Porezi i potrošnja

Predložene izmene obračuna poreza na imovinu privatnih lica su loša vest. One donose efektivno povećanje jednog poreza, više para za neproduktivnu državu, a manje za građane i produktivan privatni sektor. Ali što se tiče same vrste poreza, postoji i jedna svetla tačka: porez na imovinu se može videti golim okom i lepo osetiti po džepu. To nije stvar sa drugim porezima. Porez na dodatu vrednost (PDV) plaćamo u prodavnici i možemo ga videti na fiskalnom računu. Ali cene u prodavnicama su izražene u bruto iznosu, sa već uračunatim porezom. U nekim zemljama, Americi na primer, sve cene u prodavnicama ili restoranima su izražene u neto iznosima. Prodavac vam prodaje po svojoj ceni, a onda porez na promet platite naknadno na kasi. Krajnja suma je ista bez obzira na to kako su izražene cene, ali psihološki efekat nije. Kada tek na kasi uvidite da za to što košta pedeset dolara morate platiti šezdeset, to navede na razmišljanje kome i za šta je otišlo tih deset. Poreze na dohodak, kao i obavezne doprinose u Srbiji uplaćuje poslodavac i kao zaposleni tu opet nemate uvek na umu da gotovo polovinu vaše plate uzima država. To što poreze i doprinose uplaćuje poslodavac, ne znači da ih on i plaća; plaćaju ih zaposleni, jer bi za iznos poreza i doprinosa neto plata bila veća. U Americi danas porez na dohodak takođe automatski uplaćuje poslodavac, mada nekada to nije bio slučaj; automatsko zadržavanje poreza uvedeno je kao privremena mera tokom Drugog svetskog rata i nikad nije ukinuto. Ali ono što je ostalo od starog sistema je da se zarade i dalje izražavaju u bruto iznosu. Pa kada se sa poslodavcem dogovorite oko plate, a onda na kraju meseca dobijete trećinu manje, opet se osetite kao da vas neko potkrada. U Srbiji je, osim komunalnih taksi koje idu sa Infostanom i poreza na Radio-televiziju Srbije, koji pogrešno zovemo TV pretplata, porez na imovinu jedini za koji vam država dostavlja račun i koji morate sami uplatiti. Ova razlika je važna, jer je svest o plaćanju poreza u stanovništvu obično iznenađujuće slaba. U jednom poznatom istraživanju sa Mičigen univerziteta, ispitanicima je dato da odgovore u koje od predloženih programa bi voleli da država uloži novac. Na spisku predloga je bilo sve od socijalnih programa i obrazovanja, preko podrške malim preduzećima i subvencija poljoprivrednicima, do gradnje javnih parkova i istraživanja svemira. Sve su to ideje koje dobro zvuče i pomažu bar nekome ili služe nekoj svrsi i zato i nije iznenađujuće što su ispitanici u velikoj većini podržali gotovo sve od toga. Ali onda su istraživači istim ispitanicima postavili realnosti primerenije pitanje – da li biste voleli da država finansira ove programe, čak i kad bi to značilo srazmerno povećanje poreza kojima se ti programi moraju finansirati? U ovom slučaju ispitanici su, gledajući isti spisak, bili mnogo manje oduševljeni i dosta slabije podržali finansiranje većine programa. Iako svi u načelu znaju da država nema svoj novac, već da svu njenu potrošnju plaćaju građani i produktivne firme, iz ovakvih istraživanja – a ovo pomenuto nije jedino – vidimo da ljudi toga nisu uvek svesni. Bilo bi zanimljivo videti slično istraživanje javnog mnjenja u Srbiji, ali nema sumnje da je ova vrsta kognitivne disonance i te kako prisutna. Kada se ovlaš pogleda po medijima, čini se da većina rasipničkih politika Vlade ima bezbedan nivo podrške. Budžetska podrška izvoznicima, poljoprivrednicima, malim preduzećima, velikim preduzećima, dodatne penzije zaslužnima, podrška uspešnim sportistima, podrška neuspešnim sportistima da bi uspeli, anonimnim umetnicima, muzičarima, kulturnim radnicima, sve ove ekonomski i moralno promašene ideje, gledane pojedinačno, imaju kritičan nivo aktivne ili pasivne podrške. Ali kada bi imali na umu da sve to finansiraju oni sami, građani bi neke od njih bolje razmotrili i pokrenuli pitanja njihove opravdanosti. Jasnija svest o porezima bi podigla i nivo javne debate o ekonomskim pitanjima. U ekonomski zrelijim društvima, nivo poreza je pitanje na kojem se dobijaju i gube izbori. U predizbornim kampanjama u Srbiji, kada se ne bave bajkama o Kosovu i Evropskoj uniji, domaći političari dele obećanja o povećanju plata, penzija, donacija i subvencija. Prihodna strana budžeta teško da je ikada bila ozbiljna predizborna tema. Oni koju pokušavaju da se u zemlji bave nekim biznisom dobro razumeju problem. Poslednje istraživanje Svetske banke o poslovnom okruženju svrstalo je Srbiju na daleko 138. mesto u svetu po pristupačnosti poreskog okruženja, uključujući visinu poreza visinu i procedure plaćanja. Ali mala preduzeća nisu politički dovoljno bitan faktor da bi njihovo poresko opterećenje postalo ozbiljna politička tema. Potrebno je da i glasači počnu da razmišljaju iz čijih džepova se budžet puni. (Autor je profesor na Univerzitetu Viskonsin, Kijev)