GOVOR TELA

Okršaje najboljih svetskih odbojkašica u Japanu, ljubitelji ovog, izuzetno atraktivnog a, po meni, i najseksepilnijeg sporta mogli su, ako su noćobdije ili ranoranioci, da gledaju u direktnim, a ljubitelji komfora, u odloženim prenosima, na programima RTS. I, nakon svega, veoma sam razočaran. Ne mislim, pri tom, na ostvareno osmo mesto. Držim, naime, do stava da ljudi iz ove male i uboge zemlje, koji, ne samo u sportu, već u bilo kom takmičenju sa svetskim predznakom, osvoje neko od prvih deset mesta, jesu istinski heroji. Najbolji među nama, kojima nacija treba da se klanja do poda. Jer, uz ostalo, oni dolaze iz države u kojoj se bezobrazno malo ulaže u bilo šta, a predvode ih ljudi, formalno makar, koji, takvi kakvi su, ne zaslužuju privilegiju da se nazivaju starešinama onima koji postižu svetski vredne rezultate. Uostalom, zar nam i Predsednik nije onomad, u jednoj belosvetskoj anketi, osvojio tek 26. mesto „po ljepotu“ (gori je po plasmanu čak i od fudbalera!) što je iznenadilo, i do suza pogodilo, članove ženske momčadi i muške ženskadi iz najbližeg Mu okruženja. A tako su se nadali... Odbojkašice, dakle, nisu ovoga puta dotakle ni svoj talenat, ni sopstvene mogućnosti. Jer, te dve sedmice protekle su u znaku nedovoljne fizičke spreme, labilne psihe, neborbenosti, neuigranosti, čudne melanholije... Nisu one više podanice „carstva u kojem caruje drugarstvo“. Tim je značajno podmlađen, što je dobro, ali nisam prepoznao onu hemiju koja je krasila ekipu u poslednjih sedam-osam godina. Kao što, nažalost, ni selektor Zoran Terzić, personifikacija svih dosadašnjih uspeha naše ženske odbojke, više nije isti. Te-ve slika: mnogi, čak ključni, tajm-auti su bili čista komemoracija. Nema više prepoznatljivog žara u tim dogovorima, izliva emocija, kritike, svađa ponekad, čak i suza... ali i pobeda! Japan je pokazao da se rastanak ozbiljno primakao. Govor njihovih tela bio je vrlo ilustrativan. U tu bezvoljnost i bezidejnost potpuno su se uklopili reporter Radoslav Simić i Ratko Pavličić, stručni konsultant. Tuga i opomena. Nego, šta bi sa Duškom Koraćem, veteranom u Sportskoj redakciji RTS, specijalistom i za odbojku? Nije komentarisao mečeve muške reprezentacije u Italiji, a preskočio je (sem jednom?) i događanja u Japanu. Znam da ga mnogi gledaoci (za razliku od mene), veoma ne vole. OK. Javni poslovi i njihovi nosioci podložni su kritici, pa tako i lik i delo D. K. Ako ljudi koji odlučuju u zdanju u beogradskoj Takovskoj ulici misle da im Korać nije, iz raznih razloga, po volji, zašto mu, onda, dozvoljavaju da prenosi domaće odbojkaške utakmice? Nerazumljivo. Licemerno...