Iskipele mogućnosti

AUTOR: Stevan Koprivica NAZIV: Ratni ručak REŽIJA: Milan Karadžić MESTO: Atelje 212 Središnja dramska situacija komada Ratni ručak Stevana Koprivice odgovara žanru nekakve uvrnute crne komedije. U toku napada na Dubrovnik, na početku poslednjeg balkanskog rata, jedan vojnik srpsko-crnogorskih snaga dobija zadatak da, u kuhinji osvojenog hotela, čuva zarobljenog hrvatskog vojnika kome je život pošteđen samo zbog toga što je po zanimanju kuvar, a što je deficitarna profesija u redovima agresora. Društvo im pravi zalutali ratni izveštač ženskog pola, lik koji nema nikakav dramaturški razlog postojanja, osim tog svog pola koji pruža osnovu za neke, za priču sasvim nebitne, a kulturološki gledano seksističke igre zavođenja. Natruhe originalnosti i neobičnosti iscrpljuju se u ovoj situaciji, a priča koje sledi svodi se na niz dramaturških predvidljivosti i klišea, što je efekat koji ne mogu da poetički iskupe ni nekolike parafraze na poznate filmove. Prvo će se ispostaviti da su, dabome, njih dvojica obični mali ljudi zalutali u taj rat, te da su, iako nisu sveci, u suštini dobri momci, što će na kraju dokazati kad, braneći onog drugog, ubiju svako svog nadređenog oficira (dok su oni kuvali, hotel su oslobodile hrvatske snage); kako i zašto su se njih dvojica zbližila, to nam komad ne objašnjava, već nudi kao puku datost. Ne treba čekati rasplet da bi se ovaj paralelizam prepoznao kao glavno sredstvo kompozicije: od sâmog početka je jasno ne samo da su njih dvojica slični i da reaguju na isti način, već da su i njihovi pretpostavljeni zli i odvratni na istovetan način, a isti princip važi i za likove mladih regruta, hrvatskog i srpskog, koji su podjednako uplašeni i zbunjeni. Ovaj paralelizam je problematičan, u prvom redu zato što je glavni uzrok pomenute predvidljivosti i pripadajućeg joj efekta dosade: jednom kada ga dešifrujete, pouzdano znate kako će se sve završiti. Izvedeni i još veći problem s ovim paralelizmom je značenjski. Iz ovakve kompozicije se legitimno iščitava da mali ljudi nisu odgovorni za rat, da je to maslo nadređenih struktura koje su pak, iako je srpski oficir malo veći zlikovac od hrvatskog, podjednako krive za ratnu nesreću. Osim što odbacuje potrebu za ispitivanjem vlastite savesti, ovo rešenje je maligno i zato što relativizuje političku odgovornost srpsko-crnogorske strane koja je, baš kada je dubrovačko ratište u pitanju, nesumnjivi i apsolutni krivac. I pored svih ozbiljnih slabosti, tekst je pružao mogućnost da se, i u tom okviru crne komedije, razviju neki uznemirujući sadržaji. U predstavi koju je na velikoj sceni Ateljea 212 režirao Milan Karadžić ta mogućnost je u potpunosti ispuštena, pa smo kao rezultat dobili najjeftiniju zabavu, novu „šovinističku farsu“ o Srbinu i Hrvatu koji su, iako umeju da budu primitivni nacionalisti, zapravo dobri ljudi, te nedužne žrtve zlih sila. Zdušno rabljeni marketinški aduti ovog projekta, glumci Milutin Karadžić i Dragan Bjelogrlić, samo su ovlašno komički markirali tipove dobrog i pomalo tupavog srpskog brđanina (Karadžić), te dobrog i pohotnog hrvatskog, primorskog švalera (Bjelogrlić), jer im je postavka likova bila mnogo manje bitna od efekta kod publike na kojem su insistirali nagaženim, spoljašnjim i ilustrativnim sredstvima s nepotrebnom vikom i drekom. Jedno od retkih inventivnih rešenja reditelja Karadžića bio je, zapravo, dobar štos da se istovetnost dvojice suprotstavljenih oficira podvuče tako što su ovi likovi dati fizički sličnim glumcima, braći Jakovu i Ivanu Jevtoviću. Generalno gledano, u rediteljsko-glumačkoj postavci ovih, kao i svih ostalih likova, nema prave kreativnosti, te se sve svodi na šablone, spoljašnji efekat, naglašeno tipsko pojednostavljivanje. Jedini izuzetak je najmlađi glumac, Nikola Jovanović, koji je, umerenim komičarskim sredstvima, ubedljivo dramski razvio lik crnogorskog regruta Miška, zdravorazumskog i neiskusnog momka čiji je veliki strah uzrok njegove preterane vojničke revnosti. Ovom predstavom Atelje 212 započinje sezonu pod sloganom Ex/Next YU, nagoveštavajući da će raspad zajedničke zemlje, jugoslovensko nasleđe i pitanje odgovornosti za minule ratove tretirati, za razliku od hrvatskih kolega (videti pretprošli broj NIN-a), banalno, estradno i intelektualno neodgovorno. Tužno.