Sa koje ste zvezde pali

Život je pesništvo. Mi ga nesvesno živimo dan za danom, deo po deo, ali u njegovoj neuhvatljivoj celovitosti. Daleko, vrlo daleko od stare izreke po kojoj ‘od svog života treba napraviti umetničko delo’, mi nismo svoje umetničko delo” - napisala je u autobiografskoj knjizi „Moj život“ Lu Andreas Salome (1861-1937), filozof, književnik, žena kojoj nisu mogli da odole Paul Re, Niče, Rilke, koja je ostavila snažan utisak na Frojda. Sama Lu nije nikada svoju knjigu Moj život (nedavno objavljenu u prevodu Slobodana Damnjanovića, u „Službenom glasniku“) nazivala autobiografijom već Nacrtom. Reč je o zbirci sećanja koja je pisala 1931. i 1932, svega nekoliko godina pred kraj života. Kroz 12 poglavlja (“Doživljaj Boga“, „Doživljaj Rusije“, „Doživljaj prijatelja“, „Sa Rajnerom“, „Sećanje na Frojda“...) ona ispisuje svoje utiske, promišljanja, zapažanja, piše „autobiografiju iznutra“. Uzbudljivi život Lu Salome bio je predmet brojnih eseja, romana, filmova ... Rođena je 12. februara 1861. godine u Sankt Peterburgu, kao ćerka generala nemačkog porekla, u službi cara Aleksandra II, i majke, Dankinje, 19 godina mlađe od oca. Iako je u svoje vreme bila poznata po delima koja je napisala, ono što ju je učinilo čuvenom i što jeste obeležilo njen život je činjenica da je Lu ostavila snažan trag u životu Paula Rea, Fridriha Ničea, Rajnera Marije Rilkea, Sigmunda Frojda. Drugovala je, manje ili više, sa Tolstojem, Artoom, Turgenjevom, Vagnerom, Hamsunom, Vedekindom... Slovi za misterioznu ženu čija je fascinantnost ostala neobjašnjena. Po nekima je bila nevina čak do tridesete godine. Ona sama je u poglavlju „Doživljaj ljubavi“ svoje autobiografske knjige zapisala: “Nedovršeno ljubavno iskustvo ima za mene neponovljivu draž, jednu nepobitnost, koja je pošteđena životne probe.“ O Lu se saznaje iz njenog „Dnevnika“, njenih pisama, preko junakinja njenih romana, iz njenih eseja. NJen život su opisali mnogobrojni autori među kojima ima i onih koji dovode u pitanje njene autobiografske tekstove, navodeći da ih je prekrajala kako posle smrti ne bi postali plen radoznalaca. Prva ljubav ove “fatalne žene” bio je Henrih Gilo, sveštenik luteranske crkve u Sankt Peterburgu. Lu je tada imala 17 godina, a on 31. Iako je bio oženjen ponudio joj je brak. Tajna viđanja u njegovoj radnoj sobi, nedaleko od kuće Salomeovih, ostavila su žestokog traga u duši mlade Lu. Zahvaljujući plavim sveskama u kojima je hvatala beleške, vidi se da je on podučavao istoriji religije, objašnjavao joj filozofiju, metafiziku, logiku, Stari zavet, Dekarta, Paskala... Govorio joj je o Kantu, Lajbnicu, Rusou, Volteru... A možda je igra sudbine udesila da joj to bude priprema da postane ono što je Lu kasnije i postala, jedna od najobrazovanijih žena svoga doba. I po Frojdovom i po Ničeovom mišljenu ona je bila više nego dostojan sagovornik i pravi partner u intelektualnom nadmetanju. Kakve god da je imao zasluge za njeno obrazovanje, pomenuti sveštenik je definitivno uticao na njeno poimanje Boga i, s obzirom na to da nije umeo da izgovori njeno pravo ime LJolja, nazvao ju je Lu, kako će i ostati zapamćena. Posle očeve smrti Lu sa majkom odlazi u Cirih gde se upisuje na univerzitet, jedan od prvih na kome je ženama bilo dozvoljeno da studiraju. NJena zanimljiva ličnost osvaja profesora B... koji će gospođi Salome reći: “Vaša ćerka je zaista nešto posebno; krase je detinja čistota i neporočnost, a u isto vreme, njeni stavovi i njena samostalnost ne samo da nisu tipični za jedno dete, nego skoro da nisu ni tipično ženski. Ona je dijamant.’’ No, Lu je krhkog zdravlja koje se u datom trenutku pogoršalo. Iako lekari nisu mogli odrediti od čega boluje, zbog pljuvanja krvi pretpostavljalo se da je reč o plućima; prepisan joj je odmor, more, dijeta. Januara 1882. godine Lu sa majkom odlazi u Italiju. A tamo, u domu šezdesetogodišnje gospođe Malvidi fon Majzenbug sreće Paula Rea i Fridriha Ničea. NJoj je tada bila 21 godina. Paul Re je, kako je kasnije zapisala Lu, bio sklon patološkoj mržnji prema samom sebi iz koje se izrodila vedrina i naklonost ka drugima; bio je i kockar. Fridrih Niče nije bio nepoznat ali još nije bio slavan. Zbog lošeg zdravlja odustao je od karijere predavača, patio od jakih glavobolja. Čitavu jednu zimu proveo je kao Malvidin gost, u lepoj vili u Sorentu. Lu je upoznala Rea iznenada, u kući kod Malvide, kada je neplanirano upao jedne večeri da pozajmi novac jer je izgubio na kocki. Ne samo da je dobio novac već je i lepo primljen, a bio je više nego prijatno iznenađen prisustvom zagonetne Lu. Ponudio joj je te večeri da je otprati do hotela gde ju je čekala majka. Malvidine opaske kako je velika drskost šetati se noću gradom u muškoj pratnji nisu je omele u odluci da krene sa Reom. NJihove šetnje ubrzo su postale svakodnevne, a razgovori o raznim filozofskim pitanjima vrlo uzbudljivi, te je Lu smatrala da treba proširiti šetnje. Re ju je čak i zaprosio, i mada nije lako podneo odbijanje, u nameri da uveri druge kako u njihovim šetnjama nema ničeg nečasnog, pozvao je trećeg, Fridriha Ničea. Čuvenom filozofu, kome je tada bilo 38 godina, Lu Salome će se desiti kao jedina prava ljubav. Slično ushićenje delio je i Paul Re. Smatra se da je ljubav troje intelektualaca ipak ostala platonska, uprkos bračnim ponudama od obojice, putovanjima udvoje, ljubomori, prebacivanjima, molbama, patnji.... Lu će kasnije zapisati da ono što je bilo zajedničko za nju i Ničea jeste, između ostalog, to što su oboje bili pokrenuti na razmišljanje o smrti Boga, kada su doživeli smrt svojih očeva. U knjizi „Moj život“ Lu navodi da su prve reči koje joj je čuveni filozof uputio bile: “Sa koje ste zvezde pali kod nas?“ Pišući o njihovim razgovorima, odnosima, stavovima, između ostalog, navodi: “U rimskim razgovorima, Niče i Re su zastupali iste ideje jer su već odavno, a u svakom slučaju posle Ničeovog razlaza sa Vagnerom, išli istim misaonim putevima. Aforistički način izražavanja – koji je Niče prihvatio zbog svoje bolesti i načina života – Paulu Reu je oduvek bio svojstven. On se nije odvajao od La Rošfukoa i La Brijera, a način mišljenja nije menjao još od svoje mladalačke knjige ’O sujeti’. Kod Ničea se, naprotiv, osećalo da neće ostati na zbirci aforizama i da se već kreće prema ’Zaratustri’; osećalo se ono duboko kretanje bogotražitelja Ničea, koji je odbacio religiju i približio se novom religioznom profiteizmu.“ Niče je pak, beleže njegovi hroničari, u Lu video jedno dete, neverovatno nadareno, ali u isto vreme nepodnošljivo. NJihova čudna i uzbudljiva vezanost okončana je tako što je Elizabet Niče, sestra proslavljenog filozofa, zabrinuta za psihičko stanje svoga brata, uspela da udalji Lu iz njegovog života. Niče, kivan na sestru, tada upada u tešku depresiju i stvara jedno od svojih najboljih dela „Tako je govorio Zaratustra“. U isto vreme piše brojna pisma upućena mladoj Lu u kojima se jasno ocrtava njegov očaj. Jedno od njih, iz decembra 1882. glasi: Draga moja Lu, U meni imaš najboljeg branioca, ali i najnemilosrdnijeg sudiju! Zahtevam da sudiš samoj sebi i odrediš sopstvenu kaznu… Ja sam tamo u Orti (jezero u severnoj Italiji gde su boravili, prim. n.) odlučio da ti otkrijem čitavu svoju filozofiju. Ah, nemaš pojma kakva je to bila odluka: verovao sam da nikome ne bih mogao da poklonim nešto bolje. Težio sam tada da te shvatim kao viziju i manifestaciju mog zemaljskog ideala. Obrati pažnju – imam slab vid! Mislim da o tebi niko ne može misliti bolje, ali ni gore. Da sam te ja stvarao, dao bih ti bolje zdravlje i još mnogo toga, što više vredi… i možda malo više ljubavi za mene (mada je to apsolutno najmanje važno), a isto važi i za prijatelja Rea. Ni sa tobom ni sa njim ne mogu da progovorim čak nijednu reč o stvarima svoga srca. Pretpostavljam da ti uopšte ne znaš šta želim? – ali ova nametnuta tišina me skoro davi, jer dragi ste mi oboje.F. N. Nakon što je okončana ova nesvakidašnja veza, i u dvoje, i u troje, Lu je nastavila da živi družeći se sa markantnim ličnostima svoga doba, posvećena intelektualnim pitanjima i razgovorima. Godine 1887, kada joj je bilo 26, odlučuje da se uda za Karla Fridriha Andreasa. Neki biografi navode da je to učinila jer je pretio da će izvršiti samoubistvo ako ne pristane na brak. U tom braku ostala je do muževljeve smrti, 1930. Ima onih koji smatraju da taj brak nikada nije saznao za seks i da je Lu u njemu bila bez interesovanja. Ona, pak, u knjizi „Moj život“, o K. F. Andreasu piše sa dosta posvećenosti i navodi, između ostalog, da je „čovek kod koga se mladost i starost razlikuju manje nego kod drugih ljudi“. Deset godina nakon udaje, kada joj je bilo 36, sreće Rajner Mariju Rilkea, pesnika 14 godina mlađeg, koji će se, prilikom prvog susreta, silno zaljubiti u nju. NJihova romansa potrajala je četiri godine, a bila je obeležena i raskošnom prepiskom koja će se nastaviti i nakon razlaza. Provodili su zajedno dosta vremena. Rilke je svakodnevno boravio u domu Andreasovih, a da gospodin Karlo u njemu nije video ništa drugo do prijatelja porodice. Nastanio se u blizini njihove kuće, delio sa njima porodične, blage večeri i uživao u ruskim jelima koja mu je ona pripremala s ljubavlju. Poznati pesnik se zapravo zvao Rene. Tek u ljubavi sa Lu i na njen nagovor, uzeo je ime po kome je ostao zapamćen - Rajner. Nakon godinu dana njihove veze, na njenu inicijativu, Rilke se otisnuo na putovanje po Italiji, a zatim zajedno sa Andreasovima u Rusiju, u koju su otišli kao neobična porodica Rilke, Lu i Andreas. Pod uticajem Lu pesnik je gotovo savladao ruski jezik. Za Rilkea je ovo putovanje bilo veliko iskustvo. Lu ga je upoznala sa Tolstojem u Jasnoj Poljani, približila mu rusku književnost i umetnost. Godine 1900. još jednom će putovati u Rusiju. Ali, to je bio početak kraja. Po povratku oni se razilaze, a Rilke u kasnu jesen te godine ulazi u ljubavnu priču sa vajarkom Klarom Vesthof, učenicom Ogista Rodena, koja će ga uvesti u svet vajarstva i roditi mu ćerku. No, prepiska između Rajnera i Lu potrajala je do kraja njegovog života. Poslednje pismo Rilke joj je napisao jednog hladnog novembarskog jutra 1926. godine, samo nekoliko dana pre svoje smrti. NJegovo poslednje, kao i prvo pismo za Lu, bilo je na ruskom jeziku. U knjizi “Moj život” Lu Andreas Salome o Rilkeu između ostalog piše: ”Kod njega nije postojalo razdvajanje duha i čula već uzajamno prožimanje ovih elemenata: čovek se u potpunosti i spokojno pojavljuje u umetniku i umetnik u čoveku. (...) Ako pomislimo na pesnika kakav je kasnije postao, koji se ostvario u svojoj umetnosti, onda odlično shvatamo zbog čega je cena za to ostvarenje bila harmonija njegove ličnosti. Nema sumnje da u svakom umetničkom postupku postoji duboko skriveno suparništvo sa životom i opasnost od njega...” Godine koje su usledile Lu provodi na sebi svojstven način, družeći se sa stvaraocima, putujući, pišući... Sa Sigmundom Frojdom srela se 1911. godine u Vajmaru, na kongresu psihoanalize. U svojim sećanjima na njega beleži da je pravio šale na račun brzine kojom je želela da nauči psihoanalizu, a pola godine kasnije na račun njene neukosti, posebno kad mu je poverila da želi da radi i sa Alfredom Adlerom koji je, u međuvremenu, postao njegov neprijatelj… Piše o njihovim susretima, razgovorima, o radu u radnim grupama.... „Uprkos sve većim teškoćama koje je Frojd imao sa govorom i sluhom, nas dvoje smo, pre njegovih dugih godina patnje, imali nekoliko nezaboravnih razgovora“. Lu Andreas Salome je bila ne samo veliki zagovornik Frojdovog učenja već je postala prijateljica i sa njegovom ćerkom Anom. Umrla je 1937. u 76. godini u Nemačkoj, u kojoj je dominirao nacizam. Znalci upućuju da su iza nje ostala zanimljiva dela: “Figure žena kod Ibzena“ , „Fridrih Niče kroz njegova dela“, brojni eseji, romani „Rut“, „Dete ljudi“ , „Đavo i njegova baba“ ... zatim knjiga „Sat bez Boga i ostale priče za decu“, „Otvoreno pismo Frojdu za njegov 75. rođendan“, „Moj život”, (sa Anom Frojd) „U senci oca: pisma od 1919. do 1937.” NJenu neobičnu biografiju smatraju snažnim svedočanstvom snage ljudskog duha, moći intelekta, neverovatnih dometa i svetova do kojih mogu dovesti iskrene emocije.  Lu o Ničeu Jednoga dana videćemo ga u ulozi propovednika nove religije, a to će biti religija čiji će vernici biti heroji. U ovoj oblasti mi isto mislimo i osećamo. Tri poslednje nedelje bukvalno smo pali od diskusija, a on što je neobično, sad može da priča i po deset sati dnevno. Čudno je i to, što nas mimo naše volje, ovi razgovori odvode do ponora, do onih mesta od kojih se vrti u glavi, mesta u koja ćemo jednog dana sami morati da siđemo i izmerimo njihovu dubinu. Šetajući se, uvek smo birali kozje stazice, a da nas je neko slušao, pomislio bi da prisustvuje razgovoru dva đavola. (Iz pisma Paulu Reu koje citira u knjizi)