Putin, Vladimir Putin

U Putinovim biografijama koje su obelodanjene pre oko deceniju posle njegovog „iznenadnog“ uspona na čelo Rusije postoji i priča kako je Vladimir sreo LJudmilu. Kad je LJudmilina prijateljica, iz dana kad su bile stjuardese u „Aeroflotu“, pošla u teatar s novim udvaračem ona je povela i nju, a on kako to sudbina zna da udesi pođe s Vladimirom. Lepo se to razvijalo te večeri, te su LJudmila i Vladimir dogovorili da se ponovo vide. Brak, zajednički život, deca, dokaz su da je do tog susreta došlo, ali je za našu priču zanimljiv LJudmilin nemir pred taj susret: devojku je mučilo osećanje neizvesnosti kad je u trenutku shvatila da ona ne može da se seti kako tačno taj momak izgleda. Nije bila sigurna da će moći da ga prepozna kad ga vidi. Neki detalj na licu? Frizura? Nešto što bi skretalo pažnju? Ništa nije upamtila. Naravno, Vladimir Putin je već tada pripadao vrsti ljudi kojima ne bi bio problem da pronađu bilo koga i bilo gde... Ova epizoda bi mogla da posluži kao dokaz i za paradoks i za „normalnost“ činjenice, da takav lik posle postaje superstar svetske političke scene. Otkud mu ta sposobnost da „ubriše sebe“: je li to prirodan talenat, ili se to uči u „ozbiljnim školama“ koje je Putin pohađao posle fakulteta, ili pak ovaj nivo može doseći samo lik u kome se ujedinjuju činjenice iz oba prethodna pitanja? Da li je paradoks i to što je Vladimir Putin savršeno ovladao znanjima koja dolaze iz sistema protiv koga se on (u mladosti) istrajno borio i to kao „frontmen“ – u Nemačkoj gde su se „bitke Hladnog rata“ odigravale u najzaoštrenijim i najsofisticiranijim oblicima? Ali kad je reč o onom što se zove „imidž političara“ ili „vrhunski brend“ valja se po razjašnjenje vratiti u doba kad je Putin još bio deran koji je u radničkom predgrađu Lenjingrada jurio za krpenjačom. Uzećemo detalj iz kultne knjige iz oblasti „psihologije reklame“ Vansa Pakarda sugestivnog naslova „Skriveni ubeđivači“. Naime, 1956. američki časopis Nejšn biznis, organ Trgovačke komore SAD, „sa zadovoljstvom je najavio novi, biznismenski prilaz politici“, što podrazumeva da će partije „prodavati svoje kandidate i stavove pomoću istih metoda koje je privreda razvila da bi prodavala robu“. Pakard je citirao i detalj koji se odnosi na TV-doba koje je tek dolazilo: „Pored toga što će morati da ima sonorni glas i dobru dikciju, kandidat će morati da bude sposoban da izgleda ’iskreno’ pred TV-kamerama...“ Kao što je poznato, prvi veliki igrač u tom novom koordinatom sistemu je bio 35. američki predsednik DŽon Kenedi koji je izabran 1961. (Na Kenedija je atentat izvršen u Dalasu 1963) Od tada je TV-upotreba javnog mnjenja uobičajen postupak u demokratijama, što je – po mišljenju Naomi Klajn, svetski poznatog eksperta za upotrebu brendova – svoj vrhunac dostiglo pre dve godine u vreme predsedničke kampanje Baraka Obame. Ali, Obamina sposobnost da „izgleda ’iskreno’“ naglo je izgubila oslonac kad se taj vrhunski proizvod advertajzing industrije suočio sa realnošću problema koje je donela Velika svetska kriza. Vladimir Putin je, naprotiv, zadržao svoje mesto iako je preživeo niz velikih iskušenja; kad su na Zapadu shvatili da on neće slediti „Jeljcinov put“ mediji su počeli da ga krste „diktatorom“; kad je februara 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, kako je to ocenjivano na „hladnoratovski način“, bacio rukavicu u lice NATO-u (razvoj događaja upravo nagrađuje tu odlučnost u spremnosti NATO da Ruse tretira kao partnera koji se mora konsultovati oko svih važnijih pitanja); kad je zbog ustavnih razloga odlučio da posle dva mandata „bira“ naslednika u Dimitriju Medvedevu; kad su krenuli ozbiljni ekonomski problemi zbog krize; kad se suočava s latentnim rizikom spekulacija oko liderstva u Rusiji između njega na funkciji „slabog“ premijera i Medvedeva na mestu „moćnog“ predsednika... Kad je 7. novembra Putin vozio bolid da bi potvrdio da će se trke Formule 1 voziti i u njegovoj zemlji mediji širom sveta su beležili da ruski „mačo-men“ juri „240 na sat“. Kad je seo u vozilo Putin se šalio da je „više prostora bilo u njegovom starom zaporošcu“, a kad je izlazio iz žutog bolida, skidajući kacigu na kojoj je pisalo „Rosija“, komentarisao je: „Za prvi put je dobro.“ Svet se ponovo suočio s njegovim sposobnostima održavanja vanserijskog imidža. Ovaj događaj je dvostruko zanimljiva činjenica: svi su se opet dali u podsećanje kakvih je sve sličnih, a za političare netipičnih radnji, taj čovek prikazao svetu, a i koliko se to (ne)uklapa u vreme sumraka poverenja u političare. Kao nikad dosad zvezde političara blede, a poverenje u njihova obećanja se topi. A Putin je džudista s crnim pojasom, lovio je kitove na Kamčatci, na Bajkalu, najdubljem jezeru na svetu, u maloj podmornici se spuštao na dno; u južnoj Ukrajini se pojavio na „harlej dejvidsonu“ na susretu motordžijske grupe „Noćni vukovi“; vozio je avion, a i novo čedo ruske civilne avijacije „antonov-148“ na promotivnoj vožnji; slikan je u hladnoj vodi sibirskog jezera kako pliva baterflaj stilom, što je posle analizirano: šta znači odbir tog najzahtevnijeg načina plivanja za predstavljanje svetu; njegove slike na konju, i s konjem, u sibirskoj oblasti Tuva upoređivane su s jednim od najčuvenijih advertajzing produkata u istoriji – „marlboro“ kaubojem; Putin ume da se pojavi indiskretno obučen sa šeširom Indijana DŽonsa, a da onda sinu sibirskog čobanina pokloni skupi švajcarski sat; ali Vladimir Putin će, i jednog zaboravnog lokalnog tajkuna kome je dodao hemijsku olovku da nevoljko potpiše kako neće otpuštati radnike, podsetiti: Vrati, olovku!; i - čovek koji ume da vozi što god je ikad proizvedeno pred svojom rezidencijom u Sočiju jedan dan parkira „ladu nivu“ (voli džipove), jer smatra da u krizi mora da se podrži svoja industrija; ume ruski premijer i da se duhovito uključi u Berluskonijev spektakl predstavljanja italijanskog instituta koji radi na tome da ljudski vek traje 120 godina; za čoveka koji ide u lov na sibirskog tigra, naravno, da nije nikakav problem da se pojavi spreman da vozi „domaći auto“ na upravo završenom autoputu dugom 2.100 kilometara. Analiziraju se i „poruke“ koje Vladimir Putin šalje tom svojom „transformerskom“ sposobnošću. Najopštije mesto u zapadnim analizama je da on tako daje jasan signal „raskida s Jeljcinovim načinom vladanja“. Međutim, Jeljcina se mnogi više i ne sećaju sem ako se insistira na pitanju: kako je izgledala Rusija pre Putina. Pošto je uz Vladimira Putina obavezno pominjanje da on dolazi iz KGB-a i da je već više od decenije dominantan političar u Rusiji njegove „slikovne poruke“ asociraju na trajanje bar dva fenomena: da je taj KGB bio „firma“ za respekt kad je imao „takve“ pitomce i drugo, i da jednom pronađene tehnike političke propagande mogu postati i moćno oružje protiv onih koji su ih stvorili i usavršili. Jer i jaki pritisci zapadnih javnih mnjenja o „pomeranju“ Putina ka „totalitarnom vladaru“, „novom ruskom caru“, čoveku u čijem društvu „stradaju novinari“ i koji je nedobronameran prema NVO-sektoru, ipak, ne daju „željene rezultate“. Kao što ne daje rezultate ni neprekidno spekulisanje o tome kako je sav Putinov napor u stvari svodiv na jedan jedini cilj: da se on vrati na čelno mesto u Rusiji, na mesto predsednika, a da se Medvedev, koji je neka „druga linija“, sputava u razvoju. Kad se pojavi go do pojasa, kao mali Švarceneger ili ruski Rambo, Putin izaziva znatiželju ženskih pogleda, poštovanje na gej-sajtovima i postaje inspiracija za sve i svašta. Jedna američka naučnica, na primer, svoju popularnu priču o transplantaciji glave, pre iznošenja rezultata eksperimenata na glodarima i majmunima, počela je pitanjem da li je 58-godišnjak s onakvim bicepsima u stvari naučno čudo: Putinova glava na bar deceniju mlađem trupu? Zvuči kao dobar vic, ali privlači čitaoce. Ko god da gradi Putinov imidž može biti zadovoljan uspehom tog proizvoda u svetskom mnjenju. Pre svega se prati bitno načelo ruskog poimanja vrednosti: „Biti prirodan, nasmejan i tih, najveća je umetnost na svetu“, govorio je pesnički genije Sergej Jesenjin. A onda su na to kalemljene veštine: majstorski su upotrebljena sva tehnološka sredstva, raspoloženja savremenog sveta, izučene moćne propagandne tehnike, i – vešto manipulisani mnogi potencijali „otvorenog društva“. A „otvorena društva“, ako žele da to i ostanu, moraju da snose rizike svoje „otvorenosti“. U tom smislu Vladimir Putin je jedno od velikih iskušenja tih društava. Ili veliki poraz? Zavisi odakle se „fenomen Putin“ tumači: iz Vašingtona, Londona i Berlina ili iz Moskve.