Na dokovima Dorćola

Pa šta ako smo se, mi, ninovci, za godinu dana tri puta selili!? Šta ako smo kao Cigani čergari, kad su seobe i Srbima u krvi. I nije li onaj Crnjanski rekao: “Ima seoba! Smrti nema!“ Elem, od Gročanske do Žorža Klemansoa, treba mi tačno sat hoda. Maršruta mi je, maltene ista: od Grčića Milenka skrenem u Vidovdansku, pa presečem gore, do Vojvode Šupljikca, uletim u Kraljicu Mariju, i, pored zgrade „Ineksa“, prođem mrtav ladan, kao da tu nikad nisam ni minut boravio. Onda zapalim niz 27. mart, pa pored Bajlonove pijace zaklomparam u Francusku, i, eto me na radnom mestu, tik, pored „Renoovog“ prodajnog salona. I, zaista, ne razumem kuknjavu ni za Cetinjskom, ni za „Bermudskim trouglom“, kuknjavu za nekadašnjom „Lipom“, „Grmečom“ i „Šumatovcem“. Od tebe se sada očekuje, moj ninovče, da sebi stvoriš nove kafanske trouglove ili neke sasvim druge magične geometrijske figure. Ako je mlađani Marlon Brando mogao da hajca po dokovima NJujorka, što ne bi i ti, moj lave, iz Nina, malo cunjao po dokovima Dorćola? Dakle, „Porto“ ti je na 150 metara u vazdušnoj liniji, i, ako imaš sreće možeš tamo da se sladiš brancinom ili lignjom, zajedno sa - Čumetom. E, sad ako ti nije do ćaskanja sa šefom surčinskog klana, majčin sine, imaš „Don Gedžu“, na drugoj strani Dunavske ulice. A „Kod čivije“, tu, odmah, na dnu Dositejeve, možeš i na punjene paprike. No, ako si, baš, toliki intelektualac pa ti smeta buka šlepera i cisterni, a ti onda, brate, pređi, na svoj rizik otvorenu prugu, pa udari ka Dunavu. Tu, na keju, ti je, odmah, „Paidea“, kafić i knjižara lepog Pjera. Nego da vidiš, K. G. Jung se u „Paidei“, baš, snašao; pućka srebrnastu patarensku lulu i čita posprdnu dramu „Neće biti Trojanskog rata“ od Žan Žiradua. Čitucka i smejulji se, starački, pokvareno. Jer, šta ispada? Da je Paris bio impotentan, a da je Jelena bila nimfomanka koja se zaljubila u petnaestogodišnjeg kuratog Troila koji je, očigledno, Srbin bio, ali Jelu nimfosa nije ama ič zarezivao da mu Paris ne bi glavu skinuo, a što se na kraju, ipak, desilo. E, sad, čuvari katarki na trojanskoj lađi, videli su odozgo, iz ptičje perspektive, da su se Paris i Jelena, prilikom bekstva, ipak, na lađi kresali i da je ona njemu tepala da je njen „hrast“, a on njoj da mu je njegova „breza“, a što su, je l` da, srpskoruska drveta. To, još jednom, govori da je Troja bila ovde, nedaleko od „Paideine“ knjižare, a iznad Nebojšine kule. Ali, avaj, nema pesnika da to opeva. Žan Žiradu, na samom kraju svog delca, lepo kaže: „Trojanski pesnik je mrtav... grčki pesnik ima reč.“ Hoću reći, Homer je došao dva veka kasnije i Troju, za potrebe Grka, sa Dunava u Malu Aziju pomerio. Ako je Paris, po kratkom postupku, ubio Troila, Fidela Kastra, evo, Amerikanci još ubijaju. Američka kompanija „Aktivižen“, u poslednjem nastavku popularne video-igre „Kol of djuti“ postavila je igračima zadatak da ubiju Kastra! Radnja video-igre smeštena je u vreme kubanske krize koja je svet dovela na ivicu nuklearnog rata. Igrač „Kol of djuta“ mora pomoću oružja iz tadašnjeg vremena da preživi na ulicama Havane, posle neuspele invazije u Zalivu svinja 1961. godine, e da bi, kasnije, likvidirao Kastra. Ali, igraču video-igrice podmeće se Kastrov dvojnik, pa tako igrač završava u sibirskom zatvoru odakle treba da pobegne kako zna i ume... Nedelja. Sedim, go golcijat, na terasi, a i Bilja se skroz skinula, ležimo kao na privatnoj nudističkoj plaži. Pijem Nikolin „šardone“ pre ručka, kao ladnu supicu, i, puštam mašti na volju: jedna video-igrica sa Kenedijevima bila bi, cenim, veoma gledana. Jer, i DŽon Kenedi kuburio je sa muškošću, baš, kao Paris iz Troje, pa mu se mlađi brat motao i oko Žakline i oko švalerke Merlinke, a koja je, s druge strane, bila riba pevca Frenka Sinatre iz mafijaškog klana Sema Đankana. Ah, Merlinka, prelepa jadnica koja je zbog holivudske slave morala da primi jevrejsku veru, doznaje da mafiozi hoće da ubiju braću Kenedi, jer su dečaci zaboravili da je njihov tata DŽozef Kenedi ostao nešto dužan još Al Kaponeu dok su, u vreme prohibicije, dilovali alkohol i drogu u gradu Čikagu. A ako ćemo da video-igrica bude perverznija, ubijena braća Kenedi su, u stvari, dvojnici, baš, kao što je i neka dublerka bila Merlinka, pa njih troje, i danas, po stare dane, recimo, na Bermudskim ostrvima gledaju porno filmove za matorce... Onda krenem na punjene paprike, do pet sam brojao, pa sam onda prešao na Nikolino crno vino i zahrkao. A moja Crna mi liže dlanove i mazno šapuće: “Izmišljanje video-igrica opasna je rabota. Mogao je neko, moj Troilo, sa prozora iz Centralnog zatvora da snimi nestašnu video-igricu sa tobom, Jungom i Biljom, na terasi u Gročanskoj, pa da ti prišiju i neku vezu sa zemunskim klanom i potom natovare svašta.“