Mrkonjić, Bodrijar i darmar

Iz dobro „obaveštenih krugova“ u opticaj je puštena urbana legenda saglasno kojoj prezident Tadić, kao nekada halif Harun al Rašid, pod okriljem noći, u neupadljivom automobilu i bez pratnje, krstari deonicom autoputa od Novog Sada do Subotice i proverava kako napreduju radovi. Ako to radi, bolje bi mu bilo da to čini danju iz prostog razloga što noć prikriva mnogo toga. A ja tvrdim, džaba kreči: autoput nikada neće biti završen. Kasnije ću objasniti na čemu temeljim svoju tvrdnju. Protomajstor Mrkonjić je onomad obećao da će ta deonica biti završena do Nove godine, ali kako stvari stoje – ništa od toga. Slučaj je udesio da sam u poslednjih mesec dana dva puta išao u Suboticu. Ako je prezident video ono što sam ja video, mora da je bio razočaran. Nešto se tu, doduše, radi; nešto se kopa; kamioni jure i tamo i ’vamo. Ali vidljivog napretka nema. Druga jedna legenda kaže da i Zaštićeni svedok, iz svojih razloga, takođe krstari koridorom i baca skeptične poglede na pustoš sa desne strane puta. Ako je tačno, a nema razloga da ne bude, da Prezident ne veruje medijima i da lično kontroliše radove, onda je to odlična ilustracija njegove politike, a trasa Novi Sad – Subotica slika i prilika naše sudbine. Država Srbija, naime, najbolje funkcioniše u vizuelnim medijima, a najefikasnija je u direktnim prenosima. Mrkonjić, kao iskusan kadar koji rešava sve, odlično je shvatio suštinu stvari. Zakaže tako Mrka snimanje u Grdeličkoj klisuri, televizije se sjate, odnekud dolazi i mehanizacija, održi se par prigodnih govorancija, a onda TV ekipe na jednu, a mehanizacija na drugu stranu. Kritički duhovi odmah osipaju drvlje i kamenje na Mrkonjića. Nemam nameru da branim Mrku, ali sve mi se čini da se i drugi, čak i važniji poslovi, obavljaju na isti način. Koridor 10 je u stvari paradigma Srbije kao simulakruma države. Bodrijar je posvetio mnoge strane problemu simulacije i simulakruma i na tu temu se više nema šta suvislo reći. Ali čovek je govorio o simulacijama unutar realnog sistema. U tom smislu, u Francuskoj, recimo, kao stvarnoj državi nastaje i opstaje mnoštvo simulacija i simulakruma; često ih je, kao i ovde, nemoguće razlikovati od „originala“, ali struktura stvarnosti ostaje netaknuta. I zbog toga Francuska ima odlične puteve. Naš – kako izgleda nerešiv problem - jeste nestvarnost sistema i posledična nerealnost srpske države. Od svog nastanka pa do današnjeg dana, srpska država je u suštini pozorišna maska okrenuta prema svetu koji kao subjekte međunarodnog prava priznaje isključivo države, ne i narode. Upravo su lokalne političke elite te koje državu Srbiju tradicionalno shvataju kao provizorijum, kao privremeno, prelazno stanje između sadašnjosti i nedređene budućnosti u kojoj svi Srbi treba da budu okupljeni u jednoj zajednici. Možda bi ta zajednica i bila moguća – čak je u jednom trenutku, u raznoraznim Jugoslavijama i bila moguća – ali u tom nastojanju država neprestano „jede“ samu sebe. Sve nestaje u provizornosti, privremenosti i prelaznosti. Oni koji češće zalaze u takozvanu provinciju bez sumnje su po tamošnjim varošima zapazili veliki broj ambiciozno zamišljenih, započetih i potom nikada dovršenih građevina. Da li je u pitanju nedostatak novca, kojim se ovde pravda sve (a da se niko ne zapita: zašto nema novca)? Neće biti. Većina tih projekata, uključujući i famozni koridor, započeti su u vremenima kada se u parama nije oskudevalo. Da, onda, nije u pitanju nedostatak volje? Ne bi se reklo. Živahna smo mi sorta. Uvek spremna na akciju. Da vidimo? Možda našim graditeljima manjka znanje. Neće ni to biti. Posreći li im se da dobiju neki posao u inostranstvu, radove privode kraju u savršenom redu i još pre roka. Pa zašto onda tvrdim da autoput nikada neće biti sagrađen? Iz prostog razloga što je tehnički nemoguće izgraditi put unutar jedne iluzije. Ovde ne mislim na teritoriju, realnu kao u bilo kojoj drugoj zemlji, već na politički sistem koji tu teritoriju sistematski pustoši. Neću ovde govoriti o opštim mestima: o korupciji, lopovluku i javašluku; sve je pomenuto puka posledica endemske politike konceptualizma. Srpske političke elite se ponašaju kao Bodrijarova parabola o teoriji „koja postavlja zamke i čeka da se stvarnost uhvati u nju“. Jednom je to teorijska zamka Velike Srbije u kojoj će se moderni putevi podrazumevati, drugi put je to milenaristička nada u dolazak komunizma u kome će se problemi rešavati, a putevi graditi sami od sebe. Treći (i ne poslednji) put patriotske snage postavljaju lukavu zamku u očekivanju da u nju upadnu Rusija, Indija i Kina i da udruženim snagama izgrade Koridor 10. I još mnogo čega nedostajućeg, a neophodnog. Jego Sijatelstvo Tadić je, kanda, shvatio da to tako ne može ići do u nedogled i da je sve to zapravo zapelo u bezizlaznom ćorsokaku koga već dvadeset i kusur godina eufemistički nazivamo „kriza“, „sankcije“ ili „inflacija“. Neki njegovi postupci, među kojima i hipotetički obilasci gradilišta, ukazuju da je tako. Ali i dalje tvrdim da autoput nikada neće biti završen. NJegovi stidljivi pokušaji da srpsku državu i društvo izvede iz začaranog kruga modernizovanog šamanizma i plemenske običajnosti osuđeni su na propast iz prostog razloga što bi on da dešamanizaciju sprovede istim metodama koje su nas i dovele na ivicu propasti. I on, naime, postavlja konceptualne zamke i čeka da u njih upadne svetskoistorijska realnost. Najdalje je u tom zaludnom poslu otišao Zoran Đinđić, ali je ubrzo optužen za samovolju, a potom i ubijen. I tu je suština svih naših posrtanja: naša posrnulost i zaostalost su legalne, legitimne i u poslednje dve decenije verifikovane na demokratskim izborima. Svaki čin usmeren na razbijanje tvrđave srpskih iluzija u stvari je čin veleizdaje. I zato su donekle u pravu telali takozvanog „patriotskog bloka“ koji svaki pokušaj modernizacije naše zemlje kvalifikuju kao izdaju. Koridor 10, posebno deonica Novi Sad-Subotica, u neku ruku je laboratorija, neka vrsta oglednog dobra na kome se kao na dlanu vidi opšte stanje u Srbiji. Sa desne strane džade, mestimično veoma dobre, mestimično pune džombi, nailazimo na benzinske stanice i motele, kakvih se ne bi postideli ni autoputevi u razvijenijim zemljama. Sa leve, pak, strane vidimo urvine, bunare, kamione iz pedesetih godina, opšti jedan haos iz kojeg – ovde-onde – stidljivo proviri komad asfalta. Para, dakle, ima. Da nema, ništa se ne bi gradilo. Volje, takođe, ima. Da je nema opet se ništa ne bi gradilo. Pa zbog čega, onda, radovi ne napreduju? Ne bih isključio da to ona vila iz narodnih pesama noću razgrađuje ono što neimari danju sazidaju, a to potkrepljuju pojave plamtećih meteorita i dece koja bez prethodnog učenja progovaraju nemački i engleski. Kako stvari stoje, Prezidentu ne preostaje ništa drugo nego da u temelje Koridora 10 uzida neko čeljade. Pre nekoliko stotina godina to je pomagalo. Pa zašto ne bi i sad. Ionako se ništa nije promenilo. (Autor redovno piše i za dnevni list „Danas“)