporavanja odluka Sabora, Sinoda, odbijanja njihove primene, javno polemisanje sa njima, nije dopušteno u praksi nijedne pravoslavne, takođe ni katoličke crkve. Sankcije pre ili kasnije slede, njihova paleta je široka. Bilo je u istoriji naravno i slučajeva da je kasnije utvrđeno da je neki episkop krivo optužen ili osuđen od „viših crkvenih vlasti“. Ta mogućnost ipak nije odlagala primenu mera crkvenih organa. Konstatacija da se neko nalazi na pragu raskola, ne izriče se lako. Ona je izneta poslednjih nedelja u više navrata. Episkop je nekoliko puta naglašavao da ne želi da ode u raskol, mada zna da se njegovi koraci mogu tako protumačiti. Patrijarh Irinej smatra da se tako nešto može izbeći, misli da će se penzionisani episkop „skrasiti“ i da će imati i dalje svoje mesto u SPC. To bi značilo da drugi episkopi, koji su mu bliski, treba da se angažuju tokom ovog sabora i privole ga na poštovanje kanonskog poretka, iako on misli da se prema njemu krši taj isti poredak. U episkopatu ima onih koji, ako i ne dele potpuno njegove stavove, ne žele da on bude penzionisan, ili pod nekom zabranom, ili raščinjen. To je pokazalo prolećno zasedanje Sabora. U svetskom pravoslavlju ne pokazuje se simpatija prema onima koje njihova jerarhija optuži da krše kanone. Krajem prošle nedelje su ruski, grčki, bugarski crkveni mediji odmah izvestili, bez daljih provera, sa negativnom konotacijom, da „nastaje istinopravoslavna srpska crkva“, kakvih već ima dvadesetak, gotovo pola ih je u Grčkoj. Pitanje podele eparhija na prvi pogled izgleda da se bez teškoća može rešavati. U Srbiji ih ima sa gotovo milion vernika, što otežava pastirski rad. Ako bi se primenio grčki model, koji se pokazao veoma prikladnim, moglo bi se odmah osnovati i desetak eparhija. Osim podele beogradske arhiepiskopije na tri dela, o čemu se govori već godinama, čak postoji i gotov plan, pominje se stvaranje raške i kruševačke eparhije i deoba srednjoevropske na dve ili tri. Trebalo bi razmišljati o uzdizanju nekih eparhija u rang mitropolije, prvenstveno administrativne centre (Novi Sad, Kragujevac, Niš), takođe i van Srbije (Banja Luka, Beč, Pariz, Melburn), ili nekim manastirima dati stavropigijalni status, čime bi bili pod direktnom upravom prvojerarha. U vezi otpočetog Sabora, nema mesta pesimizmu. Dosadašnje sinodalne odluke su „na proveri“, mada retko ko misli da će one biti odbačene, ma koliko polemika bila oko njih oštra i duga.