A sad Terzina pesma

Za razliku od Dragana DŽajića, Vladimira Cvetkovića i Miše Marinkovića, kojima suđenje još nije zakazano iako su od (početnički) režiranog spektakularnog hapšenja prošle gotovo tri godine, Zvezdan Terzić, bivši predsednik FS Srbije i takođe bivši direktor OFK Beograda, pojaviće se pred sudom u januaru i moći će da dokazuje ono što tvrdi od trenutka kada je pobegao: da je nevin. Tužilaštvo će imati priliku da dokaže svoje optužbe, ali sva je prilika da će se slučaj, sa žalbama i odlaganjima, rastezati u najboljem maniru srpskog pravosuđa. Protiv Svetlane Cece Ražnatović, nekadašnje predsednice „Obilića“, postupak za nezakonitu prodaju 16 igrača čime je, navodno, stekla protivpravnu dobit od 11 miliona evra, traje od 2003. i potrajaće još... Na sudski epilog takođe čeka svojevremeno hapšenje, februara 2008, Bate Butorovića, gazde Vojvodine, i trojice sudija, osumnjičenih za davanje i primanje mita. Kod nas je kriminal u fudbal ušao prvo preko bukvalnih otmica igrača. Najpoznatije su one Miloša Milutinovića početkom 50-ih i Steve Ostojića s početka 60-ih godina prošlog veka, u čemu su zapaženu ulogu imali visoki policijski funkcioneri angažovani kao amaterski sportski radnici u Zvezdi i Partizanu. Posle je došla „afera Planinić“ (nekadašnji golman sarajevskog Željezničara) sa nameštenim utakmicama za tiket sportske prognoze, podmićivanja sudija bilo je oduvek a klubovi su imali specijalno zadužene ljude koji su obavljali te poslove. U takvom okruženju logično je da mnogi koji su bili u direktnom dodiru sa parama nisu odolevali iskušenju pa su deo kolača, u sistemu bez kontrole, usmeravali ka svojim džepovima. Krajem 60-ih i početkom 70-ih godina bile su popularne duge zimske turneje po Južnoj Americi i Australiji tokom kojih se lova, najčešće, isplaćivala na ruke a upravama je prijavljivano onoliko koliko je trebalo. U novije vreme, u poslednjih tridesetak godina, ozbiljan izvor prihoda klubova postali su prodaja TV prava i, još više, prodaja igrača. Pre nego što su UEFA i FIFA, a kasnije i nacionalne lige, centralizovale prodaju TV prava, svaki klub je pregovarao za sebe i to je bila idealna situacija, posebno dok su vodeći klubovi bivše Jugoslavije značili nešto na evropskoj sceni. Inostrane kompanije utrkivale su se u ponudama, konkurencija je bila više nego nelojalna, a posao je bukvalno zavisio od klimanja glavom nekog predsednika ili generalnog sekretara koji je imao načina da ubedi upravu svog kluba da je ugovor sa tom i tom kompanijom „najbolji za klub“. Sećam se slučaja kada je jedan Turčin, sredinom 80-ih godina, došao u ondašnji FSJ sa željom da kupi prava na reklame za neku utakmicu reprezentacije Jugoslavije i izručio na sto pokojnog Branka Pejovića, ondašnjeg generalnog sekretara, brdo dolara... Pejović je odmah formirao komisiju i napravio zapisnik, ali koliko je sličnih primera ostalo nepoznato? Ipak, daleko najveći prihod dolazi od prodaje igrača. U početku su to, uglavnom, radili sami klubovi, fudbalski menadžeri bili su retkost, oni koji su radili taj posao, poput Juliusa Ukrajinčeka, više su organizovali turnire i turneje nego što su preprodavali igrače. Kada su cifre za transfere počele ozbiljno da rastu, u posao su počeli da se uključuju agenti i odavno već nema iole talentovanijeg fudbalera o kome neko već „ne brine“. Tome najčešće doprinose prvo roditelji jer maštaju da baš njihovo dete napravi karijeru i jednog dana zaradi velike pare. Da se razumemo, posao fudbalskog i uopšte sportskog agenta je legalna, legitimna i čak neophodna profesija. Velika većina agenata pošteno radi svoj posao a zastupanje igrača nije sasvim jednostavno i ne svodi se samo na (uobičajenih) 10 odsto provizije koju u Evropi plaćaju klubovi dok, recimo, u NBA agente plaćaju sami igrači i taj procenat retko prelazi 4-5 procenata. Problem je u tome što su, osetivši šansu za laku zaradu, u fudbal, kao agenti, počeli da se ubacuju ljudi iz sveta kriminala. Ranije su, dok je FIFA (do 2003), kontrolisala i davala licence pod uslovima koji su bili mnogo stroži od današnjih (pored ostalog, trebalo je položiti i 100.000 švajcarskih franaka garancije) znali da, kao štit, izbace čoveka sa licencom FIFA koji se pojavljivao kao zvanični agent iako su drugi vodili posao. Otkad je FIFA izdavanje licenci prepustila nacionalnim savezima, do tog papira dolazi se znatno lakše i posao, maltene, može da radi ko hoće. Mladi igrači, posebno ako kao talenti stasavaju u manjim klubovima, često postaju žrtve kriminalnih grupa koje mladiću „pružaju podršku i zaštitu“ u zamenu za procenat „kad ode napolje“. Priča se da su svojevremeno Danka Lazovića kontrolisali Zemunci, a kažu da iza problema koje ima Vladimir Stojković stoji neki samozvani menadžer koji je ostao „kratak“ za deo kome se nadao jer je transfer obavljen na nivou klubova, bez posredovanja agenata... Štampa spominje i neke „repove“ transfera Mihajla Pjanovića, Boška Jankovića, Nikole Žigića... A koliko taj posrednički posao može da bude unosan neka posluži primer agenta Zlatana Ibrahimovića, Finac Mino Raiola, koji je na povratku Šveđanina bosanskog porekla iz Barselone u Italiju letos zaradio četiri miliona evra... Prema podacima FIFA, u fudbalu danas radi 2.688 registrovanih agenata, na čelu liste je Italija sa čak 727 ljudi koji se bave ovim poslom. Srbija je na zavidnom 12. mestu sa 112 agenata. Prema podacima UEFA, klubovi su 2010. potrošili 1,3 milijarde evra što je, po rečima Mišela Platinija, predsednika UEFA, za oko 30 odsto manje nego prethodne sezone kada je obrt bio oko 1,7 milijardi. Dakle, klubovi su 2009. agentima platili oko 170 miliona evra provizije a ove godine oko 130 miliona. Poslednjih godina, otkad Evropska unija, UEFA i FIFA pokušavaju da kontrolišu tokove novca, agenti imaju veoma važnu ulogu. Pošto je sve teže doći do „crnih para“ i pošto je „keš“ gotovo isključen iz poslovanja, legalni način za privatni biznis u fudbalu je „tal“ sa agentima. U praksi to izgleda ovako: postoji klub koji je spreman da proda igrača, kao i onaj, ili više njih, koji bi da ga kupe. Ako je igrač pod ugovorom, što je najčešći slučaj, odgovorni ljudi se ponekad „stimulišu“ od strane agenta, njegovim ličnim parama koje on računa kao „trošak poslovanja“, da se igrač pusti a drugi deo „dila“ je napumpavanje cene sa ljudima iz kluba-kupca. Agent obično nudi nekome ko odlučuje procenat od povećanja transfera, ako je, recimo, ugovorena cifra milion evra a potom se popne na 1,2 ili 1,5 miliona, agent će dobiti 120.000 -150.00 evra od kojih će dogovoreni deo dati zaslužnom za to povećanje. Nekada su, ne samo kod nas, mnogo veće afere bile u Italiji, nameštalo se zbog dobitka na sportskoj prognozi a sada su u modi kladionice pred kojima može da padne i jedna Bundes-liga. Ovih dana stiže vest da su pod istragom mnogi grčki klubovi... Kriminala u fudbalu ima otkad su u njega ušle pare, a tome je gotovo ceo vek. Problem je u tome što je kriminal u fudbalu vidljiviji i, po pravilu, sumnjiviji nego u drugim oblastima. Ali, ako vam kradu benzin na pumpama, ako vas varaju na naplatnim rampama, ako vam naduvavaju račune gde god mogu, ako na tenderima pobeđuju oni koji treba da pobede, ako se političke stranke finansiraju iz nikada objavljenih izvora, ako je jedan osumnjičeni narkodiler bio legalni vlasnik „pola Srbije“, kako i zašto očekivati da samo fudbal bude uzoran i čist? Naši agenti Među agentima sa našom licencom su i neki koji odavno rade u inostranstvu, poput LJube Radanovića i Ranka Stojića (Belgija), Mladena Furtule (Grčka), Milana Ćalasana (Francuska), Zorana Stojadinovića (Španija), ali isto tako nema nekih koji su prijavljeni u zemljama u kojima žive, poput Zorana Vekića (Španija) ili Vladimira Pavkovića (Belgija). Među vlasnicima naše licence su i bivši fudbaleri Nebojša Krupniković, Nikola Damjanac, Miloš Drizić, Branko Milovanović, a takođe i četiri žene. U našem okruženju Hrvatska ima 51 agenta, Slovenija 26, Makedonija 38 a Crna Gora 6. Sve skupa, na prostoru eks-Ju radi 355 fudbalskih agenata. Bara mala a mnogo krokodila... Dačićeve „kolege“ Ivica Dačić, ministar unutrašnjih poslova, nedavno reče da je svojevremeno bio predsednik jednog malog fudbalskog kluba a da mnoge njegove kolege-predsednici odavno više nisu među živima. Lista ubijenih „fudbalskih ljudi“ u Srbiji, kao i njihova prošlost, pokazuje da su u fudbal ušli tražeći ili laku zaradu ili pranje para stečenih prljavim poslovima. Izuzetak je Branko Bulatović, bivši generalni sekretar FSJ, koji , po tvrdnjama Dejana Savićevića, bliskog prijatelja, nije ubijen zbog fudbala. 1995. Miodrag - Miša Nikšić, predsednik FK Zvezdara, izrešetan ispred kafića u Hadži Milentijevoj ulici 1998. Jusuf - Jusa Bulić, vlasnik FK Železnik, ubijen ispred kafića u Novom Beogradu 1999. Petar Milošević, predsednik FK Bežanija, ubijen kod Tržnog centra „Enjub“ u Novom Beogradu 2000. Radoslav Trlajić (Bata Trlaja), predsednik FK Bežanija, izrešetan iz „kalašnjikova“ u jurnjavi automobilom u Novom Beogradu 2000. Željko Ražnatović Arkan, vlasnik FK Obilić, ubijen u hotelu „Interkontinental“ 2000. Branislav Trojanović Trojke, gazda FK Zvezdara, ubijen dok je ulazio u automobil parkiran ispred njegove kuće 2000. Branislav Lainović Dugi, predsednik FK Slavija iz Novog Sada, ubijen ispred hotela „Srbija“ u Beogradu 2004. Branko - Bata Bulatović, generalni sekretar FSJ, ubijen ispred ulaza u zgradu Fudbalskog saveza na Terazijama 2006. Goran Mijatović Mita, predsednik FK Bežanija, poginuo u eksploziji automobila na Bežanijskoj kosi