Jenkijevska naknada

Ogorčeni zbog namere belog čoveka da im uzme zemlju, Indijanci su se latili oružja 17. juna 1876. odlučni da se za svoje pravo izbore borbom. U ovome ih je predvodio legendarni Ludi Konj koji je uspeo da dobije nekoliko bitaka, ali ne i rat, koji se okončao njegovom pogibijom godinu dana kasnije. Deceniju kasnije, 1887, američki kongres legalizovao je otimačinu indijanske zemlje usvojivši takozvani „Douzov zakon”. U skladu sa ovim zakonom, indijanska zemlja podeljena je na parcele od između 60 i 70 hektara. Svaka indijanska porodica dobila je po parcelu, što je u njihovoj kulturi bilo potpuno strano, jer je sva zemlja pripadala celom plemenu. Ideja čoveka koji je osmislio zakon, senatora Henrija Douza bila je da na ovaj način „civilizuje” Indijance. „Biti civilizovan znači nositi civilizovanu odeću, obrađivati zemlju, živeti u kućama, voziti se kočijama, slati decu u školu, piti viski i imati zemljište”, smatrao je gospodin Douz. Ono što je preteklo, a to je bio najveći deo resursima prebogate indijanske zemlje, dodeljeno je doseljenicima. Stotinu godina kasnije, borbu Ludog Konja nastavila je Eloiz Kobel, doduše, ne oružanim nego pravnim sredstvima. Za razliku od Ludog Konja, Kobelova je pobedila. Istog dana, zajedno sa Indijancima, pobedu je izvojevala još jedna dugo obespravljena i ugnjetavana manjina - afro-američki farmeri. Američki kongres usvojio je, a predsednik Barak Obama potpisao, zakon kojim se Indijancima i crnim farmerima obezbeđuje odšteta u iznosu od 4,55 milijardi dolara - prvima za oduzetu zemlju, a drugima za diskriminišuće uslove koji su mnoge crne famere doveli do propasti i gubitka zemlje. U skladu sa ovom odlukom, američka vlada platiće Indijancima 3,4 milijarde dolara na ime odštete za nepravdu od pre stotinu godina, od čega će 1,4 milijarda biti podeljena između oko 280.000 Indijanaca, koliko ih još živi u SAD, dok će sa preostalih dve milijarde biti osnovan fond preko kojeg će im biti omogućeno da kupuju zemlju. Predsednik Barak Obama izjavio je u Kongresu da je ovo „važan korak ka pomirenju” i da je „ponosan” što će konačno biti načinjen. Sa druge strane, iako zadovoljna uspehom koji je ocenila kao „istorijski dan za sve Indijance koji su toliko dugo čekali na pravdu”, Kobelova je upozorila da je suma koju država namerava da isplati znatno manja od onoga što Indijanci zaslužuju - 47 milijardi dolara, koliko je traženo u tužbi protiv Biroa za indijanska pitanja, koju je podnela 1996. godine. Nipodaštavanje prema Indijancima slično onome koje je pokazao Douz pokazala je, tokom procesa na osnovu ove tužbe, i sadašnja američka administracija predloživši da novac od odštete ne bude predat samim Indijancima, nego da sve ode u jedan fond kojim bi upravljala država. „Rekli su da smo glupi i nesposobni i da ne možemo sami da vodimo svoje finansije. Rekli su da će oni upravljati novcem u skladu sa najvišim standardima”, rekla je Kobelova kada je čula predlog Biroa za indijanska pitanja tokom suđenja. Ona je američke vlasti optužila i za pokušaj prevare, jer su pređašnja iskustva sa ovakvim fondovima, poznatim kao „Individualni indijanski novac” bila takva da su „federalne vlasti gubile podatke o vlasnicima računa i uništavale ili zaturale arhive”, tako da „stotine i hiljade Indijanaca nikada nisu dobile svoj novac”. Ona je procenila da je na ovaj način Indijancima od 1887. godine uskraćeno čak 137 milijardi dolara. Kobelova je tokom procesa američku vladu optužila i za licemerje, jer proganja Švajcarsku zbog jevrejskog novca iz Drugog svetskog rata, dok istovremeno nad Indijancima čini još veću nepravdu”. Na kraju, odluka suda bila je kompromisna i Indijancima samo ostaje da se nadaju da će dve milijarde njihovog novca koje će otići u zajednički fond zaista biti iskorišćene za kupovinu zemlje njihovim porodicama. Ostatak od 4,55 milijardi dolara, koliko je odobrio Kongres, biće isplaćen crnim farmerima obuhvaćenim poravnanjem iz procesa „Pigford protiv Glikmana“ iz 1999. godine koji je okončan poravnanjem u okviru kojeg je američka federalna vlada trebala da odšteti crne farmere koji su tvrdili da su im zvaničnici Ministarstva poljoprivrede uskratili državnu pomoć ili ih za nju prevarili. Da bi dobili deo od ovih 1,15 milijardi dolara, neophodno je da su se oštećeni bavili poljoprivredom ili to pokušali da učine između 1981. i 1986. i da su tužbu zbog diskriminacije podneli pre 1. jula 1987. Činjenicu da su crni farmeri u Americi bili diskriminisani dokazuje i statistika koja pokazuje drastičan pad u njihovom broju i u površini zemlje koju poseduju. Tako je 1920. svaki sedmi farmer u SAD bio Afroamerikanac, dok je 60 godina kasnije crnac bio tek svaki 67, a danas crnci čine manje od jedan odsto svih farmera u SAD. Crnci su 1919. posedovali šest miliona hektara zemlje, dok je ta površina do 1982. smanjena na 1,2 miliona hektara. Borbu crnih farmera predvodio je DŽon Bojd Mlađi, predsednik Nacionalnog udruženja crnih farmera, koji je pažnju javnosti na svoju bitku skretao tako što se Kapitol Hilom vozio u velikom traktoru koji je nazvao „Pravda”. Prošlonedeljnu odluku Kongresa Bojd je nazvao „preterano zakasnelom pravdom za crne farmere”. U Bojdovom udruženju tvrde da su u trenutku kada se slučaj „Pigford“ pojavio pred sudom crni farmeri dnevno gubili oko 400 hektara zemlje i da se to u najvećem broju slučajeva dešavalo zbog „diskriminatorskog i rasističkog stava zvaničnika Ministarstva poljoprivrede” koji crncima „nisu davali pristup kreditima, programima, hitnim pozajmicama i usporavali proces dodeljivanja novca”. U skladu sa ovom odlukom, crni farmeri koji su propali dobiće obeštećenje u iznosu od po 50.000 dolara, ali nisu svi zadovoljni ovim rešenjem. „Nismo želeli 50.000 dolara. Želeli smo nazad svoju zemlju”, rekao je jedan od crnih farmera koji su nedavno demonstrirali u Vašingtonu. Na kraju glasanja o ovom zakonu u Kongresu, koji je usvojen sa 256 glasova za i 152 glasa protiv, kongresmen DŽejms Klajburn rekao je da se ovim „uklanja mrlja sa istorije SAD i ispravljaju nepravde”. „Ono što se desilo afro američkim farmerima i Indijancima je pogrešno i mi smo to sada ispravili”, rekao je on. Iako su članovi obeju stranaka rekli da podržavaju odštetu farmerima i Indijancima, neki od republikanaca protivili su se ovom zakonu tvrdeći da je tužba crnih farmera „puna prevare”, jer ima više zahteva za odštetu, nego crnih farmera i ovo nazvali „odštetom za ropstvo”. Odluci Kongresa da isplati odštetu crnim farmerima obradovali su se i Hispanoamerikanci koji su, takođe pre deset godina, podneli tužbu zbog diskriminatorske prakse u Ministarstvu poljoprivrede i zahtevaju odštetu. NJih predvodi Lupe Garsija iz NJu Meksika koji je 1999. godine izgubio 250 hektara zemlje, kako tvrdi, zbog diskriminacije. Tužba Hispanoamerikanaca nije, međutim, dobila isti status kao i ona koju su podneli Afroamerikanci i Indijanci. Kao ni u dva uspešno rešena slučaja, Ministarstvo poljoprivrede ne negira postojanje diskriminacije ni u slučaju Hispanoamerikanaca, ali za sada ne postoji dobra volja da se i njima isplati odšteta. Od podnošenja tužbe, sedamnaest farmera iz ove grupe je preminulo.